Samo posao

Krčma je bila uredna. Lucije je to znao da ceni, s obzirom da je na prste mogao da nabroji sva dobra mesta na kojima je svirao i prespavao.

Večeras neće biti posla za njega, znao je to i bez da pita. Paravojni odredi motali su se okolinom, i nenaoružani seljaci su pazili da ne izlaze iz kuća više nego što treba. Večeri su bile sumorne bez posetilaca u krčmi, te stoga i neprofitne.

Morao je da posegne u štek za crne dane, onaj koji je držao ušiven s unutrašnje strane pojasa, da bi platio prenoćište unapred. Krčmari, postariji bračni par, oboje debeljuškasti i prijatne naravi, bez reči su odmerili kutiju s violinom na njegovom ramenu, na šta se sumorno osmehnuo i slegao ramenima. Započeli su priču o tome kako je nekad bilo više posla, kako se narod prozlio, ali ne njihov, već onaj tuđi, što je preko granice dolazio da im smeta i unosi nemir.

Pričali su mu kao da je on poznanik koga dugo nisu videli, kao da je poverenje u njega potpuno opravdano. Lucije je, nekarakteristično za sebe, osetio ubod sažaljenja, valjda zbog njihove prostodušnosti. Takvo ponašanje ocenio je kao ludost. Za vreme rata, pogotovo na granici, jezik je najbolje držati za zubima.

-Koliko dugo nemate posla? – upitao je, pretvarajući se da samo o tome mari.

-Dugo već – čovek, zvao se Milutin, odmahivao je glavom.

-Razmišljamo da zatvorimo i odemo kod rođaka za Beograd – rekla je žena, ali muškarac je stisnuo usne i skrenuo pogled. Lucije je znao šta to znači. Naslušao se izgovora za medalju: ovo je moja dedovina, očevina, moje ognjište i moje dece – ne idemo nikud. I njegovo omiljeno: ostaviće nas na miru, nismo naoružani i nemamo ništa. Video je da, upravo suprotno, takve izjave privlače vojsku poput crvenih plašteva.

-To ne bi bila loša ideja – rekao je, gledajući čoveka. Gledala ga je i žena, čekajući šta će odlučiti, hoće li prevagnuti. Nije bio prvi put da razgovaraju o tome.

-Rat će proći – Milutin se namrštio. – Neće večno trajati.

-Tačno tako – Lucije se složio. – A kad prođe, zemlja će vas čekati. Ovo mesto, ako ga spale, izgradiće se. Međutim, ako šta vama bude…

Žena je prinela ruku ustima, kao da joj pomisao da neko može da joj spali kuću nije ranije pala na pamet.

-Pobogu, Marta – čovek zastenja. – Idi donesi muzičaru nešto da jede.

-Ima malo ovčetine, paprikaša i hleba – reče Marta. – Ostalo je od večere, nismo nikog očekivali. Da li ti je to po volji? Izvini, ni ime ti ne znamo.

-Luka – slagao je, jer je to ime odgovaralo podneblju i jer je pravo ime koristio samo pri zaključivanju Ugovora. – Savršeno je – dodao je s velikim osmehom na njeno pitanje o hrani, što joj otera utvare straha iz očiju. Jednom mu je rečeno da živeti u strahu znači umirati pre vremena. Ako se već mora umreti, jednom je dovoljno. Naučio je da u smrti nema ništa strašno, samo u trenucima koji joj prethode.

Žena nestade iza šanka u kuhinju. Milutin je sačekao da se začuje lupnjava lonaca i tanjira, pre nego što ga je uhvatio za ruku i sproveo do stola u ćošku, odakle neće moći lako da razgovara sa Martom.

-Slušaj, ne znam šta hoćeš, mi smo ovde miroljubivi, ne mešamo se u politiku i ništa nas ne zanima. Zašto ne prestaneš sa pričama o ratu? Dovoljno je što onaj vražji Zoran prenosi vesti i plaši narod.

-Šta hoću? – iznenadio se što je uopšte razmišljao da odgovori na ovo. Nije hteo ništa, osim da zaključi Ugovor. Nipošto nije planirao da se petlja u prirodan tok stvari. – Da budem iskren, ne znam. Voleo bih da se odmorim. Bežim već danima, ne mogu više. Ovaj rat izvlači najgore iz ljudi, ružne stvari. Gadno je to gledati.

Milutin je zatečeno zurio, verovatno se pitajući da li ima posla sa dezerterom.

-Pre dva dana bili su u selu, kako-se-zove – Lucije odmahnu rukom negde put severa, ali kao da ni sam nije bio siguran. – Dvadeset njih, možda i više, do zuba naoružani. Iza njih ništa nije ostalo.

Svakom drugom bilo bi dovoljno i toliko, ali Milutin se i dalje tvrdoglavo opirao. Lucije je mogao da vidi da je čovek zapeo u sopstvenoj stvarnosti, i sve dok god rat bude držao kao ličnu uvredu protiv poretka koji je stvarao za sebe i svoje, mogao je isto tako pričati zidu.

Zastade između stolova i okrenu se na peti, tako da se Milutin zabio u njega. Lucije ga pridrža.

-Reci mi da si makar decu poslao kod rođaka – na kratko je pogledao put porodičnih slika po zidu iznad šanka, što krčmara natera da učini isto. Većina je prikazivala porodične momente, na nekima su deca stajala sama i osmehivala se. Na poslednjoj u nizu visok momak dvadesetih godina grlio je sestru možda koju godinu mlađu. – Šta god, samo skloni slike da ih ne vide.

-Nisam ih slao, oni… – krčmar naglo ućuta. Lucije prokle u sebi.

-Momak se prijavio u vojsku? – upita tiho, bez osude. – Ako ostaviš slike, neće biti bitno ni da je kod rođaka. Videće ih, pitaće gde su ti deca, i spaliti sve do temelja samo zbog sumnje. Za…

Zamalo da pomene Božje ime; zaustavio se na vreme. Ne mora baš da Mu oglašava gde se nalazi. – A ćerka?

-Ivana? – Milutin je hipnotisano zurio. – Gore je. Rekli smo joj da ne silazi ako dođu.

-Oni nisu gosti, i doći će. Dvadeset naoružanih krvoločnih muškaraca. Pretražiće sve i svakoga. Njima nećeš moći da objasniš da te politika ne zanima, da ih samo nahraniš i ispratiš dalje. Uzeće ti sve, i što je još gore, uzeće ti dušu.

-Slušaj… – čovek se borio da ne povisi ton, da odagna slike koje mu je Lucije sugestivno posadio u um.

-Ne, u redu je, shvatam, ti si principijelan čovek, briga te šta će biti s tobom, a krčma… ko je jebe, obnoviće se, zar ne? Ali, možeš li mirno da gledaš kako ti siluju ženu i ćerku i zakuneš se da vam to neće upropastiti živote? Da je vredno ostanka? Pod uslovom da vas ostave u životu.

Milutinu se razrogačiše oči, kao da može da vidi prizor pred sobom.

-Ne bi oni… – poče polako, s otporom, željan da još jednom opravda ostanak.

Prenula ih je lomljava na samo par koraka od njih. Lokva paprikaša širila se preko prevrnutog poslužavnika i krhotina tanjira. Hleb se otkotrljao pod sto, i Lucije je mogao da čuje meko tup kad se sudario s nogom stola. Marta je stajala iznad haosa, s rukama na ustima, boreći se da ne vrisne.

Lucije se trudio da priča tiho, da po svaku cenu ubedi čoveka. Previše se zaneo i nije je primetio na vreme. Čula je najgori deo.

Prebacila je pogled velikih plavih očiju s njega na Milutina. Mogao je da oseti kako poseže za mužem, bespomoćna u strahu, i traži zaštitu, utehu.

-Milutine – prošaptala je.

Muškarac opsova, i nju šeprtljavu, i Luku lajavog, i prokleti rat i glupe glasine. Ona zajeca i pobeže u kuhinju, a on vičući krenu za njom.

Na njega su zaboravili. Osećao je da neće tako skoro prestati da se svađaju. Žena je sad vredno parirala argumentima koje joj je Lucije tako neoprezno pružio.

Zakoračio je, sagnuo se, zadigao karirani stolnjak i pružio ruku za hlebom. Potapšao je veknicu, otresajući potencijalnu prljavštinu. Po svoj prilici, to će mu biti jedini obrok večeras.

Podesio je ranac i violinu na ramenu dok se uspravljao. Preskočio je prosutu večeru, prošao kraj kuhinje (Jebala te krčma, još večeras ima da se spakujemo, čik da vidim da nas sprečiš…) i popeo se na sprat.

Na slaboj svetlosti meseca što je dopirao kroz prozor s dna hodnika, izbrojao je šestoro vrata. Šest portala za različite živote, šest različitih priča. U jednoj od njih spavali su Milutin i Marta, u drugoj Ivana, treća je pripadala sinu pre nego što mu je krv uzavrela dovoljno da pomisli da je dobro igrati se rata.

Ako iz prve uđem u neku od soba za goste, ako promašim domaćinove, ništa se neće desiti.

Bilo je to kao da pokušava da baci pasulj. Vrlo neprecizna metoda proricanja, u svakom slučaju. Mogao je on i bolje.

Osećao ih je, neumitnu silu šibanu demonima, crnu i prokletu. Da je hteo da se meša, ne bi mogao da ih zaustavi. Odluka je davno pala.

Pokušao sam, pomislio je, osluškujući glasove iz prizemlja. Pokušaće i sutra, možda i prekosutra, sve dok ga sila koja ga je dovukla dovde ne povuče na neko drugo mesto.

Uzdahnuo je, prišao prvim vratima i otvorio ih, isprva oprezno, u slučaju da se iza njih krije devojka. Umesto nje, našao se oči u oči sa mladićem plavih očiju, nalik majčinim, i plave kose. Vedro se smešio, zagledan ni u šta.

-Soba mog brata – Lucija prenu glas.

Skrenuo je pogled sa portreta na magličastu priliku devojke. Pod bledom mesečinom što se prikrala kroz prozor, delovala je nestvarno, u beloj spavaćici koja nije otkrivala ni godine ni obline, lica zaklonjenog zavesom duge tamne kose.

-On nije ovde – Lucije tiho zatvori vrata.

-Da li si ikad sanjao nešto što se ostvarilo? Mislim, ne znam da li se zaista… Ali, delovalo je tako stvarno.

-Šta?

-Bojan – pokazala je mimo, ka vratima. Prišla je kao da je htela da ih otvori, da pogleda, da se uveri. Ali stala je, podigla pogled ka njemu, presekla ga poput udara struje.

-Sanjam da mi govori da bežim. Viče na mene da pobegnem što dalje mogu, da ne slušam roditelje – zaćutala je za trenutak, tišinom ukazavši na nesaglasje glasova iz kuhinje. Njen glas bio je mek, baršunast, zavodljiv, i Lucije, gledajući njene oči duboke poput neba, oseti potrebu da joj strgne spavaćicu, da zakopa lice u slap njene kose, da prisloni usne na njene i gladno je liši daha. Koža ga je bolela za njenim dodirom, prsti kao da su imali sopstvenu volju, željni da je zagrle. – Prošlu noć… zvao me je sebi. Rekao mi je da se ne bojim, da će sve biti u redu. Ali neće, zar ne?

Lucije je ćutao.  Mogao je da joj se predstavi pravim imenom. To bi joj produžilo život, ali i bol. Teško proguta, pritisnut težinom njenog pogleda.

-Nešto se promenilo, i ti si sad tu. Kasno je za bežanje – gledala ga je, činilo se dugo. – Moj brat je mrtav, zar ne?

Otkud bi on znao za njenog brata?

-Ne želim da ti se išta loše desi – reče Lucije.

Njegov glas kao da rastera magiju kojom ih je devojka obavila, zaštitila od spoljnjeg sveta, za časak ukrala od protoka vremena.

Ustuknula je i skrenula pogled.

-Ove sobe preko puta su prazne – rekla je drugačijim glasom, hladnim i poslovnim. – Uzmi koju hoćeš.

Ušla je u sobu do bratove, ne osvrnuvši se. Čekao je da čuje zaključavanje vrata, uzalud. I sama mu je rekla – kasno je za bežanje.

Te noći ništa se nije desilo, uprkos nagomilanim slutnjama i proganjajućem osećaju opasnosti. Lucije jedva da je spavao. Svaki put kad bi se prenuo, očekivao je da čuje vriske, da ga vatra proguta.

Ujutro je, neznano zašto, doplatio za još jedno prenoćište.

Ipak je to bio samo posao.

Milutin je kasnio sa doručkom jer Marta nije htela da mu pomogne. Bila je na spratu, pakovala stvari i proklinjala dan kada se udala za njega. Protutnjala je kroz šank samo da skine slike sa zida.

-Izvadi ih iz rama, tako ćemo imati više mesta u koferu – progunđao je Milutin, na šta je Marta tresnula slike ispred njega.

-Onda ti to uradi!

Odmarširala je dalje, nimalo odobrovoljena time što je on konačno pristao da joj se pridruži.

To je ludost!, mislio je. Izaći napolje, u rat, sa koferom u ruci i nadati se da će biti brži od profesionalnih vojnika i podjednako nevidljivi, da će imati sreće da prežive do Beograda. Ma, samo do granice da im je doći. Da su krenuli ranije, kad je rat još bio glasina, mogli su imati šanse. Sad… sad nije znao šta da misli. Bio je ljut, i iako je poštovao drevno pravilo gostoprimstva, iskalio se na muzičaru kad ga je video kako se vuče niz stepenice sa violinom pod pazuhom.

-Danas nema doručka. Ako hoćeš nešto, sam napravi.

Muzičar se naklonio, pokvarivši utisak kad je otpuhnuo plave kovrdže sa očiju.

-Mogu nešto da smućkam – oklevao je, kao da je znao kako bi ga Marta prebila da ga zatekne u svom carstvu. Ali danas je drugo vreme, drugi prioriteti. – Hoćeš nešto i za vas da napravim?

Milutin je progunđao nešto neobavezno. Ne bi mu smetalo da jede, ali bi mu smetalo da prihvata dalje usluge od stranca. Od čoveka koji mu je preokrenuo život naopačke. Uostalom, sumnjao je da neko tako mlad zna i jaje da skuva.

-Nemoj nešto da zapališ! – doviknuo je za njim.

Trebalo je da bude lako, jednom kad su odlučili. Da spakuju pare, uspomene, par gaća i sendviča i – ćao. Što je dan odmicao, to je Milutinu bilo jasnije da ništa nije tako prosto kao što je zamišljao. Marta je mučila i sebe i njega, brecajući se na svaki pokušaj da pomogne. Napad panike stigao ju je u kuhinji. Milutin je pomislio da je Luka napravio nešto što nije trebalo, iako ga je upozorio i iako je doručak bio ukusan. Plakala je nad oklagijom, prvim poklonom koji je dobila od svekrve. Verovatno i jedinim, koliko je Milutin znao svoju mater. Palo mu je na pamet da bi trebalo da je zagrli, uteši, kaže nešto ohrabrujuće. Nekad mu se sviđala njena strast, sentimentalnost. Sad je samo smetala.

Ivana, s druge strane, uopšte nije izgledala zainteresovano za buduće planove. Tumarala je po kući poput duha, valjda se opraštajući od zidova. Milutin nije mogao da ih shvati. Žene, gunđao je ispod glasa onda kada je bio siguran da ga neće čuti. Jednom kada je postavio svoj um na stazu odlaska, razmišljao je samo o onome što ga čeka, ne i šta ostavlja.

Primetio je da, za sve to vreme, Luka nije radio ništa praktično. Šetao je okolo, razgovarao s Ivanom, drndao violinu i posmatrao. Jednom su im se pogledi sreli, Milutinov unezveren jer ga je žena upravo isprašila zbog neke gluposti, Lukov zamišljen. Pomislio je kako njihov zloguk gost samo čeka da im vidi leđa pa da preuzme mesto. Pitao se da li bi se Marta predomislila kad bi joj to rekao.

A onda je došlo veče, i bilo je kasno.

Lucije ih je posmatrao kako se razvlače, pitajući se da li im je srce zaista u odlasku. Pomišljao je da ih usmeri, ubrza; jedan pogled u Milutinove oči bio je dovoljan da se predomisli. Bili su kao paničari pred poplavu – niti gde pobeći, niti mirno sesti i sačekati. Čekao je i on, osećajući damaranje srca kako se diže do grla.

Marta je ušla u kuhinju da skuva kafu pred polazak. Milutin se vajkao da li da napiše pismo sinu, u slučaju da se prvi vrati kući, i gde bi ga sakrio. Ivana nije ništa komentarisala.

Osetio ih je kad su prišli kući. Došli su sa svih strana, postavili stražare. Nisu se zamarali drugim seoskim gazdinstvima – šćućureni u sopstvenom strahu, seljani su od svojih domova načinili selo mrtvih. Bez svetla, bez pokreta, bez i najmanjeg šapata. Samo je kod njih gorelo, senke se rasplesale duž prozora. Da postoji odred neprijatelja, baš tu bi se utaborio, u luksuzu gostionice.

Vazduh je postao leden od predosećanja i pre nego što su ušli. S oružjem na gotovs, petnaestak vojnika se raširilo kao da ulazi u svoje.

Ivana je prigušeno vrisnula i strčala uz stepenice. Vojnici se zacerekaše i trojica pođoše za njom. Milutin je pokušao da im stane na put – zaradio je udarac u stomak i vilicu. Istrčavši iz kuhinje, Marta se prekrstila, bleda u licu, šarajući po njihovim prilikama s vriskom u očima.

-Pobogu, ljudi, pa svoji smo – rekla je. Činilo se da misli da će to biti dovoljno da preseče zverstvo u korenu. Ljudi jedva da su je pogledali, pretražujući prostorije.

-Videćemo – reče vođa, gologlav i mačijih pokreta. Vojnici bi ga tu i tamo okrznuli pogledom, tražeći naznake naređenja, delajući efikasno i bez reči. Upravo ta hladnokrvna uvežbanost kao da je saopštila Marti da oni nisu ‚‚svoji’’ ni sa njima ni sa onima preko.

-De nam postavi nešto da založimo, kad si već tu – vođa se obraćao njoj, ali su mu oči pratile Milutinov pokušaj da dopuzi do šanka, bliže ženi. – Posle, kad se malo zagrejemo, možemo da se dogovorimo kako da pomognete našoj stvari.

Marta je drhtala, ali je poslušala.

Još jedan vojnik nestao je na spratu. Milutin je unezvereno ispratio njegove korake, pogledom zveri saterane u ćošak.

Lucija nisu pitali ni za ime ni za isprave. Efikasnije je bilo uzeti njegov ranac, rastresti stvari po stolu i jednu po jednu bacati na pod. Rašiti ranac i izvući tri kompleta dokumenata, validne i sa pečatima, na svakom njegova slika i drugo ime – jedno za njih, drugo za one preko, treće za jednu od neutralnih zemalja.

-Naredniče – vojnik ga pozva, pruživši mu papire. Ovaj ih bez reči pregleda, složi i ubaci u gornji desni džep jakne. Lucije je dobro zapamtio mesto.

-Ti si neki špijun, bogati – narednik se podsmehnu.

-Ja sam muzičar – obazrivo će Lucije. Bilo je nečeg u čovekovom pogledu što ga je sprečavalo da se opusti.

-Je li? Aj da čujem!

Oprezno uze violinu. Uspeo je da izvuče mračnu melodiju, vrcavu i tečnu. Nije imao tremu pred psima rata. Ako je verovati legendama, upravo on ih je slao u pokolje.

-A ne, ne – narednik ga prekinu, široko se osmehujući. – Pevaj. Ostavi violinu i pevaj. Hoću glas da ti čujem, muzikantu, a ne tu škripu.

Vođa ga je neumoljivo gledao, dok su se drugi smejuljili. Lucije bez reči ostavi instrument.

Sa sprata se začu vrisak, šamar i lupanje vratima, potom muški smeh. Zvučalo je kao da je devojka pokušala da pobegne. Lucije je pretpostavio da su sve do sada pokušavali milom da je privole. Bilo bi bolje za sve da se prepustila. Milutin zakuka, na šta ga najbliži vojnik nogom šutnu u glavu. Nastavio bi da ga šutira, ljut što je dole, što mora da čeka na svoj red, da ga vođa nije opomenuo.

-Dosta – rekao je. – Ovi ljudi su naši saveznici, treba da nam pomognu i olakšaju ratne muke. Štaviše, to je njihova dužnost, jer se mi borimo za njihovu slobodu, dok oni ne rade ništa. Je l’ tako, domaćini?

Vođin ljubazni glas unosio je više straha i panike nego da je vikao. Kad čovek viče, u isto vreme ubeđuje sam sebe. Takvog bi možda mogao da odgovori. Kad čovek priča ovako mirno i uvereno, voze ga neki drugi demoni, oni nad kojima Lucije nema vlasti. Konačno je prepoznao razlog sopstvenog nemira u vođinom prisustvu. Ludilo pravednosti, nešto sa čim nije mogao da radi. Nisu sva zla ovog sveta poticala od njega. Najgora su ona koje čovek sam sebi izmisli.

-Tako je – Marta postavi posluženje, gomilu čašica na tacni, flaše koje je predusretljivo spustila sa polica na šank, bliže njima. – Mogu li da se pridružim ćerki, da joj pomognem?

Lucije zatvori oči, dok su se vojnici cerekali i rugali.

-Baba, nisi normalna – reče jedan.

-A šta joj fali, pogle sisa – drugi će.

-Vodi je ti onda gore.

Odveli su je, dok je Milutin otvoreno jecao. Neko ga šutnu da ućuti.

-Pevaj, muzikantu, šta spavaš – vođa tresnu opasač na sto ispred njega i sede pored.

Lucije pusti glas.

Na pola druge pesme, vođa je ustao i otišao na sprat.

Preklali su ga na trećoj strofi pete pesme, na mig koji je dao vođa dok je silazio niz stepenice i zakopčavao pantalone. Nosio je izraz sumorne pravednosti, pogledom prelazeći po Luciju i krvavom Milutinu kao da su predmeti. Klimnuo je jednom od svojih, na šta se vojnik došetao iza Lucija, izvukao nož i prešao preko njegovog vrata.

Muzikantovo telo se sručilo na pod, dok se Milutin borio da savlada vrisak. Zamagljenog pogleda, drhteći od straha i nemoći, pratio je kako vojnici silaze i penju se na sprat, njegovoj Ivani, njegovoj Marti. Zaboravio je da ih broji. Čekao je da i njega dokrajče.

Bio je nejasno svestan da se smeju i piju. Izabrao je da ne sluša, iako su se reči poruge urezivale duboko u sivu masu. Oni koji su bili na spratu, hvalili su se kako je dobro. Nazdravljali mu iz obesti, čestitajući na odličnoj javnoj kući.

Mrzeo ih je, ali je više mrzeo sebe jer je bio dovoljno glup da pomisli da će makar od svojih biti bezbedan. U ratu nema ljudskosti, setio se da je Luka to rekao.

Čitavu večnost kasnije, vođa ustade.

-Spremite se za pokret – reče.

Milutin se ponadao da je gotovo, da može da se probudi iz noćne more. Zvuk razbijanja stakla natera ga da zadrhti. Dobar deo flaša našao je put do džepova vojnika, ali je većina sletala na pod uz poražavajući krah.

Glas o odlasku dopro je i do onih gore. Spustili su se, vukući polugolu devojku ogrnutu ćebetom. Ošamućena, izbegavala je da pogleda oca. Masnice su cvetale na licu, rukama, grudima. Krv je kapala niz bose noge. Milutin zajeca, pokuša da ustane i kaže nešto kroz slomljene zube. Vođa stade ispred njega.

-Polako, starino – izvan svakog razuma, glas mu je bio brižan. – Ne brini za nju, pazićemo je dobro. I – razmenio je poglede sa jednim od ljudi, odmahivanje glavom i grimasu, – žao mi je zbog staramajke. Tu nije bilo pomoći.

Milutin shvati da mu govore da mu je žena mrtva. Bol ga pogodi poput malja, prikova ga na zemlju i iščupa mu srce. Smrt… smrt će sve rešiti.

Vođa zapali šibicu, skoro nežno je pustivši da padne u lokvu alkohola. Potom su otišli.

Plamen se gladno vinuo u vis.

Nije mogao da umre, barem ne ni od jednog oružja dostupnog ljudskoj ruci. Prenuo se, zagledavši se oko sebe, u početku bez sećanja gde se nalazi. Vatra je obavijala podne daske, lizala zidove, probijala se do greda. Šank se kupao u plamenovima. Ispred njega, sklupčano telo. Milutin. Da. Sad se seća. Postojao je posao koji treba obaviti.

Odupreo se porivu da opipa grlo. Jedno vreme će ostati ožiljak, i to prilično ružan. Jedno vreme će morati i da se suzdrži od pevanja. Dim i regenerativni procesi u grlu terali su ga na kašalj dok je puzao ka čoveku.

-Jesam li mrtav? – više oblikujući reči nego što ih je izgovarao, Milutin ga pogleda sa sumnjom u očima. Lucije je lako prepoznao pravo pitanje: ako je mrtav, zašto onda još uvek boli?

-Ne – saopštio mu je grubim šapatom. – Ali mogu da ti pomognem da oni budu mrtvi.

Pogled je govorio kako?, da li me ti to zajebavaš? i sad nema svrhe. Lucije ih je glatko zaobišao.

Vatra oko njih rušila je kuću. Nije im ostalo puno vremena.

-Pogledaj me. Ubili su me, a živ sam. Ja nisam s ovog sveta. Mogu da ti pomognem da se osvetiš. Ako to želiš, naravno. Sve što treba da uradiš jeste da priznaš moje ime. Da zapečatimo Ugovor. Dobićeš moć da radiš s njima šta god želiš.

-Luk – Milutin odlučno progrca. Potočić krvi razli se iz njegove napukle usne.

-Ne – nežno će. – Lucifer.

Čovekove oči se razrogačiše. Ipak, nije oklevao da ponovi.

Nije uspeo da spase violinu. To drveno čudo staro nekoliko stotina godina pretvorilo se u gomilicu pepela dok se setio da je potraži. Svejedno. Njegov ugovor sa Stradivarijem podrazumevao je da će svet nekako iznedriti novi instrument onda kad mu bude bio potreban. Bitno da je obavio posao.

Uzdahnuo je, gledajući kako se kuća ispred njega urušava, kako vatra proždire samu sebe. Niko od seljana nije izašao da pokuša da je ugasi. Oni su bili pametniji, znali su da vojska ne ostavlja svedoke. Niko nije hteo da rizikuje. Više i tako nije bilo važno. Milutin je shvatio ono što mu je rekao: kad se porodica slomi, nema te zemlje ni kuće koja će uspeti da je zaceli.

Nacerio se, zamišljajući šta Milutin sada radi vojnicima. Voleo bi da je mogao da spase devojku, ali ona je bila slomljena. Osećao ju je, kao jednu od mogućih klijenata – nijedna trunka besa nije ostala u njoj koju bi mogao da raspali u krvožednu osvetu.

Grejao se u haosu plamenova, smirivao dušu za koju su govorili da je nema. Nije to bio prvi rat u kome se našao, niti je ovo bio jedini Ugovor, čak ni ovog meseca. Na kraju, svi oni liče jedni na druge, na demone što igraju za obe strane i vrište od zadovoljstva, na ljude što plaču, umiru, i, mnogo češće, gube svaku sličnost sa slikom po kojoj ih je On stvorio.

 Uskoro će morati da krene, čim Milutin završi svoju jezivu operu krvi. Morao je da uzme svoja dokumenta.

Prva priča o Luciju Poslednji ugovor

Ostale priče, koje verovatno nemaju nikakve veze sa ove dveOVDE

Slika je sa Pinteresta