Poslednji ugovor

Poslednji ugovor

Obišao sam hrpu tela uzdrmanih šokerom policijskog drona. Po zelenim krhotinama na asfaltu zaključio sam da je verovatno prekinuo tuču flašama. Oduran smrad širio se oko skitnica i slojeva najlona i odeće. Trudio sam se da ih izbegavam što više mogu, bilo da su živi ili mrtvi. Pogotovo ako su živi. Njihova životna energija nije vredela ni koliko crno ispod nokta.

Zgrada u koju sam želeo da uđem bila je jedna od mnogih koja se uznosila nebu pod oblake. Sitni životni oblici koji su kružili oko krova verovatno su bili golubovi. I da nisam znao gde da tražim bivšeg klijenta, ptičurine koje uzgaja s dozom nerazumne ljubavi bi ga izdale.

Milorad je bio neka vrsta plaćenika. Pre dvadeset godina bio je naivan i krvoločan. Nije znao da jedno ubistvo više znači jednu tajnu previše za čuvati i da je na kraju i sam predodređen za odstrel.

K njemu me tada privukao osećaj neverice zbog izdaje, kao kada dete ostane bez roditelja a da pritom nije dobilo nikakvo objašnjenje. Zarad sat vremena bezuslovne bezbednosti, plaćenik je potpisao ugovor. Dobio je šansu da se osveti onima koji su ga izdali, a moje je bilo da ga preuzmem nakon toga. Mislio je da je ispao prilično pametan što je prebegao na ono što je ostalo od Američkog kontinenta.

Na njegovu nesreću, snaga ugovora vukla me ka klijentima ma gde bili.

Metalna vrata koja su vodila na ravan krov zaškripala su. Zvuk se nije prenosio daleko zbog lepeta krila i gukanja golubova. Milorad im nije sagradio kavez, samo par nadstrešnica. Pretpostavljam da je gomila hrane za ptice bila dovoljna da golubovi požele da se vrate.

Zakoračih kroz jato, motreći priliku ispred sebe. Čovek se uspravio, škiljeći u mom pravcu. Čini se da ga nisu puno uznemiravali u njegovom hobiju.

-O jebote – trebalo mu je par sekundi da me prepozna.

Očekivao sam ratnika sazdanog od mišića, a ne zadriglog lika u kariranoj košulji čiji su se dugmići borili da ne popucaju. Široke farmerke su mu stajale nisko ispod dlakavog pupka, a kanađanke se nije potrudio ni da zapertla.

Delovao je kao da će posegnuti za blasterom zataknutim iza leđa, ali se setio da to nikakvog efekta na mene ne bi imalo. O tome smo posebno diskutovali, čak sam mu dozvolio da proba. Trudim se, zaista se trudim da im svima pri zaključivanju ugovora objasnim sa čim imaju posla. Nisam narcisoidan, samo sam lenj da ih jurim.

– Nešto si mi ubledeo – rekoh bez pozdrava, kao da smo se koliko juče videli. Pokazah na ptice. – Lepo si se snašao.

-Jebi se – nije izdržao. Prišao je ivici krova, zapalio cigaretu i povukao dubok dim. Izdahnuo je, udahnuo još dublje, i tako tri puta. Njegov ritual za smirivanje.

Pepeo cigarete otresao je preko krova, ne želeći da zagadi prostor svojim golubovima. Smatrao sam tu obzirnost suvišnom, s obzirom da je krov i ovako bio prekriven ptičijim govnima. Prišao sam mu, naginjući se nad ivicom. Zapuštene ulice bez ijednog znaka života, zlatni zraci sunca nisko u zenitu preko sivih zgrada. Ako je postojao trenutak kada je ovo mesto vrvelo od života, ja sam ga propustio.

-Lepo mesto – nacerih se. – Idealno za umiranje.

Ćutao je. Ali kad bi pogled mogao da ubije…

Možda je i pokušao da živi svoj život. Možda je imao porodicu i bio srećan. Možda je bio uspešan biznismen sve do juče. Ko će ga znati. Ljudi u bekstvu teže da izmene obrasce ponašanja, da postanu nepredvidivi, neuhvatljivi. Ali kako vreme prolazi i iluzija sigurnosti ih obavije, vraćaju se navikama. Na kraju ih sve zateknem onako kako sam ih našao na početku – obuzete očajanjem, spremne da prodaju svoju i bilo čiju dušu samo da izbegnu sudbinu.

– I dalje se zoveš Milorad? – morao sam da pitam. Ne znam šta je to sa Balkancima, gde god da se odsele, promene ime u neko glamuroznije.

-Toni – malo je oklevao s odgovorom. – A ti? Perun? Kron?

-Šta? – nasmejah se, svestan da je istraživao, mada nevešto. – Brkaš religije i zaduženja. Sećaš se ugovora, Toni, tamo na vrhu lepo piše…

-Moj kurac piše! – prasnuo je, preplašivši time jato golubova koji se digoše u podivljali ples oko nas. – Dvadeset godina! Dvadeset jebenih godina! Zašto sad?!

Gledao sam ga, čekao da ga prođe teskoba i otrov. Ali izgleda da mu je to bilo dovoljno. Možda i nije vodio naročito kvalitetan život u međuvremenu.

-Zašto sad? – ponovio je.

-Nekako ste mi se nakupili – rekoh. – Ne znam zašto mislite da je Amerika na kraj sveta.

-Zar možeš preko vode?

-Pričali smo o tome, Toni, nisam ja tamo neki vampir. Ako te baš zanima, prošetao sam. Jebote, koliko olupina ima na dnu, ne bi verovao. Čini mi se da sam i leteći tanjir video. Mogu ti reći da je Bermudski trougao prilično zajeban. Osim toga, pravi odmor za dušu.

Zurio je u neverici.

-Mrzelo me da se bakćem s lažnim dokumentima – slegoh ramenima. Lagao sam, naravno. Ljudima je uvek lakše da poveruju u laž, ma koliko neverovatno zvučala. Davno sam shvatio da je čovečanstvo osuđeno na propast ako ga laž uzbuđuje više od istine.

Žar dogori do njegovih prstiju i on opsova, prenuvši se iz nepomičnosti. Pikavac polete četrdeset spratova niže.

-Nisam znao da takvi kao ti imaju dušu – pokušao je da se naruga.

-Na milione – odsutno sam se osmehnuo.

-Šta je onda jedna manje ili više?

-To je pitanje principa – napomenuh. – Radi se o reputaciji.

-Ne mora niko da zna.

Oćutao sam. Znao sam da nema nikoga, inače ne bi provodio vreme s prokletim ptičurinama, i čemu onda ovo cenkanje?

Odmahnuo je, zapalio drugu cigaretu.

-To će te jednog dana ubiti – promrmljah. U svakom drugom domu smrad cigareta bio je kao pozivnica za mene, pa ne mogu reći da mi je baš smetalo.

-Jednog dana? – podigao je obrve, trepnuo pun nade.

-Recimo, danas.

Zakoračih ka njemu, dok je on pokušao da ustukne.

-Hoće li boleti? – prišao je ivici koliko je mogao a da ne padne.

-Naravno da hoće. Budi muško i probaj da ne vrištiš – rekao sam. Nervira me kad vrište.

Toni teško proguta, a ja ga uhvatih za vrat gotovo nežno. Lice mi se raširi u osmeh.

Tonijeva esencija je, uprkos tome što je dve decenije sprcao ni u šta, bila ekstatična. Prešla je u mene skoro bez otpora. Ako je čovek vrištao, nisam čuo.

Pustio sam hrapavu kost vilice i skelet pade pretvarajući se u hrpicu zelenkaste prašine. Blaster se otkotrlja po betonu i zaustavi par koraka dalje.

Ova esencija oduzela mi je svih dvanaest čula i pretila da me potopi u orgazmičnu dugu. Naslonih se na betonsku ivicu, dahćući. Znoj je curio sa mene, a zlatni pramenovi mi padoše na oči.

Tonijevi golubovi širili su ljubičasta krila dok su ponirali i vraćali se, vrteći se u spirali. Kao da su osetili smrt svog hranitelja.

Na trenutak poželeh da imam krila, da ih raširim i odletim. Nakon euforije ispunjenog ugovora uvek nastupa praznina, ukus previše nalik prašini u ustima, a vraćanje istim putem ličilo je na poraz.

Prenuh se u iznenadnoj tišini, zureći u golubove smrznute u letu. Nisu bili svesni da su stali. Što se njih ticalo, i nisu. Samo vreme je prestalo da teče, dozvoljavajući tek nekolicini odabranih da zavire u događaje iza vremena. Znam, jer sam nekada i sam izazivao iste efekte.

Osvrnuh se, pokušavajući da sačuvam spoljašnji mir. I ličilo je na njih da pokušaju da me sjebu u stanju rastrojenosti.

Isijavajući svetlost jaču od sunca, prilika u dugačkoj beloj halji je sklopila srebrna krila. Ostao je da lebdi pola metra nad slojem ptičijih govana. Nad ćelavom glavom bio je oreol. Samilostan pogled mu pade na hrpicu pepela ispod Tonijeve odeće.

-On je moj – rekoh. Nisu mogli da mi ga oduzmu, čak i da je postao svetac u međuvremenu. Ugovor poništava sva dobra dela.

Anđelov pogled pun dobrote pade na mene poput malja. Prezrivo sam se nasmejao.

-To neka nova moda gore? – prođoh rukom kroz sopstvene plave kovrdže, izazivajući ga.

-Sve je to taština – glas mu je bio blago melodičan. Mrzeo sam ga zbog toga, jer je moj glas pored njegovog ličio na graktanje vrane.

-Šta hoćeš?

Anđeo je ćutao, ne pomerajući se.

-Šta On hoće?

Svi anđeli su glasnici Njegove volje.

-Tvoja kazna na zemlji je istekla. Slobodan si da se vratiš.

Gledao sam u blage, skoro detinje crte lica, zlatan pogled bez zenica, a najviše u treperenje skupljenih krila.

-Slobodan? – najzad progovorih. – Da budem rob?

Bilo je lako zaboraviti da sam upravo od takve slobode pobegao. Reči su nekako same izašle i prenule me iz zanosa. Shvatio sam da sam skoro pristao zbog želje da poletim.

-Svako vidi ono što želi.

-Zašto sada? – glumio sam prkos. Zašto sada kada mi je svega dosta? Kako zna?

-Pružena ti je druga šansa, Lučonošo. Opet si jedan od nas.

Lako sam se popeo na ivicu, balansirajući između života i propasti.

-Bolje reci da sam vam potreban – frknuo sam kroz nos. Otac me je zvao sebi, a to je moglo da znači samo jedno: kreće u rat protiv čovečanstva koje mu je tako neverno služilo. Potrebno mu je još robova, još radne snage. Bio bih još jedan vojnik bez sopstvene volje, pod večnom roditeljskom paskom. Najamni radnik pod ugovorom. Ali imao bih krila.

Anđeo nagnu glavu kao da može da mi čuje misli. Oreol se nije pomakao.

Okrenuo sam mu leđa, zagledan u nepomične zrake sunca nad gradom. Može svašta da se nauči od sopstvenih žrtvi – kako da se preklinje, odugovlači, cenka. Kako je sve to nepotrebno i odvratno.

-Jebi se – procedio sam, šireći ruke.

Pustio sam svetu da me preuzme, padajući u još jedan smrtni greh.

Autori su moja malenkosti i https://nenadjevticdronstad.wordpress.com/ dok je savetnik na razvoju priče http://mirnesalispahic.com/language/bs/home/

slika sa Pinteresta

Više priča na ovom LINKU