U smrti čovek je ništa. Skup organskih jedinjenja s primesom minerala, ukočen poput balvana i jednako koristan. Ni ruke pomaći, ni usta otvoriti. Nemoćan da uzvikne „To je moj ubica!“

Ubica je, prilično nemaštovito, ostavio telo tamo gde je palo, namrštio se na krv po svojoj odeći i krenuo da se svlači.

Duh je nekoordinisano lebdeo oko kuhinjskih elemenata. Pre toga je vrištao i pokušao da gađa ubicu pepeljarom, nakon čega je proleteo kroz zid, razmahao se i jedva vratio nazad u svoj stan. Pre toga je vrlo iznenađeno vrisnuo kad mu je nož nabijen pod rebra. A pre toga, otvorio je ulazna vrata i smorio se za medalju videvši dostavljača a ne svoju devojku. Čak nije ništa ni naručio.

„Odvratno“, glasno je negodovao kad je ubica skinuo donji veš. Kako čovek nije trpeo pravilnu ishranu, prizor je bio daleko od oku ugodnog. Duh je zgađeno zatvorio oči kad se ubica sagnuo da prokopa po kuhinjskim ladicama. To nije pomoglo. Kapci nisu bili providni, iako mu je njegovo celokupno stanje sugerisalo da bi mogli biti. Tehnički, nije više imao ni oči ni kapke, ali neke predstave koje je imao o sebi bile su dovoljno pristojne da ga ne napuste. Slika koju je dobio zatvaranjem očiju bila je svetla, presijavala se u plavo i izazivala svetlucave glavobolje.

„Ovo je sranje!“

Otvorio je oči. Bes u njemu bio je težak i to ga spusti na zemlju. Prijalo je ne lebdeti okolo kao mehur od sapunice. Raširio je ruke i noge, kao surfer. Samo da ne propadne kroz pod.

Ubica se guzio oko krvavog tela, i duh vide da je izvukao nož. Rana se nije videla od krvi i odeće. Glupavo je pomislio kako to ne može da se popravi. Ubica je u ruci držao jednu od onih crnih kesa za smeće sa radioaktivnim znakom. Dok je još bio  čovek, duh ih je kupovao iz zezancije, dok je njegova devojka prevrtala očima i pitala mora li i smeće imati njegov lični pečat. Ubica ju je sad raširio, smotao sopstvenu krvavu odeću i gaće oko noža i sve ubacio unutra. Nezgrapno je skakutao dok je skidao čarape i ubacio i njih.

Duh je, nepomičan u svom stavu, pomislio kako će ovaj sad izaći na ulicu kao od majke rođen. Bilo bi to vrlo glupo, i vrlo poželjno.

Ubica nije bio glup.

Oprao je ruke deterdžentom nad kuhinjskom sudoperom, obrisao ih krpom, pa i nju ubacio u kesu. Odgegljao je u spavaću sobu ubijenog, stao ispred velikog ormara i teatralno ga otvorio.

Duh dolebde za njim. Otkrio je, kad se samo usredsredi na ono što želi, a ne i kako da to izvede, uglavnom je uspevalo. Za sada je izgarao od želje da ormar padne na ubicu i ubije ga. Komad nameštaja se tek blago zaljulja i škripnu. Duh požele još jače.

Ubica, nesvestan kakva mu se strašna sudbina sprema, mirno je prebirao po odelima.

Duh frustrirano vrisnu i šutnu vrata od ormara. Ova se zalupiše, nagnječivši ubičine prste.

Ubica je cupkao i psovao, ne videći duha čiji je osmeh prelazio iz zapanjenog u pobednički.

To je to! Shvatio je! Uz dovoljno besa, ima da generiše toliko energije da ubije smrada pre nego što izađe iz stana.

Nije uspeo da se razbesni dovoljno da spreči ubicu da se uvuče u njegovo najbolje odelo. Bilo mu je veliko i stajalo je nikako.

Duh je psovao, šutirao, vrištao i čupao kosu.

Ubica je nemelodično zviždukao, nameštajući kravatu.

„Zadavi se, proklet bio!“

Zaleteo se na njega, nameran da mu pomogne da se zadavi, da bi sasvim očekivano prošao kroz i stumbao se u ormar na pola puta kroz fasadu zgrade.

Bio je spreman na turu broj dva nerazumnog ponašanja svojstvenog samo osvetoljubivim duhovima, ubica je premeravao velike cipele još uvek zviždeći, kad zazvoni mobilni telefon. Vesela melodija je neprikladno odzvanjala, dok su čovek i duh ukočeno zurili u ekran na stočiću. Njegova devojka je zvala.

Ubičine crte lica se presložiše u zluradu grimasu. Dohvatio je telefon i javio se.

„Neeee!“, urlao je duh.

– Medena! – veselo će ubica. – Baš sam na tebe mislio.

Devojka je očito prekinula vezu, jer se ubica razočarano namrštio. Bacio se na tipkanje, pokušavajući da probije šifru zaključanog ekrana.

Duh se ohladio od iznenadnih sumnji, dopustivši sebi da odlebdi do plafona. Zašto je njegova devojka zvala? Kako je ubica poznaje? Otkud medena? Da li su u dosluhu? Potpuno je zaboravio da je trebalo da se nađu danas.

Mobilni opet zazvoni.

– Medena… Rekao sam ti da ću da pazim na tebe. Ja sam ozbiljno mislio ono „i u dobru i u zlu“, medena. A, tu je. Neće on nigde.

Veza se opet prekinula.

Ubica nemarno baci mobilni na pod. Podiže pojas pantalona i zamišljeno se osvrnu put tela.

– Da vidimo zbog čega je kurva mene ostavila – progunđa, otkopčavši pantalone na lešu i muljajući rukom ponutra.

Duh je pretrnuo od užasavajućeg poniženja. Umislio je da može da oseti šta mu ovaj radi i osećao se skoro silovano.

– Pih, ništa specijalno – proglasi ubica, obrisa dlan o kosu leša, potapšavši ga po obrazu. – Ne brini ti ništa, pobrinuću se ja za nju.

Do tada već svestan da ima posla sa psihopatom, duh se pokrenuo. Udarao je i zamahivao, ali ljutnja se mešala sa strahom i učinak je bio neprimetan. Ubica se podigao, primetio da je opet zakoračio u lokvu krvi i otišao da promeni čarape. Duh se bacio za telefonom, koncentrišući sav svoj bes i želju da ubije u vrh kažiprsta. Kada bi uspeo da pozove policiju…

Telefon na njegov dodir eksplodira.

***

Policija je došla, ali ne zato što ih je on pozvao. Došli su u paru, razvalili vrata i poput bagera prokrstarili kroz dve sobe i kupatilo. Pogledali su kroz prozor, podigli poklopac wc šolje, otvorili frižider.

Devojka mišje sive kose pocupkivala je iza njihovih širokih ramena, prepričavajući telefonski razgovor po ko zna koji put. Uniformisani dvojac je nije slušao.

Ništa nisu našli.

Da su došli pre sat vremena, još su mogli da zateknu njegovog ubicu. Propustili su čitavu proceduru umotavanja leša u zavesu tuš kabine, nakon čega ga je ugurao u veliku drvenu kutiju koju je pod maskom dostavljača dovukao do ulaznih vrata. Zalepio je adresu za drugi kraj države, pozvao portira, koji je sa svoje strane pozvao neke momke, i kutija je otišla. Malo para i uglađenosti i niko nije postavljao pitanja. O, ubica je bio vrlo pametan čovek.

Oribao je krv, pazeći da ne uništi odelo. Sve je vratio na svoje mesto. Kesu za smeće je odneo sa sobom.

Stan je izgledao besprekorno.

Niko nije video duha kako jeca u ćošku. Samo su se malo stresli od jeze prilikom izlaska.

***

Suprotno uverenjima da duh ne može da se odvoji od tela, telo ovog duha bazalo je bespućima poštanskog sistema severnih pokrajina, ostavljajući svoju nesretnu polovinu da luta osunčanim ulicama.

Proveo je dovoljno vremena u eteričnom stanju da zna kako da do grla ne potone u kanalizaciju ili odleti do krovova. Dovoljno vremena da pohodi policijsku stanicu i shvati da potraga za njim kao nestalom osobom ne ide nigde. Bilo ga je sramota kad se seti kako je pokušavao da im ostavi poruku na tabli. Pokušao je da proganja svoju devojku, ali pored nje nikad nije bio dovoljno ljut da bi nešto zapravo pomerio i ozvaničio svoje prisustvo. Odmah naredni dan napisala mu je pismo koje nikad neće poslati. Nedostaje joj, brine se, boji se da njen bivši muž nije napravio najgore i ide tetki u drugu državu dok se sve ne reši. I duh i ona su plakali dok je pisala kako ga voli. Drhteći od jeze, spakovala se na brzinu i izletela iz stana. Pokušao je da otvori kovertu i pročita još jednom kako ga voli, ali nije išlo. Bio je previše neesencijalan.

Pohođenje praznog stana duhu nije bilo zanimljivo, te je zakoračio kroz prozor i dolebdeo do asfalta. Stao je kod fontane, zamislivši se nad mogućnošću da postane vidljiv pod mlazom vode. Kakve je nesreće, verovatno bi se samo raspršio.

– Ne možeš da se udaviš – plavokosi momak koji je sedeo na zidiću fontane ga ovlaš pogleda. – Nema dovoljno vode.

Duh se zabezeknuo. Raširio je oči, zamahao rukama. Stao pred momka koji se posvetio svom sendviču, uneo mu se u lice i kreveljio. Zatim je mahao, skakao i kreveljio se još malo.

„Mora da mi se učinilo“, reče kad su mu akcije ostale bez odgovora.

– Misliš? – momak podiže pogled. – Nemoj opet da skačeš, molim te.

Svetlo zeleni pogled kroz šumu plavih kovrdža na duha je imao neočekivano smirujući efekat. Ostao je da stoji pored, ne znajući šta bi sad sa sobom.

„A ti, jesi li živ ili mrtav?“, upita najzad.

– Zavisi od gledišta.

Sva ogorčenost koju je duh nataložio od kad je bez tela izli se u dve reči:

„Ne seri!“

Plavokosi podiže obrvu.

„Da si mrtav, znao bi i ne bi ti na pamet padale egzistencijalne filozofije.“

– Zašto ne? Živi nikad nemaju dovoljno vremena da se kako treba posvete egzistenciji. Posao, kuća, hrana, seks. Zaborave na prirodu, muziku, tišinu, upoznavanje sebe. Zato kad umru, imaju taman vremena za sve.

Duh je malo razmislio, shvativši da je momak verovatno u pravu. Samo, on do sada nije imao puno vremena.

„Ako si živ, kako me onda vidiš?“

Momak sleže ramenima. Činilo se da mu se ne žuri, mirno je preživao svaki zalogaj, povremeno ih zaljevajući gutljajima kafe. Nije delovao ludo.

„Šta si ti?“

Momak na tren stade, malo se zamislivši nad tim.

– Ja sam pali – konačno reče.

„Je l’ bolelo?“

– Njega više nego mene.

„Zaista.“

– Ne prestaje da me pominje od tad. I knjigu je o meni napisao.

„Koju?“

– Onu večnu.

Duh je počeo da se predomišlja u vezi sa analizom duševnog stanja jedine osobe s kojom je mogao da razgovara. Ipak, kako je mogao da ode?

„Pazi da nije“, frknuo je.

– Idi pročitaj. Sad makar imaš vremena.

„U tome i jeste stvar, nemam. Moj ubica je na slobodi, preti mojoj devojci i moram da ga uhvatim!“

Momak uzdahnu.

– Znam da ću zažaliti što pitam, ali – kako?

Duh se ispuvao.

„Ne znam još.“

Momak klimnu kao da je očekivao takav odgovor. Duh ga je gledao kako zvaće. Čudno, sve do sad nije osetio koliko mu nedostaje hrana.

„Ti si čovek“, reče polako.

– Ni blizu.

„Ali možeš da dotakneš, dohvatiš, govoriš…“

– Uglavnom.

„A vidiš i mene.“

Momak mu pokloni još jedan ovlašni pogled.

„Molim te, pomozi mi da pronađem svog ubicu i predam ga policiji.“

Momak je žvakao i ćutao. Duh ga je napeto gledao. Sendvič se smanjivao svakim zalogajem.

„Molim te.“

– Ništa od toga.

„Zašto ne?“

– Ne mogu da napravim Ugovor sa tobom, kao prvo, jer si duh. Kao drugo, nemam nikakvog interesa da radim posao policije. I kao treće, zadnji put kad sam proverio, trebalo je imati dokaze da bi se neko priveo policiji.

„Kakav ugovor?“

– Svejedno, neću to da radim. Zašto se fino ne rastočiš i pređeš na drugu stranu da sviraš harfe na oblacima ili šta se već radi gore.

„Dokaz! Kesa!“

– Šta?

„Spakovao je svoje stvari i neke moje i nož u kesu za smeće sa radioaktivnim znakom! Sve je prekriveno mojom krvlju!“

– Kesa.

Momak je brisao ruke o pantalone, neuznemiren duhovom bujicom oduševljenja.

„Da. Eto ti dokaz.“

– Gde je ta kesa?

„Možda je još uvek kod njega.“

– A gde je on?

„Ne znam, ali možemo da istražimo. On je bivši muž moje…“

– Ništa od toga.

„Ali, molim te. Reci šta treba da uradim, uradiću sve!“

Momak se zaverenički nagnu napred i duh se nehotice približi.

„Šta?“, šapnu.

– Kada potpisuješ Ugovor sa mnom, predaješ mi svoj život u zamenu za osvetu. A ti život više nemaš.

Duh zbunjeno zatrepta. Stvari su postajale sve luđe i luđe. Svejedno, bio je spreman da obeća bilo šta.

„Mogu li da ti ponudim život nekog drugog u zamenu?“

– Čiji?

„Ubičin.“

– Da li ste ti i ubica krvno vezani? Ne? Tako sam i mislio. Možeš da mi nudiš samo život nekoga s kim deliš krv. Što obično nije problem kad je čovek živ i ima tendenciju da se razmnožava, ali u tvom slučaju…

Duh nije imao srodnike među živima. Život kao da se pažljivo urotio da mu zagorča ovaj trenutak.

„Shvatam. A da nekako zaobiđemo Ugovor i da mi, samo onako, znaš, pomogneš?“

Momak ga zamišljeno pogleda.

– Ne može to tako, sve za ništa. Ali, možda bi mogao nešto da učiniš za mene…

„Sve! Sve, šta god želiš, kunem se!“

– Treba mi doušnik u Raju.

Duh ustuknu.

„Ja? U Raju?“

– Zar vas ništa ne uče? Kroz Pakao vas turistički provlače, u Čistilištu peru i na kraju završavate u Raju. Ne može drugačije, On je previše mekog srca, a vi se svi kajete iz petnih žila kad vam se nacrta koliko ste grešni.

„Bog stvarno postoji? I Raj?“

Momak klimnu, oči mu blesnuše.

– Predomišljaš se?

„Ne, samo nikad nisam stvarno mislio… Stvarno?“

Momak uzdahnu.

– A šta misliš šta ja radim ovde?

Prinuđen da sagovornika posmatra kroz novu prizmu uverenja, duh je morao da prizna kako kao đavo uopšte ne izgleda upečatljivo. Osim tog pogleda… Duh se strese.

„Kako ću ja sad da Ga izdam s tobom? Šta ako mi to ne oprosti?“

– Na tapetu su ti samo gresi iz života. Niko te ne pita šta si radio posle.

„Šta treba da radim?“, zabrinuto će duh.

Đavo razvuče usne u vrlo neljudski osmeh.

– Za početak, da prestaneš da cmizdriš. Nisam ja tebe tražio, nego ti mene. Kad anđeli dođu po tebe, idi s njima i uživaj, ali ne zaboravi – duguješ mi. Kad dođe vreme, znaćeš kako da se odužiš. Potanko ću ti objasniti.

Duh proguta.

„A ubica?“

Đavo se osmehnu.

***

Ubica više nije nosio preveliko odelo, a i pare je potrošio na pokeru to isto veče, stvarajući pomalo klimav alibi. Dva dana kasnije, u vreme kada su đavo i duh zapečatili najčudniji Ugovor koji je đavo ikad napravio, ubica je ležao u svom stanu, dvoumeći se između još jedne cigarete ili odlaska na pljeskavicu. Izlazak iz stana zahtevao je tuširanje i oblačenje u nešto relativno čisto, a kako je na stolu stajala pepeljara puna pikavaca, nije bilo teško doneti ispravnu odluku. Uskoro se zadimljenoj atmosferi pridružio još jedan oblačić dima.

Ubica se pitao kada će policija doći da ga ispita. Jako glupo od njega što se javio na mobilni, ali znao je da ništa ne mogu da povežu sa njim. Biće njena reč protiv njegove, a ko još danas veruje histeričnim ženama? Samo bi voleo da već jednom završi s tim.

Kao odgovor na njegove misli, začu se zvono na vratima. Požurio je da otvori.

Ono što ga je čekalo s druge strane mnogo je ličilo na momka s kojim se pre tri dana napio i do besvesti tupio o svojoj ženi. Imala je drugog, što je njegovom egu bio nepodnošljiv udarac koji je utapao u piću. Nejasno se sećao da je momak prodavao nekakve polise i pričao o ugovorima.

– Zar me nećeš pozvati unutra?

Kao hipnotisan, ubica se pomače i đavo hitro skliznu u stan.

– Obično ne radim kućne posete – momak otegnu razgledajući prljavštinu i nered oko sebe, – ali ova rupa je očaravajuće odvratna.

– Šta hoćeš?

– Tvoj deo Ugovora, naravno – đavo elegantno uplovi u jednu fotelju, pokazavši ubici da se smesti naspram njega. – Bio sam pod utiskom da je moj deo ispunjen. Znaš već kako to ide.

Ubica se sruči na krevet, gledajući posetioca razrogačenim očima.

– Jesi li ti iz policije? – upita.

– Dogovorili smo se da o policiji ne moraš da brineš – đavo podiže obrvu. – Da možeš da se osvetiš a da te policija ne uhapsi. Tako piše u Ugovoru. Želiš li još jednom da pogledaš?

Čovek sleđeno odmahnu glavom. Polako je počeo da se seća o čemu je momak u stvari pričao.

– Bio sam pijan – reče.

– Ne toliko koliko ti misliš. Priroda Ugovora je takva da ga niko nikada ne zaboravlja. To je zato da ne biste mogli, danas-sutra kad stanete pred Njega, da kažete da sam vas prisilio. Nije naročito zabavno od kad moram da hodam k’o po jajima oko slobodne volje čovekove, ali ima svojih svetlih momenata.

Problem je bio što je čovek sebe ubedio da je usled pijanstva pogrešno povezao razgovor. Jer su u stvarnosti posledice bile nesagledivo ružne.

Đavo ga je posmatrao, nesposoban da oseti sažaljenje prema osobi koja je drhtala dok je u stvarnost umetala iščašen razgovor od pre tri dana.

– Ovo je stvarno?

Đavo uzdahnu.

– I ja sad treba da pođem s tobom? – upita čovek.

– Naravno da ne – đavo se široko osmehnu, na šta se ubica strese.

– Ne mogu da verujem da sam prodao svoju dušu da se osvetim onoj kurvi – očajno će čovek.

– Ne zanima me tvoja duša – đavo se namršti. – Striktno govoreći, poslovi tvoje duše su stvar između tebe i Njega. On ti ju je udahnuo, i On će s tobom razgovarati o tome kako si je sačuvao.

Ubica ga bledo pogleda.

– Zaista, učite li vi išta u školi? – đavo odmahnu glavom. – Nema sad veze, shvatićeš kasnije. Ono što si ugovarao sa mnom je tvoja životna esencija. Sve one mogućnosti koje su mogle da se rode, da si samo odlučio da kreneš putem Dobra. Svo Zlo koje si počinio umesto toga. Svaki put kada nisi voleo svog bližnjeg, kada si slagao, prevario, ukrao… Ubio. I koliko si uživao u tome.

– Ne piše kad! – čovek je brzo premotavao film. – Ne piše kad treba da dođeš po mene!

– Tačno – đavo ga udostoji neljudskog osmeha. – Zato što ja dolazim kad ja želim. I ti tu ne možeš ništa.

Ustao je i zakoračio ka njemu. Čovek vrisnu.

***

Policija je došla na vreme da konstatuje da u stanu nema nikog.

Došli su po pozivu o buci i mogućem nasilju, svesni da iza većine prijava te vrste stoji komšijska pakost. Širom otvorena vrata bila su sumnjiva, te su oprezno ušli da ispitaju situaciju. Jedna prostorija, prazna. Jedno kupatilo, prazno. Jedna raspala kesa za smeće sa radioaktivnim znakom na stolu. Jedan krvavi nož koji viri iz nje.

Rutinska provera odmah je dobila drugačiji karakter. Iznenada napeti i oprezni, policajci su uz pomoć pendreka pregledali krvavi sadržaj kese, pazeći da nigde ne ostave svoje otiske. Pozvali su stanicu i dobili uputstva. Spakovali su sve, pregledali još jednom i zapečatili vrata.

Čitavo vreme pazili su da ne nagaze na gomilicu prljave odeće bačene preko pepela čudno zelene boje.

Usput su iz ulaza isterali narkomana na vrhuncu doze. Zaključili su to po širokim zenicama, dahtanju i čudnom osmehu. Ostao je da leži na trotoaru, lica prekrivenog plavim kovrdžama. Kroz prste mu se osipao zeleni pepeo.

***

***

Lucije preti da se nastani u mnogim pričama, a za sada je tu u još dve, na naše zadovoljstvo: Poslednji ugovor i Samo posao

Bacite okce i slobodno ostavite komentar da mi kažete u kojim još avanturama želite da gledate Lucija? 😀