Kako se u domu mome gostoprimljivom slavi Nova godina?
Pokušaću da vam dočaram, mada ne obećavam da ću sasvim pogoditi sve detalje, s obzirom da se zadnji put ovaj event desio pre cirke dvanaest meseci, a i inače se ne dešava češće od jednom godišnje.
Sve bi trebalo da počne od kićenja jelke, jelda? Jelku smo nekad davno kupili kod Kineza, sklapa se iz tri dela, ako ne računamo postolje, i nekada je bila višlja od moje pokojne babe (sad samo otprilike računamo da ima metar i po u visinu). Dakle, pošto želimo što manje da se saplićemo o ovaj monumentalni spomenik tradicije, u našoj krletki za troje, izbegavamo kićenje do zadnjeg momenta.
Šta onda radimo prvo? Odemo u supermarket krcat ljudima koji su radili čitavo vreme i nisu ranije stigli u kupovinu, natrpamo gomilu stvari sa nekakvih akcija (pudinge, ribe, brašno, šećer, ulje, slatkiše i ostale gluposti) i pokušamo da strpljivo čekamo u redu punom podjednako napižđenih ljudi koji posle moraju sami da tegle po sto komada jaja i dvadeset kila margarina, i još koječega u približnim količinama. Sreća te je nas troje, te pravimo klopu samo za desetoro ljudi pet dana unapred.
Na sam dan D, 31. decembra, svi izbauljamo sabajle na sastanak kod šanka. Dok pijemo kafu, pitamo se gde postaviti jelku. Između gomile nelogičnih i smešnih predloga (da sastavimo samo trećinu jelke, ili da je postavimo na terasu), odlučujemo da sačekamo do naveče, možda nam sine nešto pametno. Prave se planovi ko će šta da kuva (mater), ko će da pravi kolače (ja, s tim da se računa da ću opet nešto zasrati pa će mater pre toga da napravi normalne kolače, uglavnom one koje brat voli), ko će da trkne do prodavnice ako nešto nedajbože zafali (ja, jer ja ništa ne radim), i tako.
Kako tradicija nalaže, taj dan se kuva u nenormalnim količinama, a dok se čeka da nešto provri, usisava se, čisti i sređuje. Menjaju se zavese, prekrivači, posteljina, miljevi i stoljnjaci, dubinski čisti svaka dostupna površina. Svaka akcija traje triput duže od predviđenog, osim ako je ne izvršava stručnjak (mater).
Malo se i zabavljamo, tj. slušamo muziku, a koju, to zavisi od toga ko se prvi dokopa kompjutera. Mater pušta Petra Grašu (kladim se da to niste dugo čuli), a kad počne da peva, brat prebacuje na neku svoju psihodeliju uz koju nas sve zaboli glava, što nam olakšava da se posvađamo, uglavnom oko gluposti.
Kad se kuhinja oslobodi, ja prelazim u akciju, tražim drevne recepte za kolače (posvađamo se još jednom ko će šta da jede a šta od toga ja imam živaca da gnjavim po vangli tri sata).
Mater ode da čisti toalet i da se istušira. Do tada je već maksimalno napižđena i umorna i jedva čeka da se uvali u krevet, iako je tek osam sati naveče.
Brat izjavljuje kako jedino on radi nešto po kući pa kreće u lov na ukrase za jelku. Delovi jelke se nalaze u špajzu, a ukrasi i lampice su enigmatično raspoređeni među raznim kutijama na vrhu ormara. Potraje dok ih pronađemo.
Dok ja pravim kuglice (keksi, suvo voće, čokolada i tome primereni sastojci, racept u inbox), brat nakači slušalice, uključi psihodeliju na privatno, i krene da kupusa jelku. Jedna nogica za postolje vazda fali, a najgornji deo jelke se klima pa uključujemo sve inžinjerske sposobnosti dok ne rešimo problem.
Kad smo bili mali, stavljali smo komadiće vate između grana da liče na oblake, ali kako smo skontali da prave više smeća nego koristi, samo smo kupili više traka. Ionako je običaj dodati svake godine makar jedan novi ukras na jelvu. Običaj je i da se sve što dobijemo na poklon druge polovine decembra smesti ispod jelve, valjda da inspiriše izobilje za narednu godinu. I tako se moj brat isključi, sluša muziku i pretvara se da ništa drugo ne čuje, i umetnički razbaca ukrase. Kad završi, obično treba još jednom da usisamo. Možda i da popravimo ponešto po jelvi.
Pošto smo imali mesec dana da posmatramo umetničke egzibicije komšijskog novogodišnjeg ukrašavanja, tačno znamo šta ćemo sa našim lampicama: što dalje od prozora, goblena, televizora i bilo kakvih vidljivih površina. Iz nekog razloga, svi se složimo da nas nervira kad nam nešto trepće u vidnom polju. Smotamo to nekako oko jelke, smanjimo im zvuk do kraja i zaboravimo da su tamo.
Onda na red dolazi sređivanje, brijanje, depiliranje, pranje kose, tuširanje, mazanje… Još jedan običaj kaže da moramo biti doćerani, u novim stvarima, otprilike kao za izlazak. Navodno, dok smo još dočekivali Novu u pidžamama i krevetu, čitavu smo godinu nakon toga proveli u pidžami i krevetu (ili makar pola od toga).
I tako. Dakle. Propisno obučeni, sedimo ispred televizora i šaltamo kanale, čekamo ponoć i nerviramo se jer nema ništa ne TVu. Ništa novo, svakako. Brat se seti da ima neke filmove koje još nismo gledali. Pokuša da ih pusti, ali kako je TV neki najnovji nadrkani model kupljen na popustu, odbija da učita zvuk sa USBa, a ponekad i sliku. Konačno postižemo kompromis sa laptopom i nekim crtaćem.
U ponoć ne moramo da gledamo na sat – kreće vatromet, komšije bacaju petarde sa terase, pojačavaju Grand paradu i po odsečnim tup-tup zvucima iznad glava pogađamo da vežbaju folklor.
Porodično si čestitamo (Sretna Nova godina, sve najlepše; Dobro, hvala, pusti me sad), i u dvanaest i petnaest mater je već u horizontali, u pidžami i hrče. Boli je uvo što komšije slave za čitavu zgradu.
Naredni dan je, po običaju, odraz za narednih dvanaest meseci. Zato pričamo jedni drugima optimistične stvari, kao završiću fakultet, kupiću auto, zaljubiću se, neko će se zaljubiti u mene (i biće normalan, u granicama današnjeg ludila, naravno). Pravimo se da smo vredni, pa izvlačimo goblene koje smo zadnji put videli prošlog prvog januara. Ispletemo par redova na čarapi, sašijemo pokoje dugme. Igramo igrice na kompu, čitamo knjige, pomalo spavamo. Krkamo, debljamo se. Te dve-tri kile nemamo gde da skinemo jer ništa ne radi za praznike, pa se baš lepo prime i namnože oko Božića, srpske Nove i slave. Ignorišemo komšijske optimistične pokušaje da nas dignu na noge uz pomoć reprize sinoćnjeg programa.
Drugog januara već je sve po starom, i dok ja negde u glavi mislim da niko normalan ništa ne radi od 25. decembra do 15. januara, stvarnost rada za privatnike ubija svu romantiku.
Petog dana bacamo supu, pola stvrdnutog hleba nudimo vrapcima na terasi, kukamo što nema ništa slatko, i odbijamo da jedemo isti ručak svaki dan. Zvanično – kolaps. Srećom, pa je već vreme za Božić i sarme, punjene paprike, pečene pilće, šampite, kolač sa kokosom (bratov omiljeni), česnicu, domaći hleb, božićnjak, rusku salatu i još malo komšijskog programa.
Sretna vam Nova godina! Sve najlepše! Želim vam puno zdravlja, sreće i ljubavi, dosta knjiga, dobre komšije i teretanu koja radi 24/7.
Slika moja, kao i čokolada sa slike 😀
Fantasy by Sofia 