Besmrtna priča o psima, ljudima i robotima

i uzdizanju civilizacija do neslućenih razmera

Izazovi s kojima se pisci fantastike uglavnom suočavaju jesu imaginacija i originalnost. U svetu gde svi izgledamo manje-više isto (glava, ruke, noge) i okruženi smo manje-više istim stvarima, teško je zamisliti drugačiji svet ili događaje koji bi se drastično razlikovali od svakodnevnice. Uzmimo za primer vanzemaljce: većina nas zamišlja ih kao male zelene, ili velike sive, ili još veće plave, ali svejedno imaju glavu, ruke, noge. A zašto vanzemaljac ne bi mogao da izgleda kao ormarić sa ladicama, dve žute ručke i jednim crvenim dugmetom? Zvuči smešno? Opet, zašto ne? U romanima naučne fantastike je sve moguće, samo treba razmišljati van okvira svakodnevnice. 

Kliford Simak nije imao problem sa imaginacijom niti novim nesvakidašnjim idejama. U romanu “Grad” je ispratio početak kraja ljudske civilizacije i uzdizanje nekih životinjskih rasa, ponajviše pasa. Premisa koja prati devet priča je toliko neverovatna, a opet racionalno postavljena. Između “legendi”, kako psi zovu ove izvode iz života članova porodice Vebster, nalaze se analize pasa koji ih izučavaju. Smatram da je to jedan od brilijantnijih poteza koji je čitavoj konstrukciji dao poseban pečat.

Priča duga skoro 12.000 godina počinje sa prvim Vebsterom koji je, suočen sa izborom koji mu se nije sviđao, odlučio da stvori svet koji će mu se dopasti. Već tada Kliford počinje od tačke gde je naš svet drastično izmenjen. 

“Grad je anahronizam. On je nadživeo svoju svrhu. Hidroponci i helikopter značili su njegovu propast. U početku grad je bio stanište plemena, prostor na kome se pleme skupljalo radi uzajamne odbrane. Kasnije, oko njega se podizao zid da bi se postigla bolja zaštita. Onda je zid konačno nestao, ali grad je živeo i dalje zbog pogodnosti koje je pružao zanatima i trgovini. Živeo je i dalje u moderno doba zato što su ljudi bili prinuđeni da stanuju u blizini svojih radnih mesta, a ona su bila u gradu.”

U narednoj priči, tu je već kuća Vebsterovih, mesto o kome je prvi Vebster samo maštao, i koja će postati glavni stožer, gotovo svetilište, prvo za porodičnog robota Dženkinsa a potom i za čitavu rasu pasa. Ta kuća je tako predivno smeštena na idealnom mestu, da ovom Vebsteru ništa ne fali. Štaviše, razvio je agorafobiju, zajedno s teorijom da je većina ljudske rase izgubila potrebu da putuje jer im je sve bilo potaman. Ali, kad je bio mlad otputovao je na Mars i tamo upoznao vanzemaljca Džuvejna, marsovskog filozofa. Pre nego što je filozof umro, zamalo je završio teoriju koja bi ljudsku rasu mogla za par generacija da unapredi onoliko koliko bi im prirodnim putem trebalo 100.000 godina. Ta nezavršena teorija će čovečanstvo mučiti sve dok se ne pojave mutanti i ponude rešenje.

“Uvek je bilo mutanata, inače vrsta ne bi napredovala. Ali do pre sto godina ili tako nešto, oni nisu bili priznavani kao takvi. Pre toga oni su bili samo veliki poslovni ljudi ili veliki naučnici ili veliki hohšapleri. Ili možda čudaci koje je vrsta koja nije htela da trpi odstupanje od norme samo prezirala i sažaljevala. Oni koji su uspeli, prilagodili su se svetu oko sebe, sveli su svoje veće duhovne snage do obrasca prihvatljivog postupanja. A to je otupelo njihovu korisnost, ograničilo njihov kapacitet, ogradilo njihovu sposobnost ograničenjima predviđenim za manje neobične ljude.”

Mutanti novog sveta su dugovečni, obdareni telepatijom i zapanjujućom sposobnošću da proniknu u probleme i poprave ih. Suočeni sa onim na šta ih je društvo nekad teralo, raštrkani su po brdima, nauhvatljivi i nespremni za saradnju. Razvili su Džuvejnovu filozofiju, naravno. Ali je nisu podelili sa ljudima sve do časa koji je doveo do propasti ljudi onakvih kakvi su postojali još od najranijih dana. 

Ubrzo se pojavljuje Jupiter, menjanje ljudskog genoma u nešto prilagođeno veličanstvenom bivstvovanju na toj planeti, i gotovo svi su pohrlili u Raj. Bez starosti, bolova, samo uživanje i uzajamna povezanost i razumevanje. 

Malobrojni ostaci na Zemlji, iako ih je robot Dženkins odgajao tako da nikada ne saznaju za ubistva, oružje i rat, ubrzo uspevaju da ponovo pronađu luk i strelu. A tuđini iz paralelnih svetova počinju da ih love.

“Jedan svet, pa onda drugi, ređaju se u lancu. Jedan svet koji gazi za petama drugoga, koji se vuče odmah ispred njega. Sutra jednog sveta, danas drugog sveta. A juče je sutra i sutra je prošlost.”

Šta se u međuvremenu dešavalo sa psima? 

Prvi među njima zvao se Natanijel. Jedan od Vebstera podario mu je mogućnost govora, potom i čitanja. Izgradio je robote koji će biti njihove ruke, mada se kasnije većina odmetnula u divlje kolonije i nastavila da postoji, gradi brodove i istražuje svetove. 

Psi su morali da veruju da su evoluirali sami, da ne budu vezani za ljude, tako da bi mogli da stvaraju svoju civilizaciju i razmišljaju svojim glavama. Jer dve rase/glave bolje razmišljaju nego jedna, i bila bi šteta propustiti sve filozofske teorije koje neka rasa može da razvije.

Ostavljeni da se samostalno razvijaju, sa ljudima koji su mahom odabrali Raj na Jupiteru, psi razvijaju miroljubivu propagandu, civilizujući i ostale životinjske rase. Nema ubistva, ni pod kojim uslovima, a hrana se uzgaja. Naravno, ovo dovodi do prenaseljenosti. 

Međutim, jedan nesretni eksperiment koji je mutan Džo započeo iz zabave, uzdići će mrave do civilizacije neslućenih razmera. Ta civilizacija, koju je Džo razvio a zatim pokušao da uništi, učinila je sve da opstane u nepromenjenom obliku, da se ogradi i ne dozvoli nikome da im priđe, i kao takva je nestala, urušila se sama od sebe. 

Neumitno se nameće zaključak da, kako god se čovečanstvo postavilo prema promenama, neće ostati isto. Kliford je u detaljnoj studiji ljudskog roda (ili uopšteno bilo koje rase) pokazao kako zatvaranje u sebe vodi do neumitne propasti. S druge strane, harmonija ne vodi nigde osim u stagnaciju i nestanak. Treba se kretati, konstantno i sve dalje, istraživati, a ako se u međuvremenu izmenimo – pa, zamislite koliki smo put prešli od pećinskog čoveka i šta bi taj mučenik rekao za promene koje su nas oblikovale u današnje društvo?

Kliford Donald SImak (3.08.1904 – 25.04.1988) bio je američki pisac naučne fantastike. Osvojio je tri nagrade Hugo i jednu Nebulu, kao i nagradu Bram Stoker za životno postignuće. Roman Grad (City) napisao je 1952. godine. Originalno izdanje imalo je samo osam priča, deveta je dodata kasnije, kao završnica za robota Džeksona. Sadrže je sva izdanja nakon 1980.

*

Još o knjigama možete naći klikom na OVAJ LINK

Slika preuzeta sa pixabay