Ne volim groblja. Ali volim ovo moje.
Gledam te kako izlaziš iz tame i pridružuješ se senkama mog sveta. Tvoja izopačenost se stapa sa mahovinom obraslim spomenicima.
Sedaš kraj mene, a ja gledam negde pored tebe i ćutim. Ćutimo zajedno. Zajedničkim silama produžavamo sumrak u večnost.
„Ja čekam“, kažeš.
*
Odrastao sam u normalnoj porodici, gde niko nije mario za sile koje povezuju vaseljenu. Vezani prizemnim impulsima, kovali su lance kojima će mi odrediti mesto. A ja, bezočni sanjar, samo sam o tuđim svetovima maštao i stvarao svoje, isprva nevešto, a kasnije sve lakše i jasnije. U mojim očima sunce je jarko sijalo, nebo je bilo one posebno plave boje u kojoj se kupala duša, lišće je pevalo uz melodije vetra. Slikao sam svetove gde se ljudi smeju, zbog kojih se smeju. A moji su se mrštili. Mrzeli sve što sam radio drugačije od njih, pratili me u stopu i gazili izdanke, zidali kule od cigala i kamena i slali me tamo na rad. Kleli što nisam isti kao oni.
„Zašto nisi otišao?“ pitaš me.
Jesam, na kraju. Da sam bar ostao u toj tvrđavi straha. Ne bih iskusio toliko tuge.
„A ni sreće“, kažeš.
Pa, sad. Sreću su mi zakopali. Samo pogledaj oko sebe.
Ne gledaš već upravljaš pogled u mene – čekaš da nastavim dalje.
*
Jednom kada izgovoriš istinu, kada ispljuneš otrov iz duše, možeš ili da ostaneš i boriš se u to ime ili pobegneš. Ja nisam imao snage. Otišao sam, s dušom na dlanu, bez srca. Prazna ljuštura bez korena. Negde po putu izgubio sam i snove. Nisam znao da li uopšte i vredi da ih tražim. Dok nisam sreo njih.
Skrećeš pogled, s tamom u očima.
„Žao mi je što svoju priču nisam ranije rekao. Sada je kasno, sada sam kao oni“, pokazuješ na grobove, „a mrtve niko ne sluša.“
Nema veze, pričaću ja za obojicu.
Treba reći da su u početku bili divni. Kao porodica kakvu sam želeo da imam. Digli su mi snove iz pepela, naučili me da nije greh smejati se i stvarati. Da ništa osim gradnje svetova ne postoji i nije bitno. Na kratko, bio sam sretan. Verovao sam da sam našao svoje mesto pod suncem.
Sećam se kako smo se naveče okupljali oko vatre i maštali. Sfere su letele okolo, izvorno tuđe, ali svi smo mogli ponešto dodati i tako bi postajale naše. Oh, kako je bilo lepo gledati ih posle u velikoj dvorani, savršene i svačije! To mi je bilo omiljeno mesto, polazna tačka za inspiraciju. Jer, šta god da uradim, znao sam da neko mari.
Zato ne treba da te čudi što sam jednog dana primetio da je jedan svet pregoreo. Ostala je samo hrpica crnog, mrtvog pepela. Sparušena nadanja, a nekad su bile nečije sve. Uzrujan, jedva sam spavao tu noć, nadajući se da je to neka prolazna nevolja s kojom se tu i tamo svako od nas suočava. Uspavala me misao kako ću naći tvorca tog delića vaseljene, ponuditi pomoć i sve će biti dobro.
Sutradan, ni sveta ni tvorca. Da sam tada znao ovo što sada znam, svejedno bih pitao opet.
„Ispao bi glup.“
Tako je, gorko se smejem. Ko je snove uzdizao na lažima, srama nema.
A ja sam svejedno obilazio i pitao sve odreda: da li ga je neko video i zašto ga niko ne traži. Dočekivali su me srdačno, ispraćali sa širokim osmesima, i niko ništa nije znao. Niko nije želeo da zna.
Manje sam sanjao, više posmatrao. Snovi i nemiri retko kad idu zajedno. Primetio sam da i nisu toliko jedinstveni. Kako se neko pobuni, tako nestanu, i oni i svet. Umesto njih ostane praznina, veliki gnev i natpis „izdajnik“. Tada su mi i rekli da sa zlotvorima nema pregovora, da ih nikad ne spominju i da ih ne smem tražiti da ne bih završio kao oni. I nisam. Budala, verovao sam im.
„Svi smo“, kažeš.
Dok nisu zatražili da im se poklonim u svojim svetovima. Da ono što sam porađao s toliko ljubavi i žara, tkajući dušu u žile drveća, bedeme i vlasi tamne kose, oni poseduju i da na usnama mojih likova raste njihovo ime.
„Moje saučešće“, suvo progovaraš.
Ne pitam kako si ti prošao, tu si i to mi dovoljno govori. Ćutimo, i dalje u sumraku. Ne žuri nam se. Već znaš šta će biti dalje.
Odbio sam. Nisam hteo ni meni da se klanjaju, već da budu slobodni. Kako njima da ih dam? A onda je počelo. Polako, jedan po jedan, mentori su okretali moj svet, s prezirom ga odbacujući kao nesavršenog, nedovršenog, manjkavog. Nedostojnog i lažljivog. Nesvrhovitog. Prestao sam da stvaram i povukao se u osamu, odbacujući sva prethodna upozorenja o lutanju po zabranjenim hodnicima.
Jasno mi je da sam išao od jedne glupe odluke do druge, ali šta je pa trebalo da uradim? Među njima mi više nije bilo života, napolje nisam smeo, tek tamo nisam bio živ, a ako me u tami snađe smrt – sve je bolje od usamljenog i odbačenog života. Osim toga, tražio sam sigurno mesto da sakrijem svoje delo. Proganjala me pomisao da će mi ga oteti i uništiti, kao mnoge pre.
„Jesu li?“ pitaš.
Osmehujem se, odmahujem glavom. Ali neću ti reći gde sam ga sakrio. Izvini, ali više ne verujem nikome.
Sležeš ramenima, kažeš da to i nije bitno. Čekaš da ti kažem kako sam postao izdajnik i čudovište. Kako sam živ, a voleo bih da sam mrtav.
*
Pretpostavljam da smo svi isti, u suštini. Svakako se svi isti rađamo. Zašto dopuštamo drugima da nam odrede šta ćemo biti, ne znam.
Sležeš ramenima, kažeš da su svi tako počeli, radosni. I da najviše boli kad čovek ostane bez toga.
Klimam glavom, jasno mi je da govoriš iz sopstvenog iskustva. Pitam se koliko se tvoja priča razlikuje od moje.
*
Negde postoje tajna vrata, dobro čuvana od polaznika. Lažni izlaz za nas koji odbijamo da izdamo nadu. A iza – čudovišta o kojima niko ne priča. Njihova magija je mračna, prašnjava, izobličena. Ništa originalno više ne postoji u njima. Istrošilo se, umrtvilo. A nekada su bili kao ja.
Toliko sam ih dugo izbegavao, da nisam na vreme shvatio da oni nikad nisu prestali da sanjaju. A da se pravi monstrumi kriju sa druge strane zakatančenih vrata, tamo gde su mi ime upravo brisali sa liste polaznika, uz reči da i tako nikad ništa nisam sagradio i da zbog takvih kao što sam ja pošteni ljudi ne mogu da rade.
Shvatam da sam promašio svrhu postojanja u toj kući, da se nisam ubuđao i postao jedan od njih. Kojih, pitaš? Bilo kojih. Nisam poput sirena pristao da lažnim obećanjima navodim druge, niti sam se povukao u prašnjavi ćošak da džaram po ustajalim izlučevinama tuđe magije. Osuđen na podrum do kraja života jer sam se, poput neveste Plavobradog, usudio da prkosim. A od izdajnika beže i čudovišta.
Tako sam i ja pobegao od njih. Ako bežiš dovoljno daleko, na kraju ćeš se naći na tački odakle si krenuo. Pretpostavljam da sam se zato zaustavio ovde. Dovoljno daleko da me oni ne pronađu, dovoljno blizu da imam tebe. I na savršenoj razdaljini od sveta.
„Ali ovo je groblje“, kažeš. „Ne možeš ostati ovde.“
Navikao sam već. Kad vidim ko sve stvara i kako, dođe mi da nikad ne napustim ovo mesto. Pogledaj samo – nigde žive duše, niko se ne svađa, ne histeriše, ne napada. Samo ti ponekad navratiš u moj svet. Dodao sam mahovinu na bezimenim kamenim pločama, i izmaglicu. Izmaštao sam zelenu boju, mesec i povremeno zavijanje vukova. Posadio bršljan, podigao vrbu i zazvao vetar. Zar ti se ne sviđa ovako?
Zaboravio sam da sam nekada imao dom i da sam bio neko drugi. Slobodan sam.
„Zaista misliš tako?“ Gledaš me iskrivljenog osmeha. „Iako još uvek nisi prihatio sebe?“
Šta tu ima da se prihvati? Ja sam promašeni sanjar čije istine nikome ne trebaju. Možeš li zamisliti mene, negde tamo, među svetinom, kako se pretvaram da sam živ i da mi je stalo?
„Tamo te čekam. Više se neću vratiti“, kažeš. Ustaješ i odlaziš izvan senki.
Ne idi, zavapio sam. Boje su tako jasne kad si u blizini. Ni tišina bez tebe nema smisla, preteći odjekuje i bojim se da će me ugušiti. Konačno me neko video kao ono što zaista jesam, i kako sad da živim sam sa sobom?
Ne mogu ni da zamislim odakle ti hrabrost da se suočiš sa svima nakon onoga kroz šta si prošao. Da hodiš svetom koji te odbacio, koji te oterao u kuću iz koje smo na kraju zajedno pobegli… Kako sad da ti nastaviš borbu, a ja da se sakrijem i umrem na miru?
Pokušavam, ali ne ide.
Ustajem na kraju, teška srca, ali lake duše.
Idemo, vojsko, kažem. Ustajte, ratnici. Vreme je da vas imenujem i upoznam sa svetom.
***
Priča je prošla blogerski konkurs u grupi Blogovi
Fantasy by Sofia 