Haruki Murakami, japanski pisac, autor mnogih romana i kratkih priča (Kad padne noć, Norveška šuma, Južno od granice, zapadno od sunca, 1Q84, I slon iščeznu), zanemariće žanr u koji smešta radnju romana da bi pomogao likovima da se preispitaju i nađu smisao života. Ponekad smisla nema, i razumevanje izmiče, ali nikada bolje nećete upoznati neke likove kao one koje je Murakami uzeo pod svoje pero. Možete ih mrzeti ili voleti, jedino ne možete ostati ravnodušni. Njihove misli postaće vam bliske poput sopstvenih. Zastaće vam srce kad shvatite da je Murakami ubo pravi izraz za vaše sopstvene emocije, za deo vas koji niste bili u stanju ni sebi da priznate.

Elementi fantastike, trilera i kriminala suptilno su protkani kroz lične drame, potrage i hodočašća. Pola tajne krije su i u naslovima. Bezbojni ljudi nisu takvi jer im fali boje u imenu. Fali im živosti, samopouzdanja, boje se da budu svoji i drugačiji da ih okolina ne odbaci. Paljevina šupa je metafora za izgubljene duše, a iščezli slonovi nisu pravi slonovi.

Murakamijev stil je lak i jednostavan. Možete lako pročitati njegove romane, ali nećete lako prestati da razmišljate o njima.

 

Haruki Murakami – Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća

Kutiju sećanja možeš da zatvoriš, ali ne možeš da prikriješ istoriju.

Da li vam je poznat onaj osećaj iz srednje škole, kada ste zaglavljeni između dečijeg doba i doba odraslih ozbiljnih ljudi, mislili da će vam za par godina sve biti moguće? Završićete škole, zaposlićete se, živeti sami i biti samostalni, i sve će biti divno i bajno? A onda ste zapravo postali samostalni i shvatili da ništa od onoga što ste mislili da ćete biti niste postigli. A ponajmanje od svega, niste upoznali sebe.

Cukuru Tazaki ima trideset i šest godina. Završio je fakultet, zaposlio se u struci i solidno obavlja svoj posao. Ima sreću da radi upravo ono što voli, što ga je čitav život zanimalo. Poslodavci imaju poverenja u njega. Nema finansijskih poteškoća ni kredita. Vlasnik je dvosobnog stana u blizini centra. Nema nikakav skup hobi, ne puši i gotovo nikad ne pije. Nema nekih posebnih ideja na šta bi novac mogao da potroši. Više voli sam da kuva nego da jede van kuće, auto mu ne treba, a i  odeće mu je dovoljno sasvim malo.

Povučen je, ali ipak ne vodi izolovan život. Ne izlazi aktivno da bi tražio devojke, ali mu svejedno nikad nije zafalilo partnerki za veze. Neoženjen je i ne izgleda loše. Na prvi pogled uživa u životu neženje. Telo mu je zdravo, bez grama viška, i nikad u životu nije bio bolestan. Ljudi sa strane misle da mu je život besprekoran.

Ali njegov život kao da se zaustavio u dvadesetoj godini.

U svim godinama koje sam proveo posle te tačke, nije bilo ničeg naročitog što bih mogao nazvati tegobom. Dani i godine mirno su prolazili pored njega poput lahora. Ne ostavljajući ni ožiljke ni tugu, ne raspaljujući snažna osećanja, ne ostavljajući nikakvu radost niti sećanja za koje bi mogao da se uhvati. A on je već polako zalazio u srednje godine.

 Kad je imao dvadeset godina, Cukuru je izgubio prijatelje.

Do dvadesete godine, svoje druge godine na fakultetu, Cukuru je bio deo društva od njih petoro, ljubazan, lep i fin dečko koga su mame njegovih drugara obožavale. Imena njegovih drugara imala su posebna značenja, povezana s bojama, i tako su se zvali Crveni, Plavi, Crna i Bela. Bili su nerazdvojni, čak su se dogovorili da će studirati u istom gradu. Ali Cukuru, čije ime znači praviti, nije mogao da se zadovolji osrednjim fakultetom. Hteo je da gradi železničke stanice, te je otišao u Tokijo i upisao najprestižniji tehnički fakultet. Čuli su se redovno, pisali pisma i posećivali. Iznenada, jednog vikenda, sve je prestalo.

Telefonski poziv od Plavog sve je promenio. Doneli su odluku da ne žele da ga vide, da ga čuju, niti da uopšte bilo šta imaju sa njim.

‚‚Hej, šta se uopšte dogodilo?“, pitao je Cukuru.

‚‚To se sam zapitaj“, rekao je Plavi. U glasu mu se začuo slabašni drhtaj tuge i ljutnje. Ali, samo na tren. I pre nego što se Cukuru dosetio šta bi mogao da kaže, veza se prekinula.

(…) To je bio prvi put u životu da me ljudi tako hladno otkače. Pritom, ti ljudi su bili četvoro mojih prijatelja u koje sam imao veće poverenje nego u bilo koga, koje sam poznavao kao da su deo mene. Pre nego što sam i pomislio da tražim uzroke ili da ispravljam grešku, doživeo sam veliki šok. Toliki šok da nisam mogao da se povratim. Imao sam osećaj da je nešto u meni puklo.

Prošlo je šesnaest godina a da se nisu čuli ni videli. Cukuru je završio fakultet, zaposlio se i živeo mirnim životom u Tokiju. Tek kada je upoznao Saru, shvatio je da mu događaj iz prošlosti truje život. Priznaje da mu nijedna romantična ni prijateljska veza nije uspela, uglavnom njegovom krivicom. Nikada nije uspeo da da čitavog sebe, znajući da će manje boleti kad odu. Odlazili su upravo zbog toga jer nije mogao da im se posveti u potpunosti. Međutim, Sara je nešto drugo. Do nje mu je zaista stalo i zbog nje je spreman da se suoči sa prošlošću.

Hodočašće Cukuru Tazakija ne obuhvata samo ono vreme koje je, kao odrastao zreo čovek,  proveo tražeći istinu od bivših prijatelja. Nalazi ih promenjene, na drugačijem putu nego onom o kojem su maštali. Koliko čovek može da promeni svoje ideale, težnje i karakter od dvadesete godine pa do trideset i neke? Kao za inat, niko od njih nije ostao isti, ponajmanje Cukuru. Istina koju saznaje, ne samo da ga ne oslobađa, nego čini potpuno suprotno. Iza njihovog neobjašnjivog ponašanja krije se strašan zločin čiju tajnu zna samo Bela, a do nje ne mogu. Niko zapravo ne zna istinu, i iako Cukuru shvata da krivica nikad nije bila njegova, i dalje mu je teško da se oslobodi duhova prošlosti, da prestane da razmišlja o sebi kao o dosadnoj i nepotrebnoj osobi.

Da li su njegove godine hodočašća započele kad je imao dvadeset, kada je nepovratno i bezrazložno shvatio značenje izdaje, ili tek sad, kada ga istina, koju su prijatelji jedva dočekali da ispovede, ipak nije oslobodila nego uvukla u nove vrtloge?

Roman se završava u tački koja će čitaoca dovesti do iskakanja iz kože, koliko je neizrečenih stvari ostalo. Roman, kao ni život, ne donosi sve odgovore. Ali to je takođe i tačka u kojoj shvatamo da Cukurijevo hodočašće nikad neće završiti. Prošlost ga je oblikovala, a sadašnjost od njega zahteva da se preoblikuje inače mu budućnost nikada neće doneti ono što želi.

Tridesete godine su nezgodno doba za zrelost. Ali, o kojim god godinama da pričamo, koliko god toga da smo preživeli, da li iskreno možemo da se pogledamo u ogledalo i kažemo sebi Da, ja te poznajem? Hoćemo li ikad biti zadovoljni onim što smo postigli? Da li će doći trenutak da prošlost postane nevažna i zaboravljena? Neće, sudeći po Murakamiju. Dok god smo ljudi, neće.

https://www.geopoetika.com/book.php?id=3137

 

Ja o knjigama