Dok vazduh miriše na poljupce a ptice se deru ko magarci, naš glavni junak, čikica od četrdeset i sedam godina, živi svoj život. A kako ga živi? Svaki dan je isti: ode na posao, kao radi nešto, pije kafe, ode na druženje sa dežurnom ekipom u toku pauze, posle posla kafana sa istim društvom, desetak tura i pijano teturanje kući u gluvo doba dok razmišlja kako ga ptice ogovaraju s drveta na drvo. Ima sreće ako ne zaspe na trotoaru. Ujutro opet posao, i sve ispočetka.
Naš lik je nesretno zaljubljen u žene koje ne može da ima. Jednoj je priznao da je voli, ona ga popljuvala. Drugoj ne sme da priđe. Kreše treću jer nešto mora a ona mu daje. Zezaju ga da joj dupe stane na dve stolice, a njemu svejedno jer nije ni on fitnes ikona. Pitate se zašto je tako nesnađen? Logično, zajebali ga roditelji. Od kad se seća, oni su se nešto svađali, od njih nikad nije mogao nešto da privede, i iako su već davno upokojeni, stan i glava su mu u podjednakom haosu kao kad su bili živi. Eto, on u tim godinama, a kao da je balavac.
Ali, to ne bi bilo to da je ostalo na tome. Život se smilovao na našeg lika, mlatnuo ga po glavi i poslao u bolnicu. Lik ima tumor. A tumor i bolnica znače preokret. Nema više alkohola, nema starih prijatelja. Ostao samo jedan. Upoznaje nove ljude. Zaljubljuje se još jednom, i u koga ovog puta? U devojče dvadeset godina mlađe. Šta sad? Da joj prizna – ne može. Nema čemu da se nada. Da ide u wc sto puta na dan kad god pomisli na nju i obavlja posao zureći u pločice – može, ali je dosadno.
Prava pometnja nastaje kad skonta da i mala želi njega.
Naravno, kad te želi jedna osoba, odmah se javi i deset drugih, tako ide Marfijev zakon. Naš lik puno razmišlja. Zašto ne može da poveruje da je sreća sa mlađom osobom moguća? Možda su ga drugi ubedili, a možda je to stvarno tako. Elem, sve ono što se nekom dešava u dvadeset godina, njemu se desilo u jednoj: otkrio je ko su mu pravi prijatelji, zaljubio se do ušiju kao adolescent, kao da nikada do tad hormone nije video, našao stabilnost i sreću, nabavio police za knjige da ne leže razbacane okolo. Tumor je bio okidač, uvod u život na koji nije mogao sam da se natera. Mislite da je završio da malom? E, to vam neću reći. Pitajte Slađu.
Slađin stil je ultra super zanimljiv, što nikad ne biste očekivali od domaćih pisaca koji se bave životima običnih ljudi a da nisu Selimović ili Andrić. Sve lepo iz prvog lica, kao da slušate nekoga kako se sprda o sebi. Na njeno pisanje ne možete ostati ravnodušni, makar se samo pitali kako uspeva tako opušteno da piše u muškom rodu.
Slike su sa Slađine stranice, posetite je da saznate više o ovoj knjizi na ovaj LINK
Ako vas zanima još neko mišljenje o knjigama, pogledajte OVDE
Fantasy by Sofia 