Nevidljiva knjiga je nestala.

Mislim, Bože moj, ni ovako nije bila naročito vidljiva, sa svim tim zamešateljstvom oko nevidljivih mastila, hartije i korica, ali makar se osećalo njeno prisustvo. Mogli ste izjutra mirne duše poći na posao, znajući da vas na postolju čeka uobličena masa prašine. Tanke, srebrnaste čestice prašine, dovoljno suptilne da se skoro mogao pročitati izrezbareni naslov, da ga je bilo. Mesto njega, pažljivo utisnut na korice Nevidljive knjige šepurio se izuvijani algoritam cveća i lišća.

*

Nije to bila njegova ideja, to sa prašinom. Bibliotekar se strogo protivio bilo kakvoj  stranoj trunčici na tlu svete Biblioteke (ovih dana svaka je biblioteka bila sveta, ali samo je njegova imala Nevidljivu knjigu, te je osećao da zaslužuje da joj posvete veliko B), tražeći da je čiste dvaput dnevno. Belo mermerno postolje i Nevidljivu knjigu čistio je sam. Triput – ujutro, u podne i naveče. Ponekim danima i češće.

Nije bila njegova ideja ni da dobije asistenta, a s njim i gomilu inovativnih ideja za privlačenje čitalaca. Momak je imao neku čudnu zamisao da su knjige namenjene čitanju, i to što većem broju ljudi. Namestio je udobne klupice duž zidova. Nagurao foteljice u svaki slobodni ćošak. Instalirao diskretne zidne lampice između slika prirode prošlog veka. Tako su zeleni predeli dolazili mnogo više do izražaja. Isposlovao je i besplatne ture razgledanja, lično ih predvodeći po odajama krcatim starinskim tomovima, s posebnim osvrtom na naizgled prazno postolje. Pa šta ako se ništa nije videlo?

Tako je došlo i do prašine. Sasvim nevino i suptilno pogurana ideja da bi se ljudi mnogo bolje osećali i češće dolazili kada bi znali da je na postolju nešto zaista čvrsto. Razume se da nikome osim Bibliotekaru i njegovom asistentu nije dozvoljeno da dotaknu Nevidljivu knjigu, te su tako morali verovati njima dvojici na reč. A ljudi su po prirodi vrlo nepoverljiva bića, govorio je asistent. I da li je zaista prašina toliko štetna? Samo jedan mali mikrosloj čestica, tek toliko da se nasluti da nad postoljem stoji nešto više od kocke vazduha.

Bibliotekar je pristao. Morao je, nakon što je uprava odlučila da on treba da pristane, potpiše, zavede i overi Odluku Biblioteke, kao i da obelodani širim narodnim masama.

Prirodno, većina čitalačkog tela pojavila se već naredni dan da s divljenjem zuri u tanak sloj prašine 5cm iznad mermernog postolja, euforično škljocajući telefonima. Gomila #nevidljivaknjigaselfi #nevidljivaknjiga_i_ja i #vidiNevidljivu_knjigu na socijalnim mrežama privukla je još više ljudi.

Bibliotekar je bio izbezumljen. Tako nešto do sad nije video u svom životu. Horda ljudi u biblioteci nije bila prirodna pojava. Morao je nešto da preduzme.

*

Čuvar zapisa na istraživačkom svemirakom brodu Ugrlj (što je u slobodnom prevodu značilo Ljubičica sa par pipaka) bio je neprijatno iznenađen. Nije navikao da vreme tako brzo prolazi kao na ovoj kliker planeti pored koje su se parkirali. Trebalo je samo da izvide, ne i da dođu u opasnost da ih otkriju. Tehnički, to što su domoroci našli njegovu herbarijumsku presu nije još uvek značilo da su otkriveni, ponajmanje da su u opasnosti.

Mislim, ma daj!, pomislio je zureći u ekran koji je sažimao najveće vesti sa planete. Nevidljiva knjiga, nije nego! I to još sveta, sa velikim B!

Domoroci kao da se uopšte nisu bavili naukom. Ko zna na šta su preusmeravali sredstva.

Možda je za njih bila nevidljiva, ali on je vrlo dobro video u koliku će nevolju upasti  ako nadređeni bude dovoljno besposlen da pogleda vesti. Ta uljasta ultražuta boja vapila je da se vrati u svoj deo spekralnog univerzuma. Kada bi domoroci oprali staklenu kupolu Biblioteke, privlačila je veću pažnju od Velikog Kineskog zida.

U mislima se vratio na nesretni događaj. Nije trebalo da onako nespretno u presu uglavi onu čudnu biljku blago ljubičastih latica tako da je pola lišća virilo napolje. Pri tom je odmakao od tima i ostatka opreme. Nije trebalo ni da poželi da vidi poslednji preživeli slobodni potok na toj planini. U beskonačnom univerzumu sigurno postoji još neka planeta nalik ovoj, gde domoroci nisu okovali prirodne lepote u metalne cevi i betonske blokove, gde će moći da uživa i sakupi više biljaka. Čemu onda bespotrebna melanholija i žaljenje? On i tako nije bio pristalica Život je jedinstven filozofije.

Kada su ga pozvali i rekli da odlaze za par impulsa, požurio je da im se pridruži. Ne bi se ni setio da je išta zaboravio da vest nije odjeknula planetom: pronašli su Nevidljivu knjigu.

I sada je morao da smisli nešto pre nego što odlete dalje.

*

Bibliotekar je imao savršen plan. Savršen plan sa velikim S, ako bi se tako moglo reći.

Njegov posao podrazumevao je posedovanje pristupnih šifri za biografije nebitnih i još manje bitnih ljudi u usponu. Prvo je istražio prošlost svog asistenta, od momenta kada je njegova mama pogledala njegovog tatu i pustila hormone da odluče da će on biti taj, pa sve do pre par dana, kada je asistent otišao na odmor.

Istražio je i prijatelje s kojima je otišao na odmor. Ništa sumnjivo osim neobuzdane mladosti. Ali činjenica da su otišli na pusto ostrvo umesto u vrevu neke velegradske sile, dala mu je ideju.

Na intersocijalnim mrežama darkweba stvorio je grupu Probudi Zemlju i učlanio asistenta i njegove prijatelje godinama unazad. Organizovao im je divne akcije: čajanke po par kvadratnih metara očuvanih parkova, povremeno upažnjavanje pijenja izvorske vode, zaneseno gledanje u noćno nebo i dokono brojanje meteroloških balona. Uopšte, bilo šta dovoljno glupo što nikome ne bi palo na pamet.

Nije bilo teško, uz pristupne šifre i sve. Bibliotekari su vrsta inače poznata po izvanrednoj mašti.

*

Čuvar zapisa nije posedovao onu količinu mašte dovoljnu za laganje. Možda tek trunčicu humora. Ušetao je u kancelariju nadređenog i rekao:

-Zaboravio sam herbarijumsku presu dole. Mogu li po nju, dok je domoroci nisu pretvorili u božanstvo?

Nadređeni, koji je dobijao vesti na personalizovanom ekranu, mislio je da već jesu. (Što su se vesti više sažimale, to su postajale besmislenije, suprotno cilju koji je trebalo da postignu. Zato su bile kudikamo zabavnije.) Samo čuvar inventara zna koliko su delova opreme posejali tamo dole – ili gore, u svemiru nikad nisi siguran. Činjenica da su domoroci pripadali drugačijem vizuelnom spektru trebala je da pomogne da ta oprema ostane izgubljena. Ali njegova životna filozofija za danas glasila je Stvari se dešavaju, pa je pustio stvari takve kakve jesu.

-Nadam se da nisi previše emotivno vezan za tu presu – rekao je. – Šta god da su planirali sa njom, nije im ostalo više od decenije.

Čuvar zapisa nije znao šta da odgovori. Niko mu nije rekao da projekat ima rok trajanja.

-Zato smo došli – nastavi nadređeni. – Da skupimo šta se može, dok još imamo vremena. Šteta da sve to propadne, zar ne? A imali su tako dobar porencijal.

-Zaista? – čuvar hronika je pre razgovora usitnio svoje vesti, osvojio vaučer za 3D virtuelno razgledanje Biblioteke, i dobro ga iskoristio. – U tom slučaju, imam ideju.

*

Asistenta Biblioteke i njegove prijatelje su uhapsili. Nisu stigli kako treba ni da se vrate sa odmora, a već su bili upakovani u odurna ciklama odela i poslati da sviraju klavir. Ako ikada budu slobodni, neće ih čekati stari poslovi. Oni na vlasti jednostavno nisu trpeli da neko upire prstom na njihove navodne greške. Urbanizacija (a ne pošumljavanje, molim lepo) i očuvanje prirodne svežine voda pakovanjem u cevi oplemenjene metalom, bila je dobra ideja. Više nego dobra. Genijalna. Šta ima tamo neka bulumenta balavaca da miriše cveće i osniva kojekave grupe? Samo bi još falilo da počnu da šetaju.

Bibliotekar je bio zadovoljan. Trljao je dlanove dok je dolazio na posao. Prosto su ga svrbeli od želje da zgrabi krpicu s finom mikroabrazijom i pokupi svu onu gadnu prašinu sa svoje Nevidljive knjige. Posle će da skloni one odurne klupice i foteljice. I lampice. Biblioteka će biti tačno onakva kakva treba da bude: tiha, u moćnoj polutami, i bez ljudi sa njihovim prljavim otiscima na njegovim dragocenim knjigama. Još bolje od svega, mesto asistenta je ukinuto za veki vekova, amin. Nije mu trebalo dugo da ubedi upravu koliko je taj položaj nepotreban, pogotovo u najnovijem razvoju događaja. Sačuvaj Bože da nekom aktivisti padne na pamet da obnavlja Zemlju po uzoru na stare slike koje je bivši asistent tako predusretljivo osvetleo. I još doveo ljude da vide i snjime.

Prešao je preko praga Biblioteke. Stigao je i da triput zakorači pre nego što je mozak registrovao ono što su oči vrištale. Ukopao se. Otvorio usta, zatvorio, opet otvorio.

-Argljgr – pokušao je da uzvikne.

Glas je odbio da ga sluša, kao umnogome i ostali delovi tela. Svi su jednoglasno odlučili da su u šoku.

Bibliotekar se onesvestio.

Možda bi se dao utešiti da je znao da u čitavom ogromnom prostranstvu biblioteke nije bilo nijedne jedine trunčice prašine. Takođe, nije bilo nijedne jedine knjige, slike, foteljice ni klupice. Ostalo je samo belo postolje, usamljeno među praznim staklenim vitrinama i grimiznim svečanim tepisima. Iznad njega nije lebdeo sloj prašine.

*

Čuvar zapisa zabilježen je da po povratku na matičnu nebulu dobije pohvalu zbog dobre ideje. Više nego dobre. Genijalne. Čitav proces prikupljanja civilizacijskih neuspeha domorodaca skratili su u frtalj impulsa posla. Ako ništa drugo, bilo da je potrebno nešto zapamtiti ili zaboraviti, knjige su bile rešenje.

Nadređeni im je našao prostor na gornjoj palubi, tačno ispod oplate promenjive transparentnosti. Taj ćošak svemirskog broda proglasio je otvorenim za sve. Računao je da će čitanje sačuvati posadu od opasnosti da se poubijaju od dosade na putovanju do sledeće planete.

 

Slika sa pixabay

Ostale priče možete pogledati OVDE