Davno beše kada sam zadnji put delila utiske o pročitanim knjigama.Ovog puta ću samo o domaćim knjigama, a nekom drugom prilikom o ostalima.

Milan Aranđelović – U.S.A.

Ima li među vama ljubitelja Ijana Mekdonalda? To je onaj pisac što ima uvrnute originalne ideje o distopijama. E, pa, ova knjiga je domaća verzija takve vrste distopijske fantastike. Što bi se reklo, i mi konja za trku imamo.

Čemu ovakav uvod? To samo u slučaju da ne znate kakav je pisac Miki, pa da vam približim temu i žanr.

Elem, o čemu se radi? Sahara više nije pustinja, skroz je zelena, tamo stanuju pseudo-hibrido-islamisti, što znači da imamo mačke, zmije, slonove, krokodile, šta god vam padne na pamet. Ljudi su koristili genetiku da ugrade sebi životinjske osobine ne bi li se lakše prilagodili borbi protiv bolesti, mislim. Onda, tu su i crnićani, i čini mi se da su to crnci koji su davno davno otišli iz Afrike, toliko pomešali gene i sad se vratili kao totalno beli da bi preuzeli svoje nasleđe. Ili to znači da su crni hrišćani? Pored toliko detalja, možda sam nešto pobrkala. Tu je i neko originalno pleme. Svi oni su u nekom trvenju.

Imaju k-net, mrežu koja pamti za njih. Muzika ima ukus. Žive na granama. Gljive su inteligentne. I tako, svašta nešto zanimljivog što vam nikad ne bi palo na pamet.

Ok, a radnja?

Dvoje iz suprotnih tabora se zaljube, njen brat bi da ih spreči i nauči pameti, u toj frci upadaju u jazbinu nekog kriminalca i provedu neko vreme spašavajući se i ostvarujući proročanstvo izvornog plemena.

Preporuka, da ili ne?

Definitivno da, ako volite ovakve teme. Ovo je Milanov treći roman, pismen je i inovativan. Iznenadiće vas idejama i originalnošću.

Popnovakov i Tepić – Priče iz poštanske torbe

Ako ste mislili da su poštari tamo neki kuriri, bezlična masa ljudi u plavom, ova knjiga je tu da razbije predrasude. Poštari su ljudi nedovoljno opremljeni da svakodnevno gledaju jad i bedu ljudi kojima treba isporučiti male penzije, pozive za vojsku davno mrtvom sinu, razglednice za Božić roditeljima od kojih se pobeglo. Ponekad ih takve scene oteraju u kafanu da dođu sebi, mnogo više u očaj, a nekad i za tastaturu. Ne kažem da nema veselijih priča, samo su me ove pogodile.

Dakle, kroz čitanje ove zbirke, srešćete se ne samo sa zanimljivom svakodnevnicom rada u Pošti, već i sa ljudima iza poštanskih torbi i neobičnim događajima koji ih redovno prate pri isporuci pisama i računa. Neke od tih priča će vas nasmejati, a neke i zaboleti, ali vam sigurno neće promaći ogorčenost u sistem i neke pojave.

Zvonimir Kostić – Donji svetovi

Pola ove knjige je distopijski opis života pod zemljom nakon neopisive katastrofe na površini. Druga polovina je o momku koji piše o distopijskom svetu pod zemljom, dok je njegov život daleko od idealnog. Samo što meni nije odmah bilo jasno zašto su ta dva tako različita dela priče uopšte spojena u jednu priču (jer tek kasnije saznamo da momak piše i da misli da će mu roman doneti bogatstvo).

Momak ima curu, koja je podstanarka bakice na samrti. On živi sa majkom, edituje časopis za male pare. Piše roman, koji je odraz njegovog podsvesnog razmišljanja o svetu oko sebe. Ima priliku da pobegne iz svakodnevnog urušavanja u besmisao kad mu bakica ponudi da je oženi ne bi li tako dobio stan. Sve što treba da uradi jeste da sačeka da bakica umre, nasledi stan i oženi se onom koju voli. Njegova cura je za, on je neodlučan. Izgleda da najviše problema ima sa džangrizavom mamom i time šta će ko reći.

A šta se dešava pod zemljom? Previše toga. Istražuje se i kopa, ali ako priđu previše blizu površini, ubijaju ih halucinacije. Da ne bi bio optužen za ubistvo partnera, jedan istraživač mora da dokaže da nije lud i da je stvarno u sred lave video plavušu kako se kupa. Zaljubljuje se u žensku koju progoni sistem, pa tako i on upada u istu mrežu. U međuvremenu, halucinacije dolaze sve do središta njihovog uređenog grada.

Zoran Žmirić – Blockbuster

O ovom romanu se govori nadaleko i naširoko, i mnogo lepše nego što upravo sledi. Suština je da je ovo ratni roman iz perioda devedesetih. Dobra stvar je što nema naglašene podele, tj junaci mogu pripadati bilo kojoj zaraćenoj strani. Poenta je u ljudskosti i prijateljstvu i održavanju istih među borbenim redovima. A upravo ta ljudskost dolazi na ispit kad u jedinicu upada čovek bez pamćenja, pa niko ne zna kojoj strani pripada ni šta da rade sa njim.

Seltik i Petković – Usnuli zmajevi

Lepa bajka za decu, još lepše ilustracije.

Avantura nalik Gospodaru prstenova u slovenskom stilu, s daškom Petog elementa. Doduše, nije strano da su mnoge bajke počinjale okupljanjem najsmelijih i najvrednijih, koji su kretali u potragu za rešenjem velikog i po svet opasnog problema. Ako neko nije čitao, zmajevi su zaspali i treba ih nekako probuditi da bi zaštili zemlju od Mrakobesa. Družina se zaputila raznim bogovima za pomoć.

Katarina Vukmanović – Buke

Zbirka priča mlade autorke koja je četiri petine filolog a jedna petina antropolog. U moru nesnađenih prvenaca, ovaj prvenac je izuzetak od pravila. Izvanredan stil pisanja u kome nema ništa površinskog, suvišnog ni nedorečenog. Najviše me podseća na Dostojevskog, zbog sličnog pristupa svakodnevnim temama, pomalo iščašenim jednim neobičnim detaljem, kao pri susretu sa jurodivim. Pronicljiva analiza postupaka i uma.

Boris Mišić – Nebeska zvona

Boris Mišić je primer pisca koji se popravlja dok piše. Što je dobra stvar, jer imate ljude koji zaglave u jednoj vrsti naracije i ne znaju da maknu odatle.

U ovoj zbirci Boris je okupio neke priče koje su prošle konkurse i neke koje su povezane istim likovima i pojavama. Ti ciklusi su mi najupečatljiviji.

Definitivno mi je omiljena ratna priča o drugovima u minskom polju. Kad budete čitali, videćete zašto. Ta priča ima sve što treba.

Ono što bih volela da vidim u nekoj narednoj zbirci a što mi je malo zasmetalo u ovoj, jesu bolji opisi seksa i predela. Nadam se da, kad nas Boris sledeći put odvede u Italiju, neće samo reći da je predeo bio predivan već da će pokazati zašto je to tako.

Zanimljiva stvar u ovim pričama jeste što se većina odigrava u Srbiji, a ne mali deo i u Novom Sadu. Čak sam jednu kafanu prepoznala.

Slađana Kručičan – Senke u ogledalu

Slađanin drugi roman, stilom i temom vrlo različit od prvog, ali s prisutnim autorovim pečatom.

Radnja romana je inspirisana stvarnim događajima, i prati šarmantnog silovatelja koji misli da ženama čini uslugu kad ih siluje jer svima im treba seksa, i sve one uživaju, samo se femkaju, a on je tu da ispravi. I tako ih spopadne na ulici, u prolazu, samo li se potrefi da trenutno nikog drugog nema u blizini. Njih posle bude sramota i ne mogu da veruju šta im se desilo, pa retko koja ode da prijavi. Obično ih i policija obeshrabri sa pitanjima što su se tako obukle i zašto šetaju same.

Šta je tako posebno u vezi ovog silovatelja? Nije se uklapao u psihološki profil. Iskreno je voleo žene, što će reći bio je kurvar neviđeni. I nikad mu nije bilo dosta. Pisao je pesme i bio vrlo šarmantan i druželjubiv. Zaista je verovao da svim tim ženama čini uslugu.

Roman prati i jednu njegovu žrtvu, život nakon slovanja i period vraćanja u normalu. Slađana piše roman u trku. Dobije ideju, istraži je, sedne za tastaturu i ne ustaje dok ne završi. Nikad ne zna kakva će joj ideja pasti na pamet i šta će biti inspiracija. Garantovano će i treći roman biti na svoju ruku, ali prepoznaćemo Slađanu u njemu.

Da li ste čitali nešto sa ovog skromnog spiska? Možda nešto drugo? Slobodno ostavite utiske u komentaru.

Ja o knjigama

Fotka sa Pixabay