Nekada davno, u dalekoj zemlji, izvan kraljevstva ljudi, živela je porodica zmajeva – otac, majka i sin. Kako je bio jedinac, roditelji su mu posvećivali mnogo pažnje, i bez sumnje ga pomalo i razmazili. Najviše vremena provodili su prenoseći mu svoje bogato znanje, jer zmajevi su dugovečni i imaju iskustva u mnogim stvarima.

Mladi zmaj je voleo da uči i jednostavno „nemoj to da radiš“ nije mu bilo dovoljno, morao je sve da vidi i sve da zna. Kao mladunac istražio je svaku stazu, potok i žbun na planini gde su živeli. Ali kako je rastao, sve mu je zanimljivije bilo da mašta o ljudima i njihovim zemljama.

Jednoga dana, kada su krila mladog zmaja porasla duplo njegove dužine i kad mu se rep ukrasio trajnim šiljcima, što je značilo da je izašao iz puberteta, mladi zmaj je rešio da ode na put.

„Nikada nisam video ljude ni njihove zemlje. Slušao sam toliko o njima da sam ih zavoleo i ne znam kako da nastavim miran život na planini bez da ih makar jednom vidim“, rekao je roditeljima.

Roditelji su, normalno, bili zabrinuti i u početku su se opirali ideji da puste jedinca u nepoznati svet. Što su mu više branili, to je on više želeo da ide. Kad je postalo očigledno da će im sin otići, sa ili bez njihove dozvole, blagoslovili su ga i dali mu par saveta.

„Putuj samo noću i pazi da te ne primete. Gledaj, ali ne pričaj sa njima. Budi pažljiv i brzo se vrati“, rekli su mu.

Dobro su ga savetovali, ali u žaru mladosti i uzbuđen pred nepoznatim, mladi zmaj je brzo zaboravio šta su mu rekli.

Leteo je tri dana i tri noći, ponekad se odmarajući na oblacima, ponekad spavajući pored potoka. Onda je video selo, zbijeni skup kuća slamnatih krovova, okruženo njivama. Skriven, posmatrao je kako se muče da odrade sav posao, i bi mu žao ljudi. Noću, kad su spavali, zmaj je sleteo na njivu, lupio repom po tvrdoj zemlji i, kad se jaki šiljci zabiše, prevukao je repom i tako uzorao jednu brazdu. Bez po muke uzorao je njivu.

Ujutro se seljaci mnogo začudiše, raspitujući se šta bi to moglo biti i ko im je to pomogao. Zmaj ih je zadovoljno gledao sa oblaka. Kad shvatiše da nemaju odgovor, seljaci se zahvališe Bogu i nastaviše sa mukotrpnim radom. Naveče su otišli kućama a zmaj se opet spustio i uzorao drugu njivu, smejući se u sebi. Za njega je sve to bila igra.

Tako se nastavilo iz noći u noć, dok sve njive nisu bile uzorane, a seljaci začuđeni i zahvalni preko svake mere. Gledajući ih kako se vesele, govoreći između sebe čime bi sve i kako zahvalili neznanom pomoćniku i spasiocu, zmaj je odlučio da se pokaže.

Sleteo je među njih.

„Zdravo, ljudi, kako ste? To sam vam ja malo pomagao“, rekao je uz osmeh. „Ne treba mi ništa zauzvrat, samo bih hteo malo da poživim među vama, da vas bolje upoznam i naučim običaje.“

Međutim, ljudi su videli njegove velike oštre zube, kandže i snažan rep načičkan šiljcima, a razmahivanje krilima odnelo je njihove šešire nebu pod oblake. Naglo su se uozbiljili, a neki se čak i razbežaše.

Mladi zmaj je imao sreće da je ovo selo bilo blizu kraljevstva zmajeva, pa su seljaci znali neke priče i nisu bili neprijateljski nastrojeni. Zamolili su zmaja da sačeka malo dok se posavetuju. Jedni su rekli da je dobro imati zmaja u selu, može da im pomaže u radovima i da ih brani od razbojnika. Drugi su rekli da će ih zmaj pojesti. Treći, a njih je bilo najviše, bili su zabrinuti jer zmaj je mnogo veći od njih, i mogao bi nekoga slučajno da zgazi.

„Kad silni junaci i vitezovi saznaju da imamo zmaja, dosađivaće nam i uzimati naše devojke“, rekli su. „A ako ga povrede, doći će ostali zmajevi da nam se osvete.“

I tako su odlučili. Zahvalili su zmaju najlepše što su znali, ali nisu mogli da ga prime u selo. Uputili su ga jednom mudrom starcu koji je sam živeo u kolibi u sred šume, rekavši da on poznaje ljude najbolje.

Zmaj ih je poslušao, i leteo je još tri dana i tri noći pre nego što je ugledao šumu i malu kolibu u njoj. Iako mu je bilo malo tesno, uspeo je da sleti a da ne izgrebe krila. Iz kolibe se pojavio starac, zaplašen silnim zveketom i hujanjem, u isto vreme znatiželjan da vidi o čemu se radi.

„Dobro veče“, pozdravi ga lepo vaspitani zmaj. „Želim da naučim o ljudima i rekli su mi da vi poznajete ljude najbolje.“

„Zato što ih poznajem, zato i živim sam“, podsmehnuo se starac. „Imao bih ti štošta reći o njima, ali sad nemam vremena. Moram prvo ovo drveće da oborim, da pripremim drva za zimu.“

„Ako vam pomognem, hoćete mi onda reći?“, pitao je zmaj, i starac je obećao da hoće.

Jednim zamahom repa, zmaj je oborio pregršt drveća.

„Sad moraš da očistiš debla od grana.“

Zmaj je i to uradio.

Starac je naređivao kako treba spremiti drva za zimu, a zmaj je slušao i radio, dok nije usitnio, iscepao i složio drva kod kolibe.

„Sada sam umoran i već je kasno“, rekao je starac „ali ako dođeš sutra, sve ću ti objasniti.“

Zmaj se pitao od čega je starac umoran kad nije ništa radio, no pristao je da dođe sutra.

Sutradan je zatekao starca ispred kolibe.

„Hoćete li mi sad reći šta znate o ljudima?“, pitao je.

„Danas nemam vremena, moram da dovučem vodu od reke do cisterne, jer ja sam star i ne mogu zimi svaki dan ići po vodu. Ako mi pomogneš, objasniću ti.“

Zmaj je pristao da pomogne. Oborio je jedno široko drvo, izdubio deblo i u tako velikoj kadici preletao od kolibe do reke i nazad, noseći mnogo više vode nego što bi starac ikad mogao sam. Za tili čas, cisterna je bila puna.

„Sada sam umoran i već je kasno, dođi sutra“, rekao je starac kad je sve bilo gotovo.

Kud će, šta će, zmaj pristade. Sutradan, starac ga je čekao ispred kolibe.

„Sve ću ti ispričati, ako mi prvo uloviš mladog jelena. Star sam i davno je prošlo vreme kad sam bio sposoban da lovim po šumi“, rekao je starac.

Zmaj je pristao, nadajući se da će ukusan obrok konačno podmirti čovekove potrebe i da će moći da razgovaraju. Pošto ni on, zbog svoje veličine, nije mogao da lovi po šumi, napravio je zasedu kod reke i sačekao da krdo jelena dođe na pojilo. Odatle je lako ulovio jednog.

„Čoveče“, rekao je zmaj kad se vratio pred kolibu, sa ulovom u kandžama, „ovo je zadnja želja koju ti ispunjavam. Pričaj mi o onome što me zanima. Pričaj mi o ljudima.“

„Pa, da ti ispričam ponešto o ljudima onda“,  složio se starac, pomalo zlobno. „Vidiš, nekada sam imao divnog sina, jakog i visokog, dobrog i poslušnog, kakvog bi svaki otac voleo imati. Međutim, kako je odrastao, počele su mu se svakakve ideje vrzmati kroz glavu, i umesto da sedi kući, da se oženi, da brine o meni jadnom i ostarelom, on je izvoleo postati vitez. Hoće zmajeve da lovi, kaže. Sveta da vidi, junak da bude. I tako, zbog zveri kao što si ti, mene nema ko da pazi. Umreću sam, u sred šume, bez ikoga da me ožali. Tako da, ne zameri, ne želim da imam išta s tobom.“

Čuvši to, zmaju u početku bi žao čoveka, a onda se naljuti.

„Ne želiš da imaš išta sa mnom, a nije ti smetalo kad sam radio za tebe, drva cepao, vodu nosio i jelena lovio?“, reče, te sam pojede jelena, repom razori cisternu a plamenim dahom upali složena drva. „Eto, sad zaista nemaš ništa sa mnom“, rekao je i odleteo.

Mladi zmaj, iako ogorčen zbog prethodnog iskustva, nije odustajao od svog nauma, te je nastavio dalje da leti u istom pravcu. Nakon tri dana i tri noći, naišao je na veliki grad opasan kamenim zidinama. Bila je neka gužva ispred, i nadajući se da može nešto naučiti posmatranjem, spustio se niže, naslonio na oblak i bacio oko.

Ispostavilo se da se ljudi nisu okupili u nekom veselju, kako je prvo mislio. Vodila se žestoka bitka pred razvaljenim gradskim vratima, i bilo je mnogo mrtvih. Čuli se vriska uplašenih žena i plač dece.

„Ne može biti pošten niko ko otima dom drugima, i pri tom napada žene i decu“, pomislio je zmaj i survao se među njih, nameran da pomogne u odbrani grada.

Međutim, kako su ga ljudi videli, desilo se nešto što nije očekivao. Zaraćene strane kao da su zaboravile da su zaraćene, udruženim snagama su se okrenule protiv zmaja i urlajući krenule u napad. Zmaj se jedva spasao, odletevši im van vidika. Nije mogao da se načudi kako su se ljudi brzo pomirili, niti kako su pomislili da im je on pretnja.

„Mislim da mi je dosta upoznavanja ljudi“, odlučio je. Setio se i majčinih reči pre rastanka:

„Sine, zato što si drugačiji, među ljudima nećeš imati mira. Istina je da su neki ljudi dobri, dok su neki zli, baš kao što smo i mi. Istina je i da se plaše onoga što je drugačije i što ne razumeju. A pošto ne vole da se plaše, okreću se mržnji koju ćeš teško moći da razuveriš. I da budeš najbolji na svetu i da im stalno pomažeš, uvek ćeš im biti trn u oku. Zato pazi na sebe, putuj noću, i ne daj da te vide.“

Njegove avanture nisu bile uzaludne, ipak je naučio nešto o ljudima. Naučio je nešto i o sebi:  shvatio je da voli da putuje, i da najviše voli da putuje kući. Sa ljudima će se sresti opet jednog dana, a do tada će i on i oni biti stariji i možda malo mudriji, pa neće upadati u nezgodne situacije.

Vratio se svojim roditeljima i planini, gde je živeo sretno i veselo, sve dok nije čuo priče o goblinima.

***

Ako vam se dopala ova priča, OVDE možete naći još.

Potražila sam zmajeve na Pixabay, i Pixabay nije razočarao 😀