Sedim na zidiću kod autobusne stanice i čekam brata. Nije mi to pravi brat, ako je verovati mojoj babi. Navodno se ujak spetljao s nekom hrvatskom kurvom koja mu je podmetnula kopile. Baba se tu grbila i pomagala, uglavnom zbog deteta, kad ono nije njegovo.

Moja mater se, srećom, udala i otišla iz roditeljske kuće pre nego što su krenule scene. Pre nego što je počeo rat. Ali, postoje granice do koje mogu da krivim rat za razdvojenost porodice. Odavno se završio i sami smo krivi što se do sad nismo našli. Da sam imao pare kao što nisam… dobro, da se ne lažemo, ne bih otišao da vidim brata. Kao prvo, nikad se nismo videli ni kao mali. Nismo se čuli telefonom, ni dopisivali. Onda, čovek čak i nije moje krvi, pa zašto bih se trudio i putovao u Hrvatsku ga vidim? Bilo mi je dobro i ovako.

Sve dok Edvard nije pozvao i rekao da želi da nas vidi. Nemam pojma zašto, nakon dvadesetak godina blaženog ignorisanja, niti znam odakle mu broj telefona. Ali, evo, tu sam. Čekam.

Ranije, kad god smo pričali o Edvardu, počinjalo se od sramote koju je ujak doveo u kuću. Velika srpska familija, a on ženi Hrvaticu, pride još i trudnu. Baba da poludi. A kako će se dete zvati? Jelen, kaže mamin brat, kad – op, deda doživi srčani udar. Kao, žena tako hoće da se dete zove, a deda eto nije mogao podneti da naslednik dobije ime po životinji.

Pitam se šta bi deda sad mislio i koliko puta bi se u grobu okrenuo da zna da mu je naslednik loze Hrvat? Jer baba je na kraju dobila šta je htela, sin joj se razveo i pobegao za inostranstvo, u jeku rata, dok su za njim pucali i vikali da je četnik, da bi dete ostalo majci da ga vaspitava. Ujak se, naravno, više nikad nije javio. Još jedna velika sramota.

Znam te priče napamet, kao da sam ih posisao s majčinim mlekom. Nema dana da baba nije tupila o tome. Kako su mater i ujak bili bliski, dok nije upoznao kurvu. Kako više babi nije hteo da pomaže. Kako je uzeo šta je mogao i otišao u bolje sutra. Kako su baba i deda bežali od rata, a on ni da pomogne ni da pita kako su. Za Edvarda, koji je nekim kompromisnim čudom, dobio normalno no ipak zapadnjačko ime, nije nas bilo briga. Baba je rekla da nije naš, a mater da niko iz naše familije nije bio katolik, čak ni kad je Marija Terezija pokrštavala Srbe duž granice za džak pšenice. Sve do telefonskog poziva, Edvard nije postojao. Bio je apstraktno čudo kojim je odvratna žena zarobila dobrog čoveka i okrenula ga protiv porodice. I kako to obično biva, ništa naše nije imao – likom je bio pljunuta svoja majka.

Ne znam kako ću ga prepoznati kad izađe iz autobusa. Pretpostavljam da ću tražiti nekog pogubljenog, štrkljastog, ružnog, velikog nosa i tamnih očiju. Pričaće hrvatski ili, još bolje, engleski, kao svi Hrvati kad dođu kod nas pa se boje da progovore.

Gledam autobuse kako prolaze, ljude što izlaze i grle se s onima koji ih čekaju. Jednog momka ne čeka niko, niti on čeka vozača da mu izvuče prtljag. Nabio kapuljaču, motociklističke čizme, ranac na rame i ćao. Moj tip čoveka skroz, tako i ja. Pratim ga pogledom dok ga gužva ne zakloni.

Meni treba autobus sa zagrebačkim tablicama, ne ovi beogradski. Dogovor je bio da ga ne čekamo, kaže uzeće taksi. Međutim, znam kako je meni nakon duge vožnje, bude mi muka i od samog mirisa izduvnih gasova, i zadnje što želim jeste da sednem u još jedno vozilo. Možda i njemu bude tako. Takođe, od nervoze nisam mogao da se skrasim kući, niti mi je palo na pamet da odem na fakultet na predavanje.

Konačno autobus koji čekam, Zagreb – Novi Sad. Ustajem, protežem se, pružam korak da stignem na vreme da vidim ljude kako izlaze. Da ga vidim pre nego što on vidi mene.

Neke babe sa stotinu torbi. Jedna porodica. Par mladih, ali oni putuju zajedno. Ostali nastavljaju za Suboticu. Čak ulazim u autobus da pogledam da nije zaspao, vozač me pita šta želim, a ja ne umem da objasnim. Da pitam da li zna štogod o Edvardu, ne mogu, jer ne znam ni kako izgleda.

Vraćam se do zidića, gledam koliko je sati, i ne znam šta dalje. Nisam bio spreman na ovo. Mora da je mu je nešto iskrslo. Kući će me dočekati zlovoljna mater, reći će da je Edvard lažov kao i njegova majka i da nije trebalo da mu verujemo. Čak smo i babu poslali kod njene sestre, da ne smeta, znajući koliko voli da se svađa. Nismo joj ni rekli da dolazi. Pa, šta sad, danućemo dušom bez babinog otrova par dana.

„Bok.“

Dižem pogled s telefona. Motociklističke čizme, farke, duks, kovrdžava kosa. Onaj momak što mi je malopre zapao za oko stoji naspram mene, smeši se tako da mu vidim izdužene očnjake. Mene su zbog takvih zuba zezali da sam vampir.

„Ćao“, kažem. Da ga smesta prepoznam kao Edvarda, smeta mi to što nije došao očekivanim autobusom.

„Ja sam Edvard“, predstavlja se.

„Miloš. Da ti pomognem s torbom?“ Glupo pitanje, jer nema oko čega da se pomogne. Nekako mi mozak ne radi, pa izvlačim rečenice za koje sam verovao da me čine hladnokrvnim.

„Ma ne, nema se šta nositi.“

Rukovanje se pretvara u zagrljaj. Iste smo visine.

„’Oćemo taksijem?“, ispaljujem još jedno glupo pitanje.

„Je l’ daleko?“

„Petnaest minuta peške.“

„Super, ‘ajmo pješke“, kaže moj brat od ujaka. „Muka mi je od autobusa.“

Pitam ga kako to da nije došao autobusom iz Zagreba, kaže da je još od juče u Beogradu, poslom. Ne pitam zašto nam nije rekao, niti on mene pita što ga nisam pustio da se sam snalazi po Novom Sadu taksijem. Izgleda da je i on hteo mene da vidi pre nego ja njega. Pokušavam da se setim šta sam radio i na šta sam ličio nakon što sam ga izgubio u gomili.

Počinjemo priču o čizmama, izgleda nosimo isti broj. Pokazuje kakvu je zelenu majicu kupio u Beogradu i odmah navukao na sebe, ja kažem da imam istu takvu u ormaru. Dok dođemo do zgrade već dopunjujemo rečenice jedan drugom.

A onda mi sine ideja kako da iznenadim mater.

„Kreni ti prvi“, kažem mu. „Daj meni taj ranac.“

Ušunjavamo se u stan, obojica nervozni, on valjda zbog susreta sa tetkom koju vidi prvi put u životu, a ja da mater ne lupi nešto otrovno pre nego što ga vidi.

Ona izleće iz kuhinje i odmah kreće s paljbom:

„Gde si do sad, vidi koliko je sati, ovaj mali samo što nije. Idi na terasu i vidi ide li taksi. Jesi kupio doručak? I šta si uradio s kosom?“

Edvardova kosa je iste boje kao moja, samo malo kraća.

„Budi Bog s nama, pa da l’ si ti normalan, išao da se šiša u ovo doba?“

„Ko se šišao?“, odlučim da se smilujem i izađem iz hodnika gde sam se, kao, do sada izuvao.

Mater, naravno, bez reči. Nas dvojica se cerimo kao budale. Ona nas psuje kroz suze i grli Edvarda. Tera ga da sedne i doručkuje, kaže kupili smo sir zbog njega, ja ne jedem. Ne jede ni Edvard, ne voli ništa mlečno. Mater pita hoće li kafu, Edvard kaže više voli čaj. Žena, šta će, bez komentara vadi moj omiljeni čaj i pravi nam obojici.

Pričamo o detinjstvu, kako ga je baba čuvala a on se sakrivao iza dede kad god baba pobesni. Reče kako u školi nije mogao izvući dobre ocene jer nosi srpsko prezime, pa se nije ni trudio da upisuje fakultet. Kažem kako sam se tukao po školi jer su me zezali zbog govora (šta sam ja onda znao šta je ijekavica, govorio sam kako se kod kuće govorilo).

Pričamo, a sve zaćutimo kad se približimo pipavim temama – babinim i ujakovim svađama, ujakovom odlasku, dedinoj smrti, kući koja je ostala pusta u okolini Zagreba. Samo jednom je mater pitala da li se javlja, makar svom sinu. Edvard ga zove „stari“, ali bez emocija. Kaže da se ponekad čuju mejlom i da nema osećaj da mu je otac. Pita ga za njegovu majku, kaže da je umrla pre par godina. Opet ćutimo.

Kasnije nas dvojica izlazimo do grada. Ne drži nas mesto, idemo svuda gde nam padne na pamet.

Osećam kao da se znamo čitav život. Ja, zagriženi introvert, pored njega sam opušten i sretan. Čudno je to kako ljudi nekad nisu ni svesni da im nešto fali u životu, sve dok to nešto ne naiđe i ne legne na svoje mesto, pa duša odahne.

„A čuj“, Edvard se odjednom uozbilji. „Tko kod vas ima zelene oči?“

„Svi“, kažem zbunjeno, a pomalo mi i smešno što je čekao da nas mrak zatekne da bi pitao tako nešto. „Na dedu.“

Shvatam da je u jednom trenutku porastao dovoljno da se pita zašto su njegove oči zelene, a u roditelja smeđe. Biće da je i od babe čuo ono što nijedno dete nikad ne treba da čuje – da nije sin svog oca. Nije bilo nikog drugog iz porodice da bi mogao da se uporedi. Rat nas je oterao na različite strane, a kasnije se baba potrudila da tako i ostane.

Osmehuje se. Jasno mi je zašto je odjednom odlučio da nas vidi: da konačno jednom za svagda zna gde pripada. Odakle potiče. A kuda ide, kuda svi mi idemo, to ćemo sami odlučiti.

Sutradan odlazi, čeka ga posao u Zagrebu. Plače kao kiša i daje mi pare, kaže zato što sam student, njemu treba samo za kartu. Ja se smejem i govorim da je sve u redu. Posle mu mašem kad autobus krene. Ne mrdam s perona dok ga ne izgubim iz vida.

Na ulici me obuzima tišina i više ne mogu da izdržim. Obgrlim se rukama, jako stiskam mišice, ali suze su jače od bola.

U tom trenutku baš jako mrzim babu.

***

Ponekad se uozbiljim i napišem nešto što i mene rasplače (treba li autori da plaču nad sopstvenim rečima? Ko će ga znati.) Elem, priča je ušla u Biber 4, i ako vas zanima kako su izgledale ostale priče u toj zbirci, kliknite OVDE i uživajte 🙂