Iznad polumračnog izloga retko čišćenog od prašine, prepun zalutalih paukova i njihovih velelepnih paučinastih vikendica, stajao je iskrivljeni grafit Budućnost je u vašim rukama. Nekada je tu bila firma na lepom zelenom parčetu plastike, ispunjena kosim zlatnim slovima, tek da pruži naznaku raskošne sanjalačke atmosfere koja znatiželjnike čeka jednom kad se odvaže da pređu prag. Međutim, komunalna inspekcija je imala svoje ideje o oporezivanju struktura koje su sa fasada štrčale na ulicu, pa su se sada mesto profesionalne reklame gurala nejednaka slova, kriveći se i topeći sve do kraja fasade. Zadnja reč jedva da je bila vidljiva, a ispod nje je stajao nevešt potpis koji je mogao da znači bilo šta, pa čak i obećanje duhova da će znatiželjnima proždrati dušu.

Vesna to nije mogla da zna, pa zar ne? Ona nije dolazila kod baba Ristane zarad budućnosti, svoje ili bilo čije. Obično bi samo protutnjala kroz vrata, hodnik i stepenice, probijajući se kroz kojekakve perlice i šalove do Savine jazbine. Sve dok pre nedelju dana nije ugledala nešto što joj je sledilo dušu i nateralo da isplanira najluđu akciju u svom životu.

Duboko je uzdahnula, pokušala da poravna žbun neukrotivih kovrdža na glavi, i ušla kroz vrata. Nije potrčala do Savinog podruma. Zastala je, upijajući atmosferu, ogledajući po starinskom nameštaju. Obično, kada bi god nekome došla u goste, prvo bi pogledala kakvih knjiga ima po policama i šta se čita. Bežala bi glavom bez obzira od ljudi koji su ponosno izjavljivali da ne čitaju knjige, i posle sanjala da ih tuče dok ne poplave. Jednom je, čisto vežbe radi, pokušala da zamisli kakav je to život bez knjiga. Bilo je to najgorih pet minuta u njenom životu, nakon čega je hitno morala u knjižaru na šoping terapiju. U domu Letušanina, knjige su činile svojevrstan bunker u Savinoj jazbini, ispunjavajući nasušnu potrebu za stalnim intelektualnim okruženjem, koje je Vesnu i privuklo. Bila je u stanju da satima boravi kod njega i ne obraća pažnju ni na šta osim knjiga, što je Sava, koji je voleo da spava i piše i priča što manje, izuzetno cenio. Njihovo drugarstvo je cvetalo samo tako. 

Međutim, prostorije baka Ristane bile su uređene manje u akademskom smislu, a više u stilu domaćice koja svaki slobodan trenutak provodi praveći pekmeze, pitajući druge šta će jesti i praveći nešto potpuno suprotno od toga. Vesna se osvrnu još jednom i zaputi kroz ćilibarne perlice u kuhinju. U domu baka Ristane vrata su bila nepoželjan pojam – sprečavala su slobodan protok energije. 

Starija ženica, ugodno popunjena, u cvetnoj haljini i kecelji na drečave romboide, veselo je mešala varjačom po loncu iz koga se širio ugodan miris, i pevušila nešto za svoj groš.

„Dobar dan, Riska.“

„O, dete!“ Baka Ristana joj se iskreno obradova. „Je l’ to duva vetar napolju? Nema veze, sedi da jedeš nešto, sad će baka Riska da ti spremi. Vidi kakva si mi, sva si nešto ubledela.“

„Hvala, nisam gladna.“

„Ma prste da poližeš, sad ću ja. Šta beše voliš – sutlijaš? Znam da ti je to omiljeno.“

Vesna, kojoj ni pod razno to nije bilo omiljeno jelo, s uzdahom sede za neveliki sto u ćošku kuhinje. Naučila je da sa ženom nema ni rasprave, a ni smislenog razgovora dok se hrana ne postavi. Većina njenih mušterija, ako i nije bila zadovljna proricanjem budućnosti, izlazila je na ulicu napunjenih stomaka i vraćala se radi majčinske reči utehe i mirisa doma. 

Vesna je bila previše nervozna da bi uživala. Osvrtala se sve dok nije ugledala ono što je tražila na kuhinjskom pultu. Tvrdo ukoričenu, obimnu i nadasve pohabanu knjigu. Činilo se da ju je baka Ristana koristila umesto svake stvari koja joj je iz nekog razloga falila u kuhinji – sekla je povrće na njoj, stavljala vrele šerpe, pritiskala oblande. Širila listove i poput grubog tamničara utiskivala prevrnute šolje nakon ispijanja kafa, puštajući da papir upije višak vode i soca. Vesna je ostala bez teksta i nekoliko otkucaja srca kad je videla u kakvom je stanju knjiga. Od tada jedva da je oka sklopila, smišljajući šta da uradi. 

Jedan nezanemarljiv obrok kasnije, baka se setila da kaže: „Sava nije u kući, inače. Rekao je da ima posla po gradu nešto.“

„Znam“, reče Vesna, koja mu je i našla taj posao po gradu, da bi bila sigurna da je ništa neće ometati. „Zapravo sam došla do vas.“

Baka je znalački odmeri, i ustade da pristavi kaficu. „Sad ćemo sve da sredimo“, utešno reče. 

Vesna, nošena mišlju šta će njena prevara zahtevati od knjige, ćutala je i bledela, izbegavajući da ženu pogleda u oči. Ali, kad bi je neko izveo pred streljački vod i naterao da kaže istinu, priznala bi da je pomalo znatiželjna, kao i da je čitav animozitet koji je imala prema onostranom ne toliko poricanje, koliko nemogućnost da vidi i shvati. Bilo je prosto, zapravo. Neki nemuzikalni ljudi koji mnogo vole pevanje, ponekad zamrze muziku; gase radio, putuju kolima u tišini, trče bez slušalica u ušima i pretvaraju se da su drugi čudni jer zavise od neshvatljivog ritma. I da je njihovom svetu savršeno dobro bez muzike, moliću lepo. 

Vesna je otpila gut jake kafe, zagrcula se, prosula ostatak u sudoperu, sačekala malo da se soc slegne, i prevrnula šolju po uputstvu. Srce joj je tuklo kao bubanj.

Ristana je pričala nešto, o cenama na pijaci ili seriji koju je gledala o zabranjenoj ljubavi – devojka to ništa nije čula. Klimala je glavom, i vrebala trenutak kada će joj knjiga doći pod ruku. Nekako je imala utisak da lopovi treba da su lakonogi i mnogo ležerniji, a ona se osećala kao zacementirana za stolicu. Jedva se usuđivala da diše.

Konačno dođe i taj momenat. Ristana poletno ćapi knjigu sa kuhinjskog pulta, tresnu je na stočić i otvori prvu stranicu slobodnu od krugova. Prihvatila je šolju i ugnezdila je na papir. Vesna se stresla, fascinirana svetogrđem. 

Čekali su.

Napokon, Ristana podiže šoljicu i začkilji u izuvijane figurice od soca.

„Vidim jednog mladića, dolazi daleko odavde, i ljubav sa njim.“

Vesna trepnu, jedva se suzdržavajući da ne prasne u smeh. Jedva da je bila živa od treme, da bi sad slušala neke bajke o ljubavi. Pa bolje da je uzela da čita knjigu Marine Karapetrović. Manje bi se gluposti naslušala. 

„Vidim borbu protiv velikih sila. I jednog čoveka koji ti ide na živce. On je u centru svega. Dete, kad upoznaš ovoga što dolazi iz inostranstva, dovedi ga. On ima mnoge probleme.“

Činilo se da je to – to. Žena nije imala šta da doda na ova prilično jasna uputstva. 

„Biće ti jasno kad dođe vreme“, dodala je. „I pazi kako prelaziš ulicu.“

„Hoću. Hvala vam, Riska.“

„Izgledaš napeto, daj da ti baka Riska skuva neki čaj.“

„Stvarno nema potrebe.“

„Hajde onda bar da ti spakujem, da imaš kući. Puno radiš, dete, ne valja to tako. Moja mama je govorila, Bog da joj dušu prosti, da u životu treba samo dvaput pametno da se odluči, kad biraš muža i kad biraš karijeru. Sve ostalo će samo doći.“

Kako joj je okrenula leđa, preturajući po kredencu punom teglica, Vesna najzad ugrabi priliku da smota knjigu sa stola i ćušne je u svoju vrećastu torbu, izabranu specijalno za ovu priliku. Knjiga kao da je u bunar propala, pored džempera, rokovnika, svežnja ključeva, šminke, olovaka i još kojekakvih sitnica. Tu se ugnezdila i vrećica čaja, te se Vesna na brzaka pozdravi i izjuri iz kuće. Kroz ista ona vrata koja su nekad vodila u prodavnicu mističnih veština, da bi danas povezivala mračni hodnik prepun plakara koji bi i najoptimističnijeg lopova obeshrabrio. Preko trotoara, željna da što pre pobegne sa scene zločina i odnese knjigu što dalje od nemarnog rukovanja.

I pravo na ulicu, pred olupanu zelenu ladu. 

***

Gor je manijački nalegao na kočnicu, pod lažnim utiskom da će tako brže zakočiti. Devojka žbunaste plave kose samo je stajala, kao košuta uhvaćena u farovima, i da lada nije pod haubom imala motor sankturijanske proizvodnje, ne bi se dobro završilo ni po nju, ni po par ljudi na trotoaru pored. Jer Gor se, umesto da izmanevriše vozilom, zagledao u njenu pojavu hao hipnotisan, i samo zahvaljujući istreniranim refleksima, nije došlo do sudara kolosalnih razmera.

Uz grozomorni zvuk kočnica, lada je stala. Branik na samo par centimetara od njenih kolena. Gor je netremice gleda, i ne primećuje prolaznike kako vade telefone i snimaju. Devojka diže pogled sa haube i nestade. 

Zapravo je samo sela, nogu previše slabih da je drže nakon početnog šoka. Goru se činilo kao da je samo propala, te se iskobelja iz auta, u strahu da joj se nije nešto desilo. 

Vesna je mirno sedela i treptala u registraciju.

“Gospođice, da li ste dobro?”, upita Gor. Vesna nije reagovala sve dok je nije dotakao po ramenu, a onda se trže i pogleda ga. “Jeste li dobro?” Čak se i bojažljivo nasmešio, da bi ostao tako sleđenog izraza dok se devojčin pogled iz pogubljenog menjao u glečerske nijanse. 

“Gledaš li ti kuda voziš, konju jedan?”, uzviknu, kobeljajući se da stane na noge i što dalje od Gora koji je pokušavao da joj pomogne, dok je zabavljenim posmatračima i njihovim telefonima izgledalo kao da se rvu. “Ma ostavi me više!”, povika Vesna. “Pogledaj šta si napravio!” 

Nije mu dopustila ni da joj podigne torbu sa ulice. Sama se sagla i zagurala sve što je ispalo iznutra.

“Ali, vi ste istrčali na ulicu”, promuca Gor. “To se ne sme.”

“Ko ti dade vozačku? Ti ćeš da mi govoriš šta se sme, jurcaš kao bez glave.” Pošto ga je fino ispsovala i zabacila torbu na rame, odmarširala je ne okrećući se.

Gor je ostao da stoji, blenući za svojom plavom košutom, misleći kako mu je još jedna izmakla i kako je glupo sretati srodne duše u saobraćajnim nesrećama. 

Ne obraćajući pažnju na to da će uskoro biti zvezda nove serije yt snimaka, ušao je u auto i odvezao se dalje.

***

Sve ostale priče možete naći na linku OVDE

slika je verovatno sa Pixaby sajta, nema odakle drugde biti 😉