Mesec

Čekao ju je kod njihove klupe u parku.

Pun mesec jahao je oblake, hladnoća je prodirala u kosti. Drhtao je, kao nekada davno kad je bio kod Tjentišta na Goliji. Tamo ih je hladnoća spremno usvojila, dok su užasi iz dubine pokušavali da ih ubiju. Preživeo je, očigledno, mada je svaka naznaka pada temperature budila nesretne uspomene.

Pripadao je bataljonu specijaliziranom za borbu protiv utvara. Malo je reći da nije imao pojma o takvoj vrsti ratovanja; srebro i brutalna sila protiv vukodlaka bili su mu daleko poznatiji.

„Monstrumi su monstrumi“, objasnio mu je nadređeni, „a vi balavurdija idete tamo gde vam je naređeno.“

Otišao je, neodređeno svestan da utvare neće baš moći da opauči ratnim čekićem srebrne glave, uhvati za noge i zavitla što dalje od sebe. Ali bio je voljan da pokuša.

Ona je bila veteran, uzela ga je pod svoje, i nije nikad pitala šta se desilo sa ostatkom njegovog voda. Bilo je trenutaka kad ni on nije bio siguran. Ali, gledajući njene srebrne oči, bilo mu je drago što je živ.

Ispalo je da su odrasli u istom gradu, da su se noću iskradali na obale jezera i sedeli evo baš na ovoj klupi. Pre poslednjeg juriša, dogovorili su se da će se tu naći kad rat prođe.

Rat nije prošao. Štaviše, kao da se sve više zahuhtavao. Monstrumi su napredovali, terali ljude, vukove i medvede da beže pred njima. Prvi put od iskona, šumske zveri i ljudi živeli su zajedno u miru.

S druge strane, on je svoje odslužio. Ne može vojnik da dvaput preživi masakr svog voda i dobije zaduženje u trećem. Daleko da su ga smatrali malerom. Samo, bilo je nešto u njegovim žutim očima što ih je teralo da izbegavaju pogled, a njega da ih sve više usmerava ka mesecu. I računa.

Pola godine nakon povratka kući, pomislio je. Virus baš sporo deluje.

Zabacio je glavu i urliknuo njeno ime. Vukovi su odgovorili.

Još priča OVDE

Slika sa pixabay