U šumi postoji jedna kućica, i u kućici živi starac. Svi znaju za njega, ali ne znaju svi ko je on. Zovu ga Ribarem duša, iako nije poznato da je ikad išta sam upecao.

Ka toj kućici, u sumrak – jer u šumi je uvek sumrak – hoda trol sa ulovom preko ramena.

„I tako sam ti ja postao najbolji online profesor engleskog“, priča čovek, neometan time što visi preko ramena trola. „Svake nedelje mi pošalju mejl da me obavese koliko imam zvezdica, i uvek sam na prvom mestu. Možeš li da veruješ?“

„Mhm“, kaže trol.

„I onda se pojavi ta neka nafrakana nazovi profesorka, nema ni diplomu ni državni, i odjednom je ispred mene. A znaš li zašto?“

„Mhm“, kaže trol. On zapravo ne sluša čoveka. Sluša šumu, jer šuma će mu otkriti gde je sakrila kućicu. U međuvremenu, uporno hoda u jednom pravcu i čeka na znak.

„Nafrakala se nekim ratnim bojama, nagrnula đinđuve po sebi i dovukla lutkice – veli to su joj rekviziti. Rekviziti! Za šta? Perfect simple aorist?“ Čovek je obuzet objašnjavanjem trolovim širokim plećima, ne obraćajući pažnju na put ni okolinu.

„Mhm“, kaže trol.

„I znaš šta još? Znaš šta još? Ona peva! I oni pevaju sa njom! Naterala je učenike da pevaju! Možeš li to da zamisliš? Na šta takav čas liči?“

„Mhm“, kaže trol.

„Pa da, ni na šta!“ slaže se i čovek.

Trol pronalazi kućicu skoro na istom mestu gde ju je i ostavio. Unutra zatiče starca kako raspiruje vatru ispod kotla. Unutra je ključala smesa mirisom neodoljivo podsećajući na supicu.

Baca čoveka u ćošak. Ovaj je najzad ućutao, i trol duboko udiše u blagoslovenoj tišini.

„Doneo sam ti ulov“, kaže trol.

„Fino, fino.“ Starac trlja suvonjave šake. „Cenim da nije bilo problema.“ Prilazi čoveku kome se jezik oduzeo i više nema ništa da kaže o svojoj koleginici. Stvar je u tome da starac širi auru koja zahteva tišinu. „Pa da vidimo šta imamo ovde. Licemerje, zloba… Ljubomora i zavist, jašta, to dvoje uvek ide zajedno. I kukavičluk, naravno. A šta je u korenu svega, to mene zanima…“

Starac se saginje, koščatim prstima obuhvata glavu nesretnog čoveka, pomno mu se zagledavši u oči.

„Ah, pa da – usamljenost i nemoć. Uh, uh, uh… i neznanje koje rađa potrebu da uvek bude u pravu.“

Uspravlja se i okreće ka trolu, koji i dalje stoji zaglavljen u dovratku. „Nije dobro“, kaže. „Ovo je jedna sitna duša.“

„Ima velike komplekse i obiluje halucinacijama“, kaže trol, iz čega se ispostavlja da je ipak uspeo da čuje nešto od čovekovog besnog monologa.

„Halucinacije su čudnog ukusa, znaš da ih ne volim.“ Staračevo lice se grči u grimasi. Konačno se osmehuje. „Ali znam ko ih voli. Je l’ možeš da ih nabaviš još?“

Trolov osmeh pun je šiljatih zuba obraslih mahovinom. „Naravno. Znam tačno mesto gde se legu.“

„Poteci onda, a ja ću da javim Moreni. Previše tu ona meni kuka kako nema materijal za noćne more.“

*

Ova je priča nastala iz Sanjine radionice bacanja kockica 

Ako vam se dopalo, bacite okce na ostale priče OVDE

Slika je preuzeta sa bespuća interneta