Crvena kapica na glavi žrtve detektivu Vukmiroviću bila je i više nego poznata. Tri kape su dosad skupili – različitih nijansi crvene, različitih mustri. Gledajući unakaženo telo na podu dnevne sobe, Vukmirović je počeo da veruje da imaju posla sa grupom ubica. Prethodna tri leša našli su položena drugačije, u drugim sobama. Mora da to nešto znači. Pogledom je potražio partnerku Lekić koja je stajala podalje, ispitujući komšije.

         „Šta misliš?“, upitao je dok su bolničari iznosili leš.

         „Izgleda kao… lutkarsko pozorište“, zamišljeno je posmatrala beležnicu u ruci, a onda uzela da crta. „Prvo je postavljeno u hodniku, dete koje otvara vrata. Drugo u kuhinji, majka koja kuva ručak. Treće u dečijoj sobi. Danas imamo oca ispred televizora.“

         Vukmirović je pažljivo slušao pa zaključio:

         „Kućica za lutke. U svakoj sobi po neko.“

         Zgledali su se, ne usuđujući se da pitaju naglas očito: da li u umu ubice postoji još neki član porodice i ko je sad na redu?

         ***

         „Bakice“, devojka je pozvala s vrata.

         „Kako je prošlo?“ Žena je sedela u stolici za ljuljanje i plela.

         „Odlično. Prodala sam sve kolače.“

         „Vidim, i kapu si izgubila.“ Žena teško ustade, dohvati štap i pođe ka devojci. Ova je nepomično stajala na sred sobe, oborenog pogleda. „Koliko puta moram da te kaznim? Misliš da je meni lako da pletem?“ Štap fijuknu kroz vazduh, pljesne po mišicama, stomaku, leđima.

         Devojka nije vrištala, nije osećala bol. U mislima je bila sa svojom pravom porodicom. I svi su nosili crvene kape.

Više priča iz moje tastature možete naći OVDE

Slika je sa pixabaya