Pročitali ste knjigu i, prirodno, želite da ostavite osvrt. Znamo kako ne treba, naučili smo prošli put, pa sad možemo da vidimo kako valja.

U zadnje vreme u modu su ušle negativne kritike, bilo zato što danas mnogi objavljuju knjige bez obzira na manjak talenta, ili da bi si osvrtači pružili samoreklamu (u ove psihiče odnose ne bih da zalazim, ali imam drugaricu diplomiranog psihijatra, pa ako treba pomoć, recite).

Jeste, treba poštovati tuđi trud, i neko drveće je umrlo da bi se knjige štampale, pa da ne bi sve to bilo uzalud, kad se već mora pljuvati knjiga, dajte da to uradimo kako valja. Ništa se ne sme propustiti.

Idemo iz početka.

Kao maca oko knjige

Niste ni uzeli knjigu u ruke, već znate da vam se ne sviđa. I kad je napokon imate u rukama, ne sviđaju vam se korice. Dakle, to prvo pljujemo. Iako se knjizi ne sudi po koricama, danas ima mali milion dizajnera, i pisac je baš mogao da se potrudi da obezbedi neku sliku za naslovnicu koja bi vam se mogla dopasti. Hrapave ili previše glatke korice? Tanke, tvrde, lako savitljive? Sve minus u osvrtu.

Nema praznu predstranicu? Odmah vraćajte knjigu, to nije došlo iz knjižare novo, neka su sumnjiva posla u pitanju.

Naslov vam se ne sviđa, moglo je to lepše da se nazove. Neko cveće da se ubaci, ljubavi i slomljena srca, da odmah znate u šta se upuštate.

Pisac je tu negde sa balkanske prćije, znači da je domaći i da je po automatizmu diskvalifikovan sa liste dobrih pisaca. Pa ajte, molim vas, ko danas čita domaće, pogotovo fantastiku? Zna se da tu ništa ne valja.

Zovi me piscem svojim

Ako ste preživeli prve dve stranice a da niste gadljivo bacili knjigu, kao Mirko što je bacao primerke svojih kolega, možemo se fokusirati na unutrašnji izgled. I ne, još nismo počeli da čitamo, samo razgledamo. I u tom razgledanju shvatamo da su margine previše ili premalo uvučene, da vam se ne sviđa font, da prelom nije po volji.

Ako su slova mala – ništa se ne vidi, pisac štedi na papiru, škrčina, a vi treba da oslepite.

Ako su slova velika – grozno, pisac nabija stranice da mu knjiga bude veća.

Hrbat se lako lomi.

Stranice ispadaju.

A niste još ni počeli s čitanjem, strašno!

Čitanjem do potpale

Ipak, jednom se mora početi. Tad se bacite u lov na štamparske i pravopisne greške. Sve ih podvucite. Kad kažem sve, mislim samo na prvih dvadesetak stranica. Nakon toga čitate još toliko samo da potvrdite da je radnja isprazna. Tu vam je otprilike granica za doživeti nervni slom, nakon kog knjigu bacate, potpaljujete u Smederevcu kod babe na selu, ili poklanjate u humanitarne svrhe.

Uostalom, četrdeset stranica od cirke 350 je sasvim dovoljno da procenite jednodimenzionalnost likova i besmislenu radnju. Jesmo već rekli da prelom ne valja? Lektura ne valja? Treba to posebno naglasiti.

I onda sedate da napišete osvrt. To vam je lista stvari koje ne valjaju, duga toliko da je možete nogom šutati ispred sebe. Jer pisac zaslužuje da zna zašto je njegov roman loš i zašto mu je bolje da se u slobodno vreme trudi na nekom drugom polju. Šta smeta što većina gorepomenutih stvari nema veze sa samim piscem niti napisanim. A ono što ima veze sa napisanim, stane u dve rečenice.

Kako pošteni pisci da se odbrane od ovako temeljne pljuvačine?

Ovo je bonus, zato slušajte pažljivo, reći ću to samo jednom:

Korice, prelom, izgled knjige i papir na kom je štampana – to vidite prvi put u životu, to je izdavač nešto svoje tu smutio, nemate nikakve veze s tim. A i dok ste primetili, bilo je prekasno.

Za sve ostalo – kriv je lektor.

Nema na čemu!

Sviđa vam se? Ima još mnogo boljih tekstova na Blogeti

Slika je sa Pixabay