Kada govorimo o čitanju horor knjiga, prvo što nam padne na pamet jeste Stiven King. Sasvim razumljivo, čovek je vrlo popularan. No pre njega bili su mnogi, uključujući tvorca Šerloka Holmsa, koji su se oprobali u ovom žanru. Od kad je sveta i veka, čovek je uživao da se plaši pričama, izvlačeći strah o iskonskom iz sebe i uobličavajući ga za podsvest drugih. Neko se boji paukova, neko mraka, neko da će ga opičena fanuša zatvoriti u podrum i naterati da piše ljubiće. Svi imamo svoje tajne male strahove, i najbolji način da iste probudimo kod drugih jeste da ih iznesemo na papir.

U najboljem slučaju, u današnje vreme, moglo bi se reći da su ti strahovi suptilni, intelektualni. Šapuću o skrivenim tajnama, pitaju šta ako, otimaju san od širom otvorenih očiju u beskrajnom vrzinom kolu čudnih mogućnosti. Poput čoveka koji traži život nakon smrti zbog straha od gubitka voljenih, pa sve krene naopako (Frankenštajn). Ili mlade osobe koja se zaljubi u fantazmu, nesvesna opasnosti, dozvolivši da je ljubav odvede u smrt (čest motiv japanskih priča). Ili nevidljivog čoveka, čije se epohalno otkriće pretvara u noćnu moru (logično, Nevidljivi čovek).

Ova razmišljanja strašna su u usamljenim noćnim promišljanjima. Čim se čoveku dozvoli da se zabavi nečim egzistencijalno bitnim, intelektualne more prestaju.

Međutim, šta se desi kada pisac prestane da se obraća razumnom delu sive mase, već uzme malj i udari primitivni deo mozga? Šta kad razvali vrata pakla i pusti demone napolje da se igraju? Takvi strahovi neće nestati s prvim jutarnjim svetlom, uz šolju kafe i najnoviji trač od preko puta. Takvi strahovi, poput zombija, neživih i ne skroz mrtvih stvorenja, neumorni i večito gladni, juriće za tobom, dovodeći te do ruba ludila i preko.

Nema odmora. Nema izlaza. Možeš da bežiš, ali moraš da spavaš. Oni ne moraju. Ako te ne uhvate oni s kojima si počeo trku, okružiće te drugi. Šire se poput virusa, zelene oči vrebaju u mraku, zaštićeni misterijom postanka. Ne znaš ko su, odakle dolaze, ni kako se ubijaju. Taman kad misliš da je gotovo, ne stigneš ni da se opustiš, eto njih ponovo. Zombiji. Praiskonski strah od čudovišta iz mraka, od onih koji nas parališu kad pomislimo šta će nam uradili. Strah šta će čovek čoveku uraditi ako izgubi svoju ljudskost.

Najstrašniji deo Paklene ćelije je što opstanak zavisi od volje pojedinca. Ako se predaš, ako posustaneš, ako se smrzneš od straha – gotov si. Možeš da stojiš i razmišljaš koliko želiš, dok te ne pregaze. Akcija je jedina bitna, kad se pretvoriš u lovca iz praistorije, naoružaš se instinktom i zaboraviš na civilizacijske obzire. Beži ili se bori.

Takvom vrstom straha nas gađa Đorđe Miletić. Ujedno, i mnogo jednostavnije, može se reći da mu je serijal poput Resident Evil na testosteronu. Umesto Mile Jovović, tu je jedan kliše maskiranog ubice, i hrpica ljudi koji umiru jedno za drugim u zastrašujućim sukobima, jednostavno opisanim za potrebe romana. U prvoj knjizi radnja teče otprilike ovako: buđenje, ja sam jadan, ništavan, zaslužujem da umrem, daj da se opet napijem, šta se to koji moj dešava, svi su mrtvi, jesu li ovo zombiji, pa akcija, akcija, akcija, i ništa osim akcije do samog kraja.

U drugoj knjizi, stvari kreću malo sporije. Upoznajemo jednu devojku, ona ima svoje probleme, zbog kojih gazi maskiranog ubicu i nekako postaju povezani. Akcija koja krene nedugo potom toliko je nabijena i naverovatna da vam neće biti dobro. Generički treš horor. Dobar, koliko jedan horor o preživljavanju te vrste može biti. Zašto to kažem ovako? Jer ljudi vole da se plaše, iz bezbednosti svojih fotelja, bioskopskih sedišta ili iza volana dok se voze pored mesta nesreće pa tek-tek uspore da vide o čemu je reč, sretni što se ništa neprijatno njima nije dogodilo. Ljudi takođe ne vole da izalaze iz zone komfora, a brutalni horor kojim nas je Đorđe bacio među horde zombija je previše krvav i bezuman.

Takođe, ima taj čudan stil gde, iako priča teče iz trećeg lica, ponekad sune razmišljanja iz prvog. Može biti i da mu prelamač nije odradio najbolji posao, kao i da je urednik mogao bolje da se potrudi. Ali među novim ostvarenjima domaćih pisaca, ako želite pravi treš horor, obratite se Đorđu. Za sada obećava dobru zabavu.

Photo by moja malenkost

Ako vas zanima još nešto o knjigama, evo me OVDE