Senke – 2

2

Mare se kretao kroz gomilu na pijačnom trgu okretno poput mačke. Prolazio je neprimećen od strane većine trgovaca i svih Lovaca. Za to je mogao da zahvali malom triku koji je naučio na Akademiji: nije fokusirao pogled ni na šta posebno, već se oslanjao na periferni vid da drži stvari na oku. Ako trgovci nisu mogli da mu uhvate pogled, nisu mogli ni da uzvikuju promotivne ponude za njim. Čovek koji se trudi da nikoga ne gleda u oči a istovremeno se kreće sa masom, šalje poruku da nije zainteresovan ni za šta oko sebe, te će stoga teško praviti probleme. Bar su to Lovci tako tumačili, a on je mogao da posvedoči koliko nisu bili u pravu.

Druga stvar, morao je da se ponaša kao jedan od njih, kao da ga kući čeka džangrizava žena, kao da mu sati skraćeni zabranom kretanja posle sumraka nisu dovoljni za sve dnevne obaveze i brige makar pola sveta mu pritiskaju pleća. Ljudi su prepoznavali taj izmučeni izgled. Delio je s njima bratsko osećanje nepravde nad malim ljudima u kratkim delićima sekunde kada bi morao nekoga da pogleda u oči. 

Kako se veče bližilo kraju, Lovci u plavim oklopima pojavljivali su se u duplom broju i gde treba i gde ne treba. Svrha je bila u iznenađenju i zastrašivanju. Nisu svi crnograđani iz prve shvatili šta sumračni čas znači, a Lovci su voleli da ih podsećaju ko je glavni. Mare nije znao kako su tačno razaznavali pojedince više uplašenije od većine, ali i dalje su povremeno odvlačili neke od njih na rutinska ispitivanja. Ponekad bi se neki od njih vratili kući. 

Mare je imao naređenje da ih se kloni. Poštovao je to, u tolikoj meri da do sada nije uletao u tuče s njima, ali nije mogao da se natera da ih posmatra kao nešto više od običnih ljudi, gluvih i slepih za njegove trikove. 

Bazao je ulicama čak i kad se većina naroda zaputila domovima. Još uvek je hodao kad su se senke spustile a prozori osvetlili fenjerima. Ovaj grad bio je njegov pre Lovaca, Inkvizitora, rata i crvenih, biće njegov i posle i proklet bio ako u međuvremenu bude zanemarivao svoje dužnosti.

Prelazio je most Crne reke kad su ga prenuli uspaničeni krici. Zastao je, osluškujući iz kog pravca dolaze. Učinilo mu se da čuje ‘’Senoviti!’’. Opsovao je, zaleteo se u zid kuće ispred sebe, odbacivši se o sims prozora. Uhvatio se za oluk i prebacio na krov, a od početka do kraja akcije nije prošlo ni par otkucaja srca. Nastavio je dalje, težeći ka višljim krovovima, nečujan poput senke. Verovatno će sve biti gotovo dok dođe u epicentar gužve, ali morao je da vidi koga su ulovili.

Kretanje po krovovima bilo je prirodno za nekoga ko je navikao da izbegava tuđu pažnju, a da ne pominje kakav je dobar pogled imao jednom kad je doskočio na klizav krov hrama. Polako se prikradao zvoniku, svestan da ako se oklizne nema za šta da se uhvati. Hramovni gospodari promovisali su spoljašnji asketizam koliko i tajanstvenost – nije bilo krovnih prozora, gargojli, niti crepova menjanih nakon njegovog rođenja. Čisto samoubistvo, a on jedva da je osetio tračak uzbuđenja.

 Zvonik se uzdizao sa pročelja hrama, tačno iznad visokih dveri koje su se svakog sedmog dana širom otvarale da bi u utrobu molitvenog blagostanja primile masu. Ostalim danima u nedelji, hram je stajao neuznemiravan dok su na trgu ispred crnograđani praktikovali veštine preživljavanja – trgovinu, klađenje i pljačku (ako je verovati kuknjavi seljaka kako ih uvek zakidaju na ceni). 

Lord i gospodar Crnograda bio je arhitekta neslavnog pokušaja izgradnje fontane. Sada se taj ograđeni prostor na sredini koristio kao ring. A tačno prekoputa, ukopana iza dva metra visokog kamenog zida, lordova rezidencija izgledala je kao u stara dobra vremena: osvetljena bakljama, uljanim svetiljkama i puna ljudi, kao da je zabava. 

Osim što su večeras svi trčali i uspaničeno dovikivali naređenja koja niko nije bio rad da posluša. Sa njegove strane trga, ono što su uzvikivali ličilo je na plimu šaptanja. 

Crveni. Crveni! 

U sekundi je shvatio čari još jednog Kejlanovog trika. 

Potražio je pogledom odred Inkvizitora; oni bi kroz masu presekli poput splava smirenosti, ukočeni u svojim grimiznim odorama ispod kožnih oklopa. Lovaca se klonio po naređenju, a Inkvizitore je dragovoljno izbegavao bez da mu se kaže. Odahnuo je kad ih nije otkrio. Bilo je pitanje vremena kada će se pojaviti, jednom kad su povici o crvenom uzeli maha. Nadao se da imaju bolji način za detektovanje Crvenih od Kejlanove reči.

Koga god da su tražili, izmakao im je. Mare se široko osmehnuo, pokriven tamom iza još tamnijeg zvonika. 

Zurio je još malo u gužvu, kad mu pogled zape za pokret oko prozora na najvišem spratu rezidencije. Senka je skočila, verovatno prešla kroz gustu krošlju hrasta u dvorištu, preko ograde, da bi se vratila u njegov vidik par krovova dalje. Neko je u međuvremenu zatvorio prozor, a Mare je imao dobru predstavu ko bi to mogao da bude. 

Skočio je u poteru za beguncem. Iza sebe je čuo marširanje i grlena naređenja bez trunke panike. Na ivici da skoči sa krova hrama, morao je da se okrene. Odsjaj metala na svetlu baklji, očit znak da su Lovci pristigli na scenu. 

Dobro je, pomislio je, dok je skakao i hitao duž krovova. Još su imali šanse da im umaknu.

Uskoro buka ostade iza njega. Tu, na krovovima, ušuškan u vetar i noć, bio je slobodan. Takođe, imao je prednost u odnosu na begunca – kretao se ovako skoro svake noći i znao je napamet gde da preskoči oslabljene crepove, gde je bezbedno uhvatiti se za oluke a gde ih nisu menjali sto godina. I gde je tačka bez povratka pre nego što ih zaskoče periferni odredi Lovaca. Ipak, zamalo da ga promaši, koliko je ovaj bio oprezan i tih. 

Bez usporavanja nabio se postranice u čoveka. U kovitlacu odora i nekoj vrsti rvačkog zahvata skotrljali su se sa krova na balkon drugog sprata, pa na ulicu. Mare ustade prvi, sikćući kroz zube od bolova. Čovek u sivom se polako osovi na noge, namrštivši se kad je pokušao da se osloni na desnu. Činilo se da nije slomljena, ali svaka povreda u ovom trenutku značila je sigurno hvatanje, a potom i smrt.

Uprkos tome, Mare se cerio. 

-Šta to misliš da radiš, jebote? Grad je dupke pun ovih idiota – prosiktao je.

-E, hvala ti do moga, nisam znao – zareža čovek. Naslanjao se na zid kuće s koje su malopre pali i osmatrao prozore. Začuše korake sa sprata i uskoro je slabašno svetlo sveće krenulo ka vratima oštećenog balkona. Mare ga povuče iza ugla i dalje. Ljudi su brzo naučili da ostanu u posteljama kad čuju bilo šta neobično u gluvo doba, ali nekad je znatiželja bila jača od pretnje tretmana Lovaca zbog uplitanja u tuđe poslove. 

Mare odmeri Senovitog. Ovaj je polako udisao na nos, i nešto sporije izdisao kroz poluotvorena usta, i Mare prepozna meditativnu tehniku za smirivanje bolova. Nije imalo svrhe da ga prekida. Istovremeno je naprezao sopstvena čula ne bi li čuo približavanje Lovaca. 

-Ovo je bilo blizu – prošapta.

-Zaista.

Ovaj Senoviti nije postavljao pitanja kao sav normalan svet. Pustio bi da mu se u glas uvuče trunčica sarkazma, dok bi mu pogled govorio da treba štošta da mu se objasni, što pre to bolje. Mare promrmlja nešto o noćnim patrolama Lovaca, na šta Senoviti saosećajno klimnu.

-Šta dalje? – upita.

Mare je o tome razmišljao još od kada ga je video kako iskače kroz prozor lordove rezidencije. 

-Moraćeš da prenoćiš – reče. – Jedino mesto na kome te neće tražiti je kod Naomi. Ujutro, kad svi bauci ispare na suncu, možeš da se iskradeš.

Pod uslovom da ga niko ne vidi kako se ušunjava kod Naomi, ili ako ne bude previše bezobrazan pa ga Naomi sama ne ubije. 

-Mislim da ću tek tada biti uočljiv.

-Pa presvuci se, pobogu. Jesam li ja kriv što je baš noćas morao da ti se digne?

-Naomi ne prima ovakve kao što sam ja – Senoviti blago napomenu. 

-Ili se skini go pre nego što joj zakucaš na vrata, ili reci da sam te ja poslao. Njoj tvoje prnje ništa ne znače.

-Neustrašiva žena – Senoviti zašepa za Maretom. 

Držali su se senki ulica, nespremni da rizikuju penjanje. Nalazili su se u kvartu porodičnih kuća, i odjek svakog koraka po crepovima zvučao bi kao da hodaju ljudima po glavama. Čak je i Naomi držala svoje uporište u tri slične kuće nedaleko odatle, međusobno povezane tajnim vratima. Imala je čuvare koji su šunjanja shvatali veoma lično.

-Ja idem prvi – tiho će Mare. – Ako ti kažem da bežiš, gubi se. 

-Nađemo se kod Naomi?

-Možda.

Senoviti ga prodorno pogleda, na šta Mare sleže ramenima.

-Imam ja još posla osim tebe da spašavam. Uostalom, ako nas zateknu, moje je da im odvučem pažnju. 

Bilo je čudno hodati kroz puste ulice, obasjane uljanim svetiljkama na svakih desetak metara. Lord i gospodar Crnograda pokušao je da uštedi na ulju, ignorišući zahteve Lovaca koji su tvrdili da im svetlo treba da bi videli protiv koga se bore noću. Odvraćao bi im da sami nose svoje lampe. Mare nije bio prisutan kada je glasnik Inkvizicije došao sa porukom od njihovog vrhovnog zapovednika, ali od tada su ulice prestale da budu raj za lopove, prostitutke i silovatelje. Oni koje Lovci nisu pokupili iznenada su dobili nadahnuće o promeni profesije.

Mare se osećao kao da je došao kraj sveta. Napet kao struna, iza svakog ćoška očekivao je odred vojnika. Na svaki povik, naglo su skretali u pokrajnje uličice, menjajući putanju ka Naoiminim kućama. Ispostavilo bi se da je u pitanju vrana, mačka ili bračna svađa.

Na zvuk marševnog koraka, skočili su na krov. Bili su daleko, ali Mare nije planirao da rizikuje. Kad uđu u kvart, raširiće se poput bubašvaba, po jedan na svakom ćošku, vidljiv najmanje trojici saboraca. Jednom je to već video. Jedini način da ih spreči jeste da im ponudi pokretnu metu. 

-Gubi se – ton mu je bio ravan, i Senoviti se pokrenu bez pogovora. 

Mare se bučno dočeka na kaldrmu, krenuvši u suprotnom pravcu od prijatelja a u susret Lovcima. Na kraju krajeva, Kejlan ne mora da zna da je prekršio naređenje.

 

SENKE