Senke – 1 – Fantasy by Sofia

Trgnut iz sna, sluđeno je promrmljao svoje ime kad su ga pitali, a pijani sagovornik nije zapamtio većinu slogova. Prozvali su ga Raikva, a zatim skratili na Rai. Nije se bunio, svoje ime je i tako pokušavao da zaboravi, i redovno je govorio da ono ne znači ništa. U zemlji gde je svaki razgovor počinjao vestima o ratu, jedan izgladnjeli momčić lako je padao u zaborav.
Pamtio je prolazak kroz gostoprimljiva sela, puteve pored žitnih polja, presijavanje stabiljki pšenice u stotinu nijansi zlatne pod naletima vetra. Sećao se ljudi, onda kad je skupio hrabrost da im priđe. Trebalo mu je dugo dok se osmelio da potraži utočište u društvu drugog ljudskog bića, a čak i tada trzao se na svaki nagli pokret i povišenu reč. Ali jednom je bio dovoljno gladan da nije imao izbora. Psovali su ga, terali sa pragova, ponekad zvali da podeli obrok sa njima. Bili su nalik senkama, i nije im verovao.
Nije stao, do Crnograda. Kasnije je saznao da je grad ime dobio po zvoniku sagrađenom od crnog mermera, udobno smeštenog u centru. Dok je stajao pred najhaotičnijim sknavljenjem prirode, zureći u hrpu kuća, u splet ulica koje kao da su se utrkivale koja će zaobilaznije stići do centra, u natkriljene spratove, dok mu je čulo mirisa napadao zadah gradskog života a uši se borile da razaznaju smisao u žamoru, čuo je sopstvene senke. Nekad uspavane, udobno ušuškane lagodnim putovanjem, sada su se digle, poput spleta kobri, spremne za borbu. Osetile su njegov užas, tugu, očaj, strah da će izgubiti sebe kao što je izgubio dom. Zapevale su da ga umire, zaklele se da će ga čuvati i da je bezbedan. Zauzvrat je obećao da će ih slušati.

***
Senke su se izdužile pod naletom prohladne večeri. Noć je terala ljude kućama, tek malobrojni svraćali bi kod Beora. Za jednim stolim sedela su trojica, beznadežno gunđajući na žene koje ih čekaju. Ipak, polako su se spremali i Beor će ostati bez mušterija. Koliko god ljudima porodični život bio daleko od idealnog, Crvena garda imala je svoje viđenje ispravnog. I ovi su ostali duže nego što je dozvoljeno.
Služavka je vrckala suknjom između praznih stolova, pretvarajući se da ima više posla nego što ga je u stvari bilo. Beor ju je posmatrao iz prikrajka, svestan da namerno odugovlači, pokušavajući da privuče pažnju momka koji je sedeo sam, za stolom najdaljem od ulaza. Dok je njegova žena, blagosovena bila, još radila ponešto, bila je u stanju da sve tri krigle i litarski vrč vina ponese u jednoj turi, i usput prebriše par stolova. A lepo je naglasio da ne drži vrtić nego kafanu, što ni njegovoj ženi ni njenoj sestri koja mu je namakla ovu curu nije mogao da objasni. Sad kad nema posla, ima idealan razlog da je otpusti i pošalje kući na selo – da njegova žena nije rešila da mu tera inat.
-On priča sam sa sobom – šapnula je, kad je konačno donela zadnji komad posuđa.
-Ko? – Beor je preuzeo pranje čaša, samo da ne bi morao da je gleda kako šeprtlja i oko toga.
-Onaj lik – razrogačila je oči. – A tamo nema nikoga.
-Previše je popio – nehajno je odvratio. Nije mogao da ne zadrhti. Čuo je priče, većinu je i sam smislio ne bi li privukao mušterije, ali nije očekivao da budu stvarne.
-On nikad ne pije – zvučala je nadureno. – Ne izlazi na svetlo. Ne progovara ni reč sa mnom. Ni sa kim ne priča, osim tako… kad mu dođu.
-Svaka budala ima svoje veselje – prigunđao je, trudeći se da zvuči iznervirano. Radnici bi trebalo da imaju makar malo strahopoštovanja prema gazdama, ali ova cura kao da je kod kuće. Previše zapitkivanja vodi ka ogovaranju, i namerno ili ne, devojka ima da mu dovede Crvenu gardu pravo na prag.
Dok je razmišljao na koji način da je dovoljno zastraši da sveže jezik za zubima, iz zadnjeg dvorišta začuše se kopita, škripanje vratnica i tihi muški glasovi. Cura prigušeno ciknu i izlete napolje, zamalo oborivši činije od ručka dok je žurila kroz kuhinju.
Beor rezignirano uzdahnu. To posuđe je trebalo odavno da opere, da nije bila zauzeta iščekivanjem Gasa. Već ih je jednom zatekao kako se osmehuju jedno drugom, ona stidljivo a on pohotno, nakon čega je morao da obavi par razgovora. Prvo sa njim, prisiljavajući se da ne viče. Čovek koji može otac da joj bude ne bi trebalo uopšte da je gleda na takav način. A pošto se hrabrio za drugi razgovor u nizu, popili su zajedno piće, i složili se da je bolje, zarad mira u kući, da izbegavaju neprijatne situacije. Kao što je jebanje maloletnice i potencijalna trudnoća. Možda je mogao da mu obeća i prisilno venčanje pod prismotrom Crvene garde, ali nije hteo da preteruje za prvi put.
Sa njom nije znao kako da razgovara, a Bogu hvala nije ni morao. Objasnio je ženi kakva je situacija i nadao se da joj je dao dovoljno materijala da devojci očita dobru lekciju. Bio je malo pripit, ali nije bilo mnogo načina na koji se zlobni osmeh mogao protumačiti.
Možda bi i njemu mogao da da otkaz.
Čovek koga je Gas doveo sa sobom provlačio se tako tiho i neprimetno kroz poluosvetljenu prostoriju, da ga je Beor video tek kad je stao ispred njega. Bila je kriva njegova siva odeća, ali Beor se trgao tek kad je primetio crne trake oko šaka. Refleksno je potražio pogledom Lovce, ali oni nisu zalazili u njegovu krčmu. Osvrnuo se za znakom koji je govorio da može da odbije uslugu kome želi. Nije ga često koristio, zapravo nikad, ali trebalo bi da je tu negde.
-Ne treba mi tvoje pivo, krčmaru – svilenim tonom, u isto vreme i zapovednim, čovek preseče njegove smešne napore da ga otera. – Treba mi Senoviti.
-Gospodar Senki – grubo ga je ispravio, trzajem brade ga uputivši u željenom pravcu. Posao je posao, čak i ako nije njegov.

***
Kad bi se pažljivo zagledao, mogao je da isprati preplitanje tamnih linija oko svojih zglobova. Senke su rekle da je to znak Moći i da niko ne može da ih vidi. Opštio je sa njima dovoljno dugo da zna da su u pravu. Večeras se pak zamalo posvađao, tvrdeći da nema nikakvu Moć. One su pričale, a on je slušao. Možda nije sve od toga trebalo da kaže drugim ljudima, ali učio je. Senke su mu i tu pomagale.
Čovek koji mu je prilazio bio je opasan. Nije bio upoznat sa značenjem boja u njegovoj garderobi, niti je mogao da zna šta ovaj vidi kad ga gleda, ali senke su mu rekle. Skoro kao da se gledao tuđim očima – nemirni prsti, neuhvatljiv pogled, nervozno oblizivanje usana i bele zube. Odeća skitnice. Ni on, kao ni drugi pre njega, nije znao odakle momak potiče, i to je bilo dobro.
Senke nisu znale šta da misle o čoveku. Pola ih je šuškalo da ga se kloni, druga polovina je bila ravnodušna. Biće šta biti mora. Ništa im nije značila ni njegova zlatna boja kose, ni tamna boja očiju, ni kože (svetla), ni mladost. Senke su uvek gledale dublje.
-Šta hoćeš? – upitao je, izbegavajući da ga pogleda. Nije mu se sviđalo kako se Senke komešaju. Neće valjati ako se sad ućute.
-Kao Gospodar Senki – ledeno učtivo napomenu čovek, sedajući za njegov sto, – zar ne bi već trebalo da znaš?
Rizikovao je da se zagleda u oči sagovornika, ali tamo nije video ništa. Nije čuo ništa.
-Postoji previše stvari u vezi tebe, a čisto sumnjam da imaš vremena da sediš s mirom – značajno je pogledao u pravcu čovekovih šaka. Crne trake mu ništa nisu značile, ali Senke su rekle da tako treba. Osim jedne koja je cvilela da čovek razaznaje laž od istine, i jedne koja je promuklim glasom deklamovala nešto o bežanju.
Ravnodušno je skrenuo pogled na neprijateljsko zurenje.
-Imam ženu – ovaj najzad reče. – Nervira me, ali kaže da je trudna. Da li je?
-Šta? Tvoja ili trudna?
-Trudna – sivi čovek zareža. – Da li nosi dete?
-Hoćeš da ti objasnim kako izgleda trudna žena? – podsmehnuo se.
-Stomak joj je ravan, kao daska.
-Blago tebi – promrmlja. Pomislio je na druge devojke koje je video i na utegnuto salo ispod haljina.
Otpio je iz svog vrča, jer nije znao šta će sa rukama. Od senki je samo dobijao mentalne ekvivalente prevrtanja očiju. Kliše, ona promuklog glasa je obznanila.
-Ona smatra da si ti jedini pravi za nju, i uradiće sve da ostane s tobom. Želi da bude sigurna u tvoju ljubav – reče. Kao i svaka žena, od kad je sveta i veka. Kliše, baš. – A da nije ona, koju bi odabrao? Koja bi bila dovoljno dobra? Koju bi mogao da voliš?
Čovek ga je nečitljivo gledao. Neko drugi bi ga do sad nazvao varalicom. Pitao se šta čovek zapravo želi od njega. Svako iole normalan imao bi dovoljan broj prijatelja da se izjada kad devojka pokuša da ga prevesla za trudnoću. Tu je negde i javna kuća, ako poželi ukus slobode.
-Hormoni i početak zajedničkog života su sve što vas tišti. Biće bolje. Valjda – ponovo je otpio, da bi se sprečio da kaže još nešto besmisleno.
-Dečak ili devojčica – kruto će čovek, uspravivši se na stolici.
Trgao se na preteći ton, shvativši da je ovo jedina stvar koja sivog zanima. A kako sad on to treba da zna?
-Da li tvoji roditelji imaju kćer? – pitao je.
-Ne – čovek je režao od nestrpljenja.
-Da li tvoj brat ima kćer?
-Ne!
-Šta onda ti očekuješ?
-Znači dečak – sivi čovek dozvoli da mu lice smekša u malu naznaku osmeha. – Ali ona želi devojčicu.
-Hoćeš da ti je ja napravim? – upita, na šta ga čovek probode pogledom. – Pa, neće je imati – umorno reče.
Shvatio je da je trebalo da mu da neki znak da je vreme da plati i ode. Iako je izbegavao da ga pogleda, Senke su mu javljale da ga sivi čovek ispitivački promatra.
-Zahvalan sam – čovek najzad reče. – Mislio sam da si pijani šarlatan.
-Ne pijem – nakašljao se. – To je samo zdrav razum.
-Jelda? – sivi čovek se nagnu ka njemu. – Nemam novca, ali nudim ti dobrodošlicu u Senovitoj dolini.
-Šta tamo ima za mene? – progunđa. Još ljudi od kojih će Senke da ustuknu i izgube svoj glas? Neka, hvala.
-Bićeš pod mojom zaštitom, ako ti ikad zatreba. Ali, uglavnom nudimo prosvetljenje – naglasio je zadnju reč, pritom slegavši ramenima kao da mu nije bitno kako će sagovornik oceniti ponudu.
-Šta, još ovog ludila?
Čovek lagano klimnu glavom dok je ustajao.
-Pa, ako ikada poželiš da se osećaš kao kod kuće – reče.
Sačekao je da sivi čovek nestane u senkama kuhinje ka zadnjem izlazu, pored sumnjičavog Beora, pre nego što je dozvolio sebi da zadrhti. Ukopao je glavu u dlanove, tresući se. Senke su utešno lepršale oko njega.
Rekle su da će mu pomoći da preživi. Da će sve tajne sveta i ljudi biti njegove. Da ga vučiji narod neće naći. Samo treba da ih sluša.
Imale su gadan običaj da ga teraju da se ponaša drsko onda kad se plašio do kostiju.