Prvo želim da se požalim na svoju seku. Naravno, kud će koji nego svoj na svoga. Ona me nagovorila da napravim stranicu, nešto što je trebalo da budu Priče dve sestre. Dok sam ja filozofirala, ona je postala zauzeta i na kraju sam morala sama. Mislim, šta vam je život, sam si se i rodio, pa šta?

Ali niko ne želi sam da dobija pohvale, pa sam napravila grupu pod pseudonimom. Pozvala svakog koga sam mogla. Nedugo potom, iz grupe je izašao svako ko je mogao. Dešava se, nema veze, idemo dalje.

Ideja je ostala, blog se sam nametnuo. Ne znam kojim putevima sam došla do WordPressa (zapravo, znam, previše vampirskih online knjiga u to vreme, ali to je neka druga priča), ali kad su me pitali da li želim blog ili stranicu, ne znam šta mi bi da izaberem blog. Trebalo je stranicu da izaberem, lep sajt da napravim, ali ne. Ja sam htela interakciju sa ljudima. Da me ne shvatite pogrešno, volim ja ljude, ali izdaleka.

I tako. Nalepim 5-6 priča, jedva se pohvatam sa blogom, kad nailazi Bela bojica. Kaže nemaš naslov, nemaš slike, nemaš ime. Raspitam se šta i kako, izgubim silno vreme provaljujući gde šta ide, i mislim sad je sve u redu.

 Ali, cvrc.

Gledam kako pregledi rastu. Međutim, nikako ne rastu dovoljno brzo. Počela sam da mislim da niko ne čita fantastiku, čak ni ovako grdnu kao moju. Znate li kakav je osećaj svakih petnaest minuta gubiti pola sata na statistike? Stres, stres, očaj.

Ne verujete mi? Napravite blog, pa ćete videti. U stvari, bolje da ne pravite ništa. Toliko nas blogera ima da bi ste verovatno sami sebe zatukli na spavanju nego što biste se probili negde. Samo biste iz prve ruke naučili sve o opsesivnosti.

U neko doba, eto ga Mirnes, traži Mayu. Gleda okolo, kaže sve mu super, samo daj se potrudi malo. Lajkuje on i moju stranicu. Prvi obožavalac ikada. Ljudi moji, znate li koliko mi je vremena trebalo da proverim ko je taj čovek i šta će on kod mene. Čisto gubljenje vremena, ali kad je prvi, mora se. Sad, stoti lajk stranice – mah. Naučila sam lekciju, više ne uhodim ljude voljne da me trpe. Ali tada je bilo stvarno napeto. I opet vam kažem, ne pokušavajte ovo sami. Ne isplati se živaca. Znate li koliko je teško izguglati jednu ćelavu osobu, dok google uporno izbacuje a man rezultat? Smeće od interneta.

Šoneri je imao tehničke zamerke. Objasnio mi je gde ide koji prored, kako se ravna text, kako se linkuje, čemu služi ona spajalica na vrhu, i pohvalio je moje izuzetno duge razmake između pasusa. Šoneri, i meni nedostaju, ali zvezdica je zvezdica.

Šoneri je bio zahvalniji za guglanje – jedan profil, drugi profil, stranica za pisca, stranica za lego kockice, stranica za Deda Mraza, stranica za knjige i stripove, stranica za blog… Izvini, Šoneri, nisam imala kad dalje da tražim. Sačekaću stranicu o Drugom carstvu.

A tek što su mi njih dvojica upropastili blog idejama i savetima! Pa to je strašno! Ko zna gde bih bila da nije bilo Mirnesa i Šonerija da stalno paze na mene.

Znači, užas.

Šta da vam kažem? Ja kao bloger, najnesrećnija osoba na svetu. Rešim tako da podelim svoju muku i prijavim se za učešće na kurs pisanja. Kad već ne znam da pišem, da pokušam. Kako smo svi bili podjednako nepismeni, reši Ana Gord da nam pomogne (njen je kurs bio, btw). Toliko je pohvalila moju temu za blog da me prosto bila sramota. Hladan me znoj oblio i ne pamtim kad me glava toliko bolela dok sam tražila novu temu, bilo šta, samo da bude drugačije. Tri sata posla, čitava noć za pregledanje opcija, još par dana za čačkanje. Dakle, nije Ana kriva, ja sam po prirodi nesrećna i ne volim savršenstvo. Kad me neko pohvali, odmah to moram da pokvarim.

Moglo bi se, u neku ruku, reći da nije blog taj koji mi je upropastio život, koliko ljudi koje sam upoznala preko istog, grom ga spalio.

42576525_348614352547532_500270905805504512_n

Maratu je, recimo, trebalo mesec dana da me nagovori da besplatno objavim knjigu na Amazonu. Je l znate koliko sam od svega toga zapamtila? Tako je, ništa. Samo su me ljudi po čitav dan zivkali da mi čestitaju. Mislite da je to dobro? Jeste ikad čuli priču o introvertu i telefonu?

Dronstad je morao da me zavede da bih pristala da napišem priču sa njim o nekakvom zaboravljenom bogu. Nakon toga je sledila inicijacija u sektu. Dok sam shvatila šta je Vodič, bilo je kasno. Što sam više pokušavala da se otrgnem, to su me više uvlačili. Gledala sam filmove za njih. Svake nedelje. Znam, skroz strašno. Eto me sad, levo smetalo pri vrhu, kreativni pisac, ali makar više ne gledam filmove. Nema mi spasa, kako god okrenete.

Dragoš je jedini rekao da je dobro što se ne reklamiram na fejsu. Kaže, nisi glupa. Pa kad je tako, ja odmah rešila da pokvarim i počela da spamujem fejs. Tek tad smo ja i statistike ušli u ozbiljnu vezu. Posle mi okulista kriv što navodno nije obrisao ogledalo pa ja ne vidim. Eto me sad, nosim naočare, ali totalno su fensi tako da me boli uvo.

Ako sam koga zaboravila da pomenem, nije vaša krivica, moja je. Padnem u depresiju kad god se setim kako sam prošla sa blogom, pa zaboravljam. Sve je to prirodno. Ili mi samo niste dovoljno odmogli, ali nije strašno, to uvek može, ima se kad.

Više nisam ni anonimna Sofija. Izbegavam književne večeri i promocije u strahu da me neko ne prepozna. Nosim se mišlju da objavim još jednu knjigu, samo da skrenem pažnju sa sebe.

Eto, dragi moji, tako je meni blog upropastio život. A kako je vama?

Pridružite nam se u #izazovu 😀