Jezero

-Zavida je mrtav – smrknuto je rekao čim je kročio u logor među drvećem prepun znoja, straha i plačnog šmrcanja dece. – Ostali dolaze brodom. A to – pogled mu pređe preko vrsnog vranca do lepotice u zelenom ruhu, nepomične pred nišanom samostrela – je princeza Zora.

Na Ratomira je uvek mogao da računa da neće reagovati na lošu vest ako mu pre toga saopšti dobru. Šta ga se, uostalom, ticala jedna princeza? Njena praktična vrednost na tržištu robova bila je ista kao i bilo koje druge device. Osim ako Ratomir ne nađe izuzetno dobrog posrednika na pijaci robova.

-Kako je umro? – Tihomir se preteći maši balčaka. Nije njemu bilo stalo do iskompleksiranog Zavide, samo mu je Krešimir odvlačio pažnju kad god je bio u blizini.

Pola vremena Krešimir nije bio siguran da li razbojnik želi da ga ubije ili odvuče u žbunje.

-Kao svaki lopov – slegao je ramenima.

Njih dvojica su pre zore iz grada krenuli preške, Zavida zato što je bio dobar drug i zato što se užasavao plovidbe, dok je Krešimir morao da pokupi svoje stvari. Sakrio ih je van grada ne bi li se bolje uklopio u ulogu seljaka i nije hteo da ih ostavi. Zavida je, što se ticalo družine, imao dve mane: previše je pričao i previše je krao, čak i od svojih. Krešimiru je smetalo nešto drugo: što je čovek deo družine čijeg je svakog člana želeo da ubije. Preklao ga je kod hrasta u šumi baš pred poentu vica o Tihomiru i plavušanima. Potom se natenane popeo u krošnju po mačeve i kožnu opremu.

Krešimir je nastupao je kao ravnopravni član družine, što je za njih i bio, ali trenutno nikome nije okretao leđa. Što je više razmišljao o tome kako da objasni što je Zavida mrtav, to mu se više sviđala jednostavnija verzija. Naučio je da ljudi vole bespotrebno da zakite laži.

-Mamu mu njegovu lopovsku – opsova Ratomir. – Ako nam je i mrtav navukao poteru na vrat…

-Pobrinuo sam se za to.

-A, dobro. Dobro onda. Svaka čast – Ratomir protrlja ruke. – A gde su ovi ugursuzi s brodom?

-Života mi, mislio sam da će biti ovde pre njega – Ikonije samo malo cimnu samostrel u njegovom pravcu.

Krešimir klimnu, jer bi i on mislio isto, da im nije malo pomogao oko izbora broda. Prethodno je obradio korito tako da je bio siguran da plovilo neće izdržati više od tri osobe. Ali nije bio pomorac, pa je moguće i da je brod brzo popustio.

-Proći ću duž obale da izvidim – predložio je, posmatrajući princezinog konja.

-Idi. Ne planiram da ‘ladim jaja ovde do sutra – odobravajuće će Ratomir.

Princeza je s nevericom gledala kako se razbojnik vinuo na konja, pokreta bržih i prirodnijih od bilo kog vlastelina njenog oca.

-Moj otac će vam naplatiti ovo – gnevno je pljunula.

U sledećem trenutku bila je na zemlji, glava joj je zvonila od udarca, a krošnje drveća se vrtile pred očima. Ratomir je stajao iznad nje, stežući pesnicu u oklopnoj rukavici.

-Ćutaćeš do daljnjeg – rekao je mahnuvši Lutalici, prvoj devici koju su pokupili na pohodu. Bila je toliko preplašena da je prestala da govori, ali je revnosno izvršavala naredbe, pa su je koristili kao malog pomoćnika. Sad je pritrčala, odvlačeći princezu do robinja. Nežno joj je očistila krv sa lica, ali sa rastućim otokom nije znala šta da uradi.

 

Ostale priče o zmaju  i  drugarima su OVDE