Živ čovek

Kralj Radak sin Dabišin sin Radanov imao je tamnu kosu koju je nosio kratko ošišanu jer je počinjao da ćelavi, i prodoran pogled čiju je boju princeza Aurora nasledila. Ponosio se svojom stamenom građom borbenog patuljka i nije mu smetalo da sagovornika gleda s visine iako je bio za glavu niži.

-Nismo te pitali za ime – reče kralj.

-Vladan – novopostavljeni bard uslužno je odgovorio.

-Vladan?

-Vladislav. Zovu me Vladan.

Crvenkosi bard je imao više imena shodno različitim situacijama, ali namerno je izabrao nadimak. Ako kralj odluči da je dovoljno neuk, mogao bi da ga oslobodi princezine službe. Da li bi ga pri tom oslobodio svoje, teško je reći, ali i prestanak dadiljanja šesnaestogodišnje device bio bi pomak sam po sebi.

Kralj je za ovaj razgovor imao na umu da stranca uvede u kraljevski kabinet, a onda je bolje pogledao koliko je ovaj nalik skitnici te se odlučio za relativno usamljenu šetnju po vrtu. Rastinje oko stazica nije prelazilo visinu njihovih kolena, a vlastela se šunjala na pristojnoj distanci, tihi i načuljenih ušiju.

Vladan je duboko disao, uživajući u povetarcu. Crna kutija mu je spokojno ležala u zagrljaju.

-Shvataš, naravno, da ne mogu da preinačim princezinu prvu državnu odluku – kralj ga strogo pogleda.

Bard ne reče ništa. Nijedan mišić na licu mu se nije pomerio, niti je poremetio ritam koraka. Kralj Radak je shvatio da je pravilno odabrao direktan pristup.

-Verovatno će tražiti da je pratiš svuda, pogotovo kad ne bude mogla na izlete. A neće moći još neko vreme, bar dok se zmaj ne smiri.

Kralj je govor presecao pauzama, naizgled se diveći okolini dok je ispod oka pratio bardove reakcije. U slučaju da dobije odgovor koji mu se ne dopada, mogao je da objasni da je čovek odlučio da pobegne. Imao je ribnjak u sred vrta savršen za takve prilike.

-Ne bi bilo zgodno da ti u međuvremenu neke čudne stvari padaju na um. Treba da znaš da princeza nikad nije sama, a s tobom nasamo tek ne sme biti, makar svirao da kamenje proplače.

Vladan je ćutao.

-Sumnjivi pogledi, razmena pismena, sašaptavanja, i uopšte bilo šta neprilično dovešće do tvoje glave na panju.

Vladan je na trenutak izgledao kao da bi radije da mu je glava već na panju, ali onda se nasmeši. Iz širokog repertoara izabrao je laž broj tri:

-Oženjen sam.

-To je lepo – kralj je neutralnim tonom ohrabrivao razgovor na tu temu.

-Najlepšom u selu.

Kralj odobravajuće klimnu.

-Otišla je kod rođaka, a ja sam mislio da zaradim svirajući – Vladan dodade deo laži broj šest. – Ne prosjačenjem, ne dao Bog, više sam mislio kao… po krčmama… i… Pa, i ovako je dobro.

-Bićeš plaćen – kralj je odogovorio na čovekovo zbunjeno pravdanje. Mogao je da shvati čari  razuzdanog života u kasne sate u nekoj krčmi. Bilo ih je nekoliko u gradu, i straža je makar jednom nedeljno zavodila red. – Ne bi bilo pošteno da te prepustim njenim hirovima bez nadoknade.

-To je samo dok… zmaj je prešao preko mojih useva, i to… – dodao je detalj laži broj četrdeset pet.

-Video si zmaja?!

-Ne, ovaj… samo spaljene useve ujutro – slegao je ramenima. – Zemlja je plodna s te strane planine, ali rizik je… Pa, ponekad je prihvatljiv. Ponekad se i ovo desi. Takođe pomaže ako treba brak održati svežim. Zdravo se uželimo.

Vladan se osmehnuo, poput blesavo zaljubljenog seljaka. Kralj progunđa nešto što je zvučalo između ‘’živ  se čovek na sve navikne’’ i ‘’ljudi su glupi’’.

-Ne birini – nehajno je utešio novog barda. – Princeza je mlada je i hirovi je brzo prolaze. Videćeš ženu ubrzo.

 

Ostale priče o zmaju  i  drugarima su OVDE