Plač

Princeza Aurora, ili prostonarodski Zora, Zorka, Zorica, Zorule, kako su je od milošte zvali, sedela je na svilenom jastučiću, zgodno uglavljenom između naslona kitnjasto izrezbarene stolice. Nije bilo damski mrštiti se, ali ona nije mogla da se obuzda. Dadilja je jutros uspela da joj podmetne ružičastu haljinu, a ona je mrzela tu boju.

Pored nje je stajao Kralj otac, zvanično u ulozi moralne podrške, a nezvanično da bi je sprečio da skrati proces i pobegne u štalu. Nakon toga samo je korak daleko od bekstva u divljinu.

Bilo je više ljudi nego što je očekivala – gotovo svi iz dvorca, uključujući i sluge. Glasine se brzo šire, pogotovo oko događaja toliko nesvakidašnjeg i retko održavanog. Vlasteli po prvi put nije smetalo što nemaju svi gde da sednu. Jedva da su ostavili dovoljno mesta ispred prestola za drskog prosjaka. Nije ih toliko čovek zanimao, koliko sam protokol Kraljeve milosti i princezin sud. Njena hirovitost daleko se pročula.

Koraka nečujnih od šuštanja haljina i zapanjenih uzdaha, odred vojnika sproveo je zatvorenika na određeno mesto.  Kapetan je pod miškom nosio crnu pravougaonu kutiju.

Čovek je izgledao kao divljak sa severa, visok i crvenokos. Njegov prodoran pogled oduzimao je dah, iako niko ne bi mogao da kaže koje su mu boje oči. Osmotrivši članove kraljevske porodice, smerno se naklonio, trudeći se da drži pognutu glavu.

Ceremonijal majstor izveo je svoje, i valstela bi zadovoljna protokolima. Princeza je bila nestrpljiva.

-Reci, čoveče, za šta te optužuju? – pitala je.

-Za prosjačenje – odgovorio je čistim glasom.

-Kako se izjašnjavaš povodom toga?

-Nije istina. Princezo.

Kralj rukom pozva kapetana, koji uz naklon predade kutiju. Slabo klik pri otvaranju natera čoveka da se trgne.

-Svirao si za pare? – upita princeza, kratko bacivši pogled na sadržaj kutije.

-Ne za pare, princezo. Za dušu. Uostalom, trg je bio prazan.

Aurora kraljevski podiže obrve, gestom vrlo nalik na svog oca.

-Šta želiš od Kraljevskog suda?

-Svoju violinu nazad.

Pravila se da razmišlja o odluci, ali zapravo je posmatrala navodnog prosjaka. Vrlo dobro je poznavala suvoparne zakone, i stoga je bila u iskušenju da mu poveruje. U čovekovom držanju i trzavim pokretima prstiju mogla je da prepozna želju da dohvati svoju dragocenu violinu. Skoro kao da je videla sebe kako žudi za slobodom i uzdama u rukama.

-Želim da čujem kako sviraš – rekla je.

Kralj s osmehom pruži kutiju kapetanu, koji je opet odnese do podijuma.

Ljudi su se otvoreno zgražali, očekujući seljačku muziku, ali bili su previše znatiželjni da bi otišli.

Čovek žudno uze instrument u ruke, izvuče tanko gudalo iz nabora postave i prevuče po strunama. Pažljivo je smestio glatko drvo ispod čekinjaste brade, zatvorio oči i zaboravio na svet oko sebe.

Svetina zamuče.

Tanani zvuci obavili su ih poput svile u zvezdanoj noći, čisti i kristalno jasni. Prodorna tuga ujela ih je za srca, kao da čuju plač anđela. Čovek je zaneseno svirao, i nikome nije padalo na pamet da ga prekine. Melodija ih je zarobila nenadanim emocijama. A princeza, ona je u pesmi prepoznala hujanje vetra, divlji trk konja, miris šume i čistotu planinskog vazduha.

Kada je konačno završio, većina auditorijuma krišom je brisala suze; samo se kapetan straže mrštio.

Navodni prosjak čučnu, nezno ušuška violinu u postavu kutije, polako zatvarajući poklopac. Uspravio se s njom u rukama i osmehom na licu. Oštrine u pogledu je nestalo i Aurora nazre boju ćilibara u njegovim očima.

-U redu, muzičaru – dozvolila je sebi da se osmehne. – Oslobađam te optužbe.

Čovek se pokloni.

-Jasno ti je, naravno, šta znači oslobađajuća presuda na Kraljevom sudu. Ostaješ da radiš za mene.

Čovek se uzdrža od grimase. Još jednom se pokloni.

-Možeš da budeš moj bard.

-Počastvovan sam, princezo – reče ne gledajući je.

Princeza se zadovoljno nasmeši. Konačno će imati šta da radi kad ne bude mogla da izjaše.

Kralj otac podelio je kćerkin osmeh ali ne i oduševljenje. Podozrevao je da će morati da obavi ozbiljan razgovor sa najnovijim članom dvorskog klira.

 

Ostale priče o zmaju  i  drugarima su OVDE