Snovi

Spavala je.

Nije sanjala dom ili tako neke sentimentalne gluposti, čak ni prelepog šarmantnog princa na belom konju (a i da jeste, konj ne bi bio beo i zanimao bi je više od princa).

Možda je sanjala da leti. Ili da trči, brzinom tako velikom da, kad je došla do litice, nije se survala nego je prosto nastavila istom brzinom kroz oblake. I kako to u snovima obično biva, kroz nejasne obrise predela, bila je svesna samo boja – plave i zelene, čiste i vedre – i osećaja slobode. Da ju je probudio poj ptica, verovatno bi zadržala ushićenje iz sna i u časovima jave.

Probudili su je glasovi i udarac nogom u slabine. Iznenada preplašena poput srne, pokušala je da sune u vis i pobegne. Bila je brza, brža od mnogih dečaka iz sela. Takođe je bila sitna, i sva snaga koju je mislila da poseduje istopila se pod strašnom težinom na njenim rebrima. Zaječala je, grebući po krznom postavljenoj čizmi. Težina se pojača, a sa njom i bol.

-Ruke dole, mamu ti jebem, da ti ne bih rebra polomio. Je l’ čuješ?

Nevoljno ih je spustila, zakopala prste u travu i kroz suze pokušala da razazna šta se dešava.

Čizma je, naravno, imala vlasnika – tamnog bradonju drvosečine građe koji ju je podrugljivo odmeravao. Bradonja je imao drugare vrlo sličnog izgleda, ali u mraku i zamagljenog pogleda nije uspevala da ih prebroji.

Nakon par trenutaka, probadajući bol je oslabio do nepodnošljivog osećaja gušenja, i nevoljne suze prestaše da joj teku. Setila se da negde ima nož i da ne bi valjalo da je ubiju bez borbe. Nož je bio u torbi.

Osvrnula se, samo da bi ugledala jednog od njih pognutog nad nadasve skromnim sadržajem torbe: čuturica vode, umotani okrajci hleda tvrdi poput kamena, par jabuka, rezervna tunika i nožić kojim je njen otac otkidao zalogaje sa režnja mesa. Devojkama u njenom selu bilo je zabranjeno da koriste oružje, ali kada je odlučila da pobegne kao momak, odlučila je i da se osveti ocu i ponese njegov omiljeni nož.

-Ne pomeraj se – čizma je dodatnom težinom propratila čovekove reči. – Ima li čega?

-Ništa – čovek se uspravi, ostavljajući njene stvari na zemlji. Na trenutak se ponadala, pogleda prikovanog na sitnoj oštrici, sve dok nije uočila mnogobrojna široka sečiva mačeva i krivih sablji za pojasevima ljudi. – Avanturista.

-Ma, je li baš? – vlasnik krznate čizme podrugljivo zakevta. – Pošao momak da lovi zmajeve.

Nekolicina se grohotom nasmeja.

Čovek ledenih plavih očiju i širokog keza priđe bradonji, postranice je gledajući, onako prikovanu za tlo.

-Sladak je – reče medenim glasom.

Hladne graške znoja joj izbiše po čelu i dlanovima.

-Ja sam dečko – izustila je, jer to je bila jedina odbrana koje je mogla da se seti. U pričama njene majke, nezaštićene devojke obično bi redom silovao ko stigne. – Nisam devojka.

-O, znam – čovek plavih očiju uputi joj pogled kakav je viđala kod svog oca kad bi se pijan vraćao iz kafane. On i majka bi se tad povlačili iza zavese ili u štalu, a zvuci bi odavali kakvim radnjama su se bavili.

Nikad nije videla da neki muškarac tako gleda drugog, bio pijan ili trezan.

Kako to obično biva u takvim situacijama, bila je svesna čitavog sveta i ničega. Od znoja lepljivih vlati trave pod prstima, šuma krvi u ušima, grudvica meke zemlje, srca koje je htelo da probije stopalo iznad, laganog pokreta krošnji i praznog uma.

-Nabijem te napaljenog, tvoj je – bradonja skloni čizmu, i devojka gladno udahnu vazduh. Bojala se da se pomeri dok obojica stoje tako blizu iznad nje. – Ali ne stajemo do sutra naveče, i to samo pod uslovom da Krešimir javi da smo im zametnuli trag.

-Probaću da se uzdržim – gladan blesak ledenih očiju i široki biserni osmeh.

Kad je pružio ruku ka njoj, htela je da potone u zemlju, duboko verujući da će se otvoriti da je proguta, ili da će grom sići s nebesa da spali ili nju ili njih. Ni na sekund se nije ponadala da je u pitanju košmar – nije verovala da je u stanju da ima ovako živopisne snove.

Ledeni prsti je dotakoše po slanim tragovima suza. Otvorila je usta i zavrištala iz sve snage.

Ostale priče o zmaju  i  drugarima su OVDE

Advertisements