51.
Jator od Davleda je klečao u blatu. Ruke su mu bile slobodne i niko nije izražavao posebnu želju da mu stoji nad glavom i motri poput kopca, ali svejedno je bio miran. Ostao je bez oružja, iako ga niko nije prisvojio. Samo su ga ostavili na tlu sa stotinu drugih ljudi koji su mileli kroz kapiju i klečeći se postrojavali iza njegovih vojnika. Uvežbanih vojnika koji bi svakog momenta dali glave za svog Lorda, a sada kleče zajedno sa njim. Pretpostavljao je da je omanuo u tome što je bio bez svesti onda kada je trebalo da im naredi da se bore do zadnje kapi krvi. Sad nije bilo pomoći.
Manik i Nikora su besno izjurili, svako na čelu svog odreda – strelci i kopljonoše – valjda da provere glasine. Nisu zaista planirali da se bore inače bi drugačije postupili. Jator je pognuo glavu dok su ih Dagonetovi ljudi razoružavali. Nikora je strelce poslao na kraj kolone klečećih, a Manik je svoje rasporedio na krilima. Ćelavi orijaš Raskalk ih podsmešljivo proprati pogledom, dok se sam crveni lord pretvarao da ih ne primećuje. Ili da nisu ništa važniji od ostalih ljudi na poljani.
Manik se odsečno spusti pored Jatora, stiskajući pesnice na butinama. Nikora je s druge strane prekrstio ruke, zamahnuvši plavom pletenicom poput ljute mačke.
-Asirnil je mrtav – zaškripao je.
-Obezglavljen – Manik se zadovoljno isceri.
-A u majčinu – opsova Jator.
Da je znao da će umišljena ljubičasta budala ostati bez glave, ne bi se toliko trudio da mu je sačuva. Nije mogao da ga krivi za sopstveni poraz, ali ipak. Kad je postalo jasno da ga neće napadati što se prvi među njima našao na kolenima, posvetio se uzaludnom proučavanju požara. Vatra je pohlepno proždirala sve pred sobom, ali iako se činilo da isijava iz samog kamena visokog zamka u srcu tvrđave, stena je ostajala netaknuta. Živeli neimari, pomislio je, ali zbog čega ta vatra i dalje gori?
-Kako? – upita. – A ostali?
Manik sleže ramenima, Nikora se tiho nasmeja.
-Ne znam kako. Ali zafrljačio sam mu glavu pravo u požar. Neko je rekao da život gospodara zapaljenog zamka može da spreči širenje požara i spase druge.
-Stvarno? Prvi put čujem za takvo sujeverje – promrmlja Jator.
-Nema veze – reče Nikora. – Sad sam ga izmislio.
Jator se ugrize za jezik da se ne bi nasmejao. Asirnil je imao običaj da se izruguje Maniku zbog ljubavi prema dečacima i Nikori zbog odeće jarkih boja. Ponekad mu nije bilo bitno koga proziva radi koje uvrede, što je stvari činilo još gorim. U dobrom raspoloženju bi samo konstatovao da je njihovim zemljama bolje da ih vode žene nego takvi muškarci. Sad, Asirnil je ostavio prilično ratobornu sestru iza sebe, i nijednog potomka. Mora biti da se Tvorac grohotom smeje tamo gore.
-Ostali su netragom nestali – reče Manik.
Jator nije bio romantični idealnista ni u najboljim godinama, te je znao da to što nekoga nema verovatno znači da je mrtav. U ratu nije postojalo mnogo mogućnosti za neprimetno preživljavanje.
-I šta sad?
Ratni gospodar Davleda se zagleda oko sebe. Četiri preostala Lorda severa na jednom mestu, od kojih nijedan nije pohlepan na vlast, bi trebalo da su u stanju da nađu zajednički jezik. Ako ne… Pa, kući ima sina od petnaestak godina, a žena mu je dovoljno mudra da malom ne dozvoli da pravi greške usled nagle navale hormona. Davled će preživeti.
***
Fantasy by Sofia 