50.
Senke.
Tako su crni odred zvali ovde. Ljude je do bola rastravila pomisao da su u stanju da spale kamen. Oni nisu videli noćnu moru Barlona uživo, ali Sinor nije imao kad da se igra oprosta i razumevanja.
Smirite ih, naredio je. Ili ih pobijte. Sad je i tako svejedno.
Četvoro izvuče oružje, preteći se postavivši između drugova i rulje. Ostali zatvoriše oči ili se upiljiše u samo njima znane tačke ne bi li se lakše koncentrisali. Sinor, nekadašnji Viši Barlon Duha, bez oklevanja uputi impuls mira i spokoja oko sebe, uz dosta moći sa vilenjačke strane, time iznenadivši većinu soboraca. Ostali su jednostavno spakovali informaciju u deo uma gde je vojskovođi i prirodno da bude veštiji.
Umornim, razdraženim i nekoncentrisanim umovima bilo je lakše nametnuti svoju volju. Um obuzet jakim emocijama obično je teško kontrolisati ako je trebalo potisnuti tu emociju i zameniti je drugom. Takođe, bio je i taj problem sa ruljom – pojedinac nije imao nikakve moći, čak ni sebe da izvuče kad mu se učini da je kolektivna odmazda preterana. Zato je njih deset imao razrađenu strategiju: jaki impusli opasnosti potpomognuti pretećom pojavom naoružane četvorke u crnom sprečilo je prve redove da nagrnu. Impuls nesigurnosti zaustavio je kolebljive, zatalasavši gomilu. Impuls straha naterao je one pozadi da se osvrnu za novom pretnjom. Sinorova moć šapnula je o dešavanjima ispred gradske kapije, i on diže obrve. Uskomešao je gomilu obećanjima nade i znatiželjom za bližnjima. Neki od njih kao da su se tek sad setili da imaju porodice. Snabdeveni hitnjom, osipali su se iz dvorišta, sve dok najuporniji nisu ostali da motre na crne senke Crvenog Zmaja Severa. Na kraju, i oni odoše, hodajući unatraške.
-Bravo – usamljeni aplauz pripadao je raščerupanom plavokosom Asirnilu. On i njegova pratnja uvukli su se kroz vratnice dok su zadnji ratoborni pripadnici osveštene rulje izlazili napolje. Kritički i sa sasvim malo žaljenja osmotrio je kamenu buktinju. – Razum je prevladao, a? Tako vi to radite? Impresivno. A ovo – zamahao je prema zamku – svaka čast.
Sinor ustade i zakorači iz kruga saboraca, izravno se suočavajući sa Lordom. Asirnil naglašeno nagnu glavu u stranu, škiljeći ka ljubavnicima na zemlji.
-Sećaš se onog pisma?
-Šta hoćeš?
-Pretpostavljam da je sigurno reći da, od svih nas potpisanih, jedino ja još stojim i dišem. Stoga te oslobađam obaveze da likvidiraš Crvenog – velikodušno je raširio ruke. – Umesto toga, hoću njihove glave.
Sinor siktavo uvuče vazduh kroz zube.
-Pre nego što odgovoriš – Asirnil dade znak i vojnici iz njegove pratnje povadiše mačeve, postrojavajući se u polukrug, – savetujem ti da razmisliš. Oni su i tako skoro mrtvi, a ti si primio platu.
-Je l’ da?
Asirnil se približi, unevši se vojskovođi u lice.
-Ne bi valjalo da Crveni dozna kako si ga lako prodao. Koliko će ti ljudi biti odani kad shvate da ih ne ceniš više od šačice zlata?
-A tvoji ljudi – Sinor klimnu ka vojnicima, uz par mentalnih trikova prenoseći glas do njih dok se lordu činilo da razgovaraju skoro šapatom, – kako misliš da im objasniš bombe koje su dovele do ovog razaranja? Bombe koje si ti tražio. Gubite rat zbog ovoga. Već ste izgubili.
Vojnici se zbunjeno zgledaše. Još uvek su bili pod utiskom scene koju je lord napravio kad se osvestio u gradu punom panike, vatre i poraza. Krivio je sve osim sebe.
-Pobijte ih – hladno će Asirnil.
Kratkim zamahom i u savršenom luku Sinorov mač napusti kanije. Za trenutak uobraženi lord kao da nije shvatio šta se desilo, a onda mu glava skliznu s vrata i otkotrlja se. Telo pade na kolena dok je krv šikljala poput vodoskoka, i Sinor ga nogom odgurnu da ne bi pao u njegovom pravcu. Pramenovi plavih loknica plovili su vazduhom.
Kada im je ratnik u crnom krvavim mačem pokazao izlaz, vojnici bez pogovora poslušaše.
***
Fantasy by Sofia 