47.

Raskalku i njegovim konjanicima nije trebalo dugo da stignu razjedinjenu kolonu neprijatelja. Njihov vođa je morao da se okrene kada je čuo topot kopita iza, ali kapija je bila previše daleko da bi mogao da stigne na vreme i zatvori je iza sebe. Mrzelo ga je da umire za Asirnila, ali dužnost ratnika bila je da se bori i spase šta se može spasiti, zato je izdao naredbu svojim telohraniteljima da se postroje za bitku, a Asirnilove vojnike je stoički ignorisao dok su bežali. Ako njegova žrtva spreči neprijatelja da uđe u grad i napravi haos, onda je uradio dobro. Dok je izvlačio mač, na čelu borbenog poretka, nije imao kad da razmisli, jer ratnik treba da deluje instinktivno. Svaki momenat razmišljanja je momenat bez akcije, i znak slabosti. Tek, i da je imao vremana, odlučio bi isto. Odavno je hteo da stane na liniju ćelavom vojskovođi i njegovoj pomahnitaloj sekiri. A Asirnil, kakav god da je, uspevao je da ostale Lordove drži na uzici svojih hirova, čak i kada bi preterao u vređanju. Ta osobina mogla je da se iskoristi u daljem ratu.

Konjanici su jurišali urličući, što je valjda trebalo da ih zaplaši. Oružjem su zato vrlo štedljivo mlatarali, površno odajući utisak da ne znaju šta bi sa njim, i to je Jatora više zabrinulo. Bilo ih je makar pet puta manje i nisu mogli da pruže neki poseban otpor, ali pratili su njegovo vođstvo bez hroptanja. Znao je kakve ratnike ima pored sebe. Skoro da su mu bili bliskiji i verniji od pojedinih članova porodice. Raširili su se, predviđajući mogućnost da se deo Raskalkovog odreda odvoji za Asirnilom i upadne u grad, ali sada je mačem signalizirao drugu naredbu. Ćelavi vođa nije hteo one iza njega. Poput razjarenog bika je jurišao, ne razmišljajući dalje od prve prepreke. I tako jedna po jedna. Jator se skoro nasmejao. Crveni Zmaj je koristio ljude kao oruđa upravo po ovakvoj šemi. Skupio je ljude, odlučivši da porazi neprijateljskog vođu, makar ne ubio više nikog. Biće to dobra žrtva, najbolja u ovom danu.

Uzviknuo je naredbu za juriš i obo konja u galop. Još kao dečak naučio je da nema gore strategije od nepomičnog čekanja na neprijatelja. Zabili su se kao klin u dasku, s podjednakim učinkom. Zamahnuo je jednom, dvaput, više njih palo je pod zamasima krivog sečiva, ali bio je svestan i bezopasnog struganja metala o metal. To je značilo da neprijatelji nose verižnjače. Da je udarac promašio. Da je svakim zamahom koji nije nosio smrt nekog drugog on malo po malo umirao, ostavljajući one koje nije trebalo u životu. Svaka greška mogla je da ga košta života.

Uzdao se u ratnike iza sebe da će mu čuvati leđa, i koliko je znao, to su i radili. Ne postoji u bici dovoljno vremena za osvrtanje za bližnjima. Uspevaju samo oni koji isprazne um, koji se ne boje smrti, koji flertuju sa njom. Koji imaju jasan cilj, kao što je on imao odsjaj nečije ćele. I sekire. Šta prvo ugleda.

U jednom trenutku Raskalk je bio ispred njega i zamahivao masivnim oružjem. Odbio je udarac, umalo izgubivši ravnotežu u sedlu. Bojni at se propeo, grizući i ritajući se. Jator je bio ponosan na atove koje je njegov odred uvežbavao – borili su se gore od krvoločnih vukova. Zamahnuo je ka vođi, unevši u udarac svu snagu kojim se životinja prizemljila. U narednom trenutku, Raskalk više nije bio na konju već iza njega, a sekira je jurila ka njegovoj glavi.

Zadovoljni kez se rastopio u razgoračeni pogled, a onda je nastupila tama.

***

Ostale priče Gospodara severa