Tri dana kasnije

Život u parohijskom domu se ustalio do opreznih granica pucanja, a da nisu bili ni blizu rešenja slučaja.

Didi je noću bazala po imanju, a danju bi crtala mape I mrmljala sebi u bradu nešto o koracima I razdaljinama. Načuo je nešto I o tunelima.

Otac Miler igrao je značajnu ulogu u funkcionisanju zajednice, I mnogi su se trudili da popune praznine. Nekada je ponešto od dužnosti zapadalo I njemu, između razgovora sa gostima I zaposlenima kojima bi brže eleminisao osumnjičene. Tada bi video I Rafaila u ženskom izdanju kako iz senki zadnjih klupa posmatra pastvu na večenjoj službi. Zevao bi u jadnim pokušajima da sakrije dosadu, ponekad se zadubljujući u pesmaricu da bi izbegao neželjena udvaranja. Jer ljudi su neskriveno buljili u duge noge I dekolte. Čarli nije hteo ni da razmišlja u tom pravcu.

Vratio se u sobu odmah nakon službe. Krevet u jednom ćošku, koji je Didi demonstrativno zauzela tako što je prve večeri spustila torbu na njega. Kauč I stočić na drugom kraju, I maleno kupatilo iza vrata za koja je pogrešno pretpostavljao da vode u ormar sve dok devojka nije pokušala da useli svoje stvari unutra. Danijel se nije šalio kad je rekao da je skromno, ali snalazili su se.

Bio je mrak, I devojka nije bila u sobi. Razvili su naviku da naizmenice borave na istom mestu. Ona je to zvala raspodelom dužnosti, držanje straže dok jedno odmara, pomakom u istrazi sa svakom stopom koju bi docrtala na papire. On je to zvao zamajavanjem. Više puta se ugrizao za jezik da je ne bi upozorio da bude oprezna i da zove kad se nađe u škripcu, jer bi onda namerno našla nešto u vezi čega će biti u opasnosti. Iako u sred crkvenog imanja, nije sumnjao u njenu sposobnost nalaženja nevolja. Ali glavna opasnost bila je na njegovom gospodaru. Jedino, ako se vampir uskoro ne pojavi, možda će biti vreme da udare po klubovima. To što neko želi da smesti ubistva katoličkoj crkvi, time bi mogli da se pozabave tako što bi sravnili Novu crkvu. Šta Karson uopšte ima da zabada nos u tuđe poslove?

Razdraženo uzdahnu i baci se na kauč. Falilo mu je zraka i on se osvrnu da vidi da li je prozor otvoren. Bio je, srećom. Ne bi mu se dalo da ustane. Otkopčao je dugmad na košulji, žudno udišući.

Prečasni Liroj je previše aktivan, uprkos narušenom zdravlju. Pojavljivao se gotovo svuda, sa vernim Danijelom koji mu je gurao kolica. Nekad su godine bile prednost, a nekad poput nepoželjnog gosta. Čarli nije mogao da se otrese uspomene na jedva razraslog momka u potrazi za utehom u Božijem naručju, valjda zato što nije mogao da ga prepozna u izboranom pegavom starcu.

Vreme tako brzo prolazi, a on nije bio siguran šta mu donosi. Još mrtvih prijatelja. Gomilu neupokojenog zla koje treba pobiti. Konstantnu žeđ.

I iscrpljenost.

Duboko udiše i izdiše, umorno sklapa oči. Ne da mu se ni da izbroji koliko je dana prošlo od poslednjeg hranjenja i uličice s kontenjerima. Rafailo bi bio budala ako ga ne pusti da pregladni. Trebalo je da se izvini.

-Kakav si ti to telohranitelj?

Kao da čuje Rafailov glas kroz san.

-Istražitelj – mrmlja. Čuje prigušeni kikot.

-Svejedno. Čak me ni ne osećaš u blizini.

-Šta radiš ovde?

-Istražujem – još mekog smeha.

Čarli otvara zelene oči, samo da bi našao raščerupanu pojavu vampira na kauču pored sebe. Ovaj sedi i posmatra ga očima boje mraka. Ni traga od onog ružnog sećanja na poslednje hranjenje, zbog čega se Lovac oseća kao da je izašao iz jako ružne noćne more. Ali stvarni život ne funkcioniše tako, i biće da sanja. Samo je sada previše umoran da bi se opirao.

-Opet si muško.

Biomehaničkim prstima dodiruje crnu bradicu i Rafailo se osmehuje.

-Pa, naravno. Osim ako bi radije da budem žena.

-Ne… ovo je dobro…

Sa brade spušta ruku niz vampirove grudi i razmiče košulju.

-Vidim – Rafailo se nežno osmehuje. – Da znaš da si sladak ovako bespomoćan i slab. E, sad – opkoračuje Čarlija oko struka i naginje se. – Klinka nije ovde. I mislim da je vreme da te nahranimo.

Udobnije se namešta dok se Čarlijevi očnjaci gladno izdužuju i probijaju kožu vrata.

-Trebaće ti – Rafailov glas je tih. – Jer ako nisi spreman, umrećeš.

Kao da je glas nosio prikrivenu pretnju, trza ga iz sna i Čarli se u šoku uspravlja. Od Rafaila ni traga ni glasa, ali ni on više ne oseća žeđ. Zapravo, oseća se snažno i poletno.

-San? – pita se, nadajući se da će crnokosi vampir izaći odnekud i da će sve biti po starom. Na jeziku I dalje oseća njegov ukus.

Njegovom oštrom vampirskom sluhu ne promiče iznenadna lupnjava i bolno ječanje u sred noći. Uzbunjen, istrčava iz sobe ka izvoru zvuka. Zastaje pred vratima prečasnog Liroja, i ne libi se da uđe bez kucanja. Ali vrata su zaključana, te pokušava sa vrlo glasnim lupanjem biomehaničke pesnice pre nego što krene da razvaljuje.

-Šta se dešava tamo? Šta nije u redu? – nadglasava debela drvena vrata i bolno dahtanje iza njih.

-A… Čarlse… – usplahireni glas pripada poslužitelju Danijelu. – Nema potrebe za vikom, sve je pod kontrolom. Prečasni se ne oseća dobro, to je sve.

-Gospodine…

-Kada dobije svoje lek, biće dobro – Danijel žuri da nadglasa ječanje.

Čarli se prisiljava da spusti gard i prihvati da situacija nema nikakve veze sa natprirodnim.

-Onda… Ako vam trebam, zovite me.

-A, ne. Mi smo dobro – sa druge strane vrata čovek osluškuje tihe korake. Priljubljen je uz drvo kao da se sprema da fizički odbrani tvrđavu privatnosti svog poslodavca. Bolnog izraza lica posmatra prečasnog Liroja kako bespomoćno puzi po sobi i jeca od bola. – Sve je dobro.

***

Crkva je prazna u gluvo doba, ali po običaju vrata nisu zaključana, podražavajući mit o utočištu. Redovi i redovi klupa, dokle nervozni Danijelov pogled dopire. Nigde nikog, osim zgodne mlade inspektorke. Za ovo kratko vreme postala je poznata u pastvi u svom izazovnom poslovnom kompletu.

-Inspektorka Džonson – uslužno se klanja ispred nje.

Inspektorka se budi iz lakog dremeža. Mogao je da razume spavanje pod čarima propovednikovog hipnotišućeg glasa, kako onda ne bi i u blagoslovenoj tišini.

-Izvinite što Vas uznemiravam. Čini mi se da previše radite u kasne sate.

-A, Danijele – žena ga gleda zavodljivim tamnim očima. Počinje da sumnja da namerno nosi naočare, verovatno lažne, samo da bi umanjila čari lepote. Ne napreduje se u policiji preko lepih okica. – Dobro veče.

-Svi su već otišli – blago napominje poslužitelj.

-Da, ali… – žena široko zeva. – Neko željan razgovora uvek bi mogao da se vrati. Šefovi kažu da je bitno da delujemo pristupačno. Osim toga – široko se osmehnula, – plaćaju me prekovremeno.

-Pa, kad ste već ovde – poslužitelj briše oznojene dlanove o peševe tamnog sakoa, Izbegavajući da je pogleda u oči. – Postoji nešto što bih Vas zamolio da pogledate. Mislim, ovaj, da bi moglo da Vas zanima.

***

Inspektorka korača prva, samouvereno lupajući potpeticama neprikladnim za podzemne tunele. Ali ovaj je dobro održavan i pokriven betonskim pločama, iako u mraku. Danijel joj je dodao baterijsku lampu, ispravno pretpostavivši da u haosu ženske torbice jedino to nema.

-Molim Vas, ovuda.

Inspektorka ne deluje zbunjeno nedostatkom informacija.

-Danijele…

-Prečasni Liroj je u pitanju – Danijel je prekida, želi da je drži okupiranu bujicom reči. Inspektori vole nove informacije, bez njih počinju sami da istražuju. Ne bi mu bilo prvi put u životu da nebitnom pozadinskom bukom navodi policiju na pogrešne tragove. – Oduvek je bio jakog duha. Ali od kada se razboleo, kao da više nije svoj. Ima te epizode, shvatate…

Proverava koliko ga inspektorka pažljivo sluša i čeka njeno klimanje da nastavi, iako ne shvata.

-Potpuno gubi kontrolu nad sobom. Nema koje lekove nismo probali. Tako bih voleo da bilo šta uspe, samo da mu se olakša bol. Otac Miler i ja smo uradili sve što smo mogli. Ali ne možemo da izbegnemo neizbežno, shvatate?

Inspektorka ga oštro pogleda. Nije sumnjao da je već razvila teoriju po kojoj je prečasni Liroj ubica. Tako je i počeo priču, uostalom.

-Napravio sam grešku što sam prepustio ocu Mileru da očisti za nama. Biće da mu je to bilo previše. Preteško breme, svakako. Za svakog od nas.

Žalostivo je odmahnuo glavom kad je zastala, i on pređe u vođstvo. Pri narednom skretanju dospeli su u nešto uži tunel, sa nizom sijalica prostrtim preko zakrivljenog plafona.

-Sada, mislim… Mislim da ne postoji više ništa što može da se uradi za njega…

Stepenice su vodile naviše, i žena bez pitanja pođe za njim. Biće da se osećala sigurno dok god je mogla da ga drži na oku. I taj trik je znao, zato je i krenuo prvi u kritičnom momentu. Znao je da će je naterati da očekuje bilo šta iza ovih vrata, i zato se nije brinuo da neće ući jednom kada ih je raskrilio i sklonio se u stranu da je propusti.

-Stigli smo – reče, zaokruživši pogledom po sobičku kojim je dominirao veliki krevet s baldahinom. Na stočiću pored stajao je poslužavnik s nešto hrane. Raskošni luster natkriljavao ih je s visoke tavanice. – Ovo je prostorija gde prečasni najviše boravi.

-Aha – ženi nije promaklo da od spomenutog prečasnog nema ni traga ni glasa. Nehajno je namestila naočare dok se okretala oko sebe. – U parohijskom smo domu, pretpostavljam?

-Naravno – Danijel se lako nakloni, pazeći da ne pređe prag.

-A zašto smo došli tunelom?

-Ali, mislio sam da sam Vam rekao – uslužno se osmehnuo. – Svaka bolest ima svoj lek. A ovog puta – zakoračio je unazad – lek ste Vi.

Vrata se s treskom zatvoriše.

 

nastaviće se

ostale Vampirske priče OVDE