Didi nije sigurna da zna šta se dešava, osim da ova podvala ima mnogo više slojeva nego što je njoj ikada bilo nagovešteno.

Poslužitelji u odelima glatko su ih propuštali, sveštenici u mantijama su ili klimali glavama u pozdrav ili se pravili da ih ne vide. Ispravka: nju nikako nisu ni videli, Krisund je taj koji je dobijao ovlašne poglede prepoznavanja.

Glavni kod koga su išli imao je kancelariju, zauzetu čak i u ovo doba, i ispred nje čekaonicu, pomalo raskošnu, starinsku i misterioznu. Nameštaj nije izgledao kao da su ga često koristili za sedenje. Šetkala se dok je Krisund u nekoj smešno lažnoj odori sveštenika nepomično stajao, zagledan kroz prozor. Crkva se kroz drveće jasno videla, osvetljena čak i noću. Nije konstatovao kada je prerušeni Džoni uz osmehe zahvalnosti izneo svoju savršenu malu guzu na štiklama kroz vrata, isto se praveći da ih ne vidi.

Debeljuškasti proćelavi poslužitelj široko se osmehnu kad ih ugleda.

-Čarlse. Preuzvišeni te čeka.

Malčice se i naklonio dok ih je propuštao kroz vrata. Zatvorio ih je za njima uz težak tresak I prestigao ih u tri koraka da bi se našao iza velikog radnog stola, odmah do onog dekice čiju im je sliku Karson pokazao. Možda nisu bile novijeg datuma, jer je čovek izgledao ozbiljno oronuo, više nalik kosturu nego nečem živom.

-Dobrodošli, dobrodošli – zaškripao je. – Krisund, beše li? Drago mi, konačno neko sposoban.

-Gospodine?

-Sad je bila policija – nezadovoljno je odmahnuo rukom prekrivenom staračkim pegama. – Poslali su novog detektiva, ženu ovog puta. Misle da će to privući napadača.

-Da li su rekli kako je Miler?

Didi nije izdržala da ne pogleda Čarlija, ali on je vrlo ozbiljno stajao u poluskrušenom stavu, ako je tako nešto moguće uz njegovu građu, a konačno joj je svanulo i da ga preuzvišeni starac posmatra s poštovanjem. Na trenutak oseti ubod panike. Ko ovde koga vara?

-Stanje nepromenjeno, bojim se. Da li si se upoznao sa detaljima slučaja dok su te ispitivali?

-Jesam – uz škrti osmeh Krisund je priznao da je shvatio zašto su ga prepustili policiji.

-To je dobro, jako dobro.

-Još nešto?

-Da – starac premesti probadajući pogled na Didi, umalo je nateravši da ustukne. – Ko je ovo?

-Moj pomoćnik u ovom slučaju – Čarli velikodušno pokaza na njenu vitku priliku dok je ruku prekrštenih preko grudi i plave kose prebačene preko pola lica pokušavala da bude nevidljiva. – Mislio sam da bi vam bilo zanimljivo da znate da Karson pokušava da vas istraži.

-A je li? Unajmio je nekoga koga znamo? – starac se namrši.

Čarli se široko nakezi umesto odgovora.

-Tako dakle – klimnuo je u znak priznanja.

Didi nije mogla da veruje. Njihova glavna karta za ulazak bila je priča o Karsonu, i nešto o tome kako su hteli da promene poslodavca za veću isplatu. Ovo nimalo nije tako izgledalo. Štaviše, izgledalo je kao da je jedina osoba ovde izigrana ona.

-Danijel će vam pokazati gde ćete boraviti – preuzvišeni značajno pogleda poslužitelja koji dobrodušno zaklima.

I time je audijencija bila gotova. Preuzvišeni je navodno imao još posla, a možda će samo sačekati da se Danijel vrati i odgura ga u kolicima do kreveta. Činilo se da njih dvojica imaju posebno poverljivu vezu.

Poslužitelj ih povede praznim hodnikom. Samo se jednom osvrnuo, zadovoljan što su na korak iza njega. Nije mu promaklo Čarlijevo povremeno skretanje pogleda kroz prozor ka crkvi.

-Ne živimo raskošno ovde, ali trebalo bi da vam bude udobno.

-Navikli smo na skromnost – Krisund ga počasti razoružavajućim osmehom. Umeo je on da bude šarmantan kad je trebalo. Isto tako je i nju pridobio za plan, u šta god da se sad pretvorio. – A ovo mesto je savršeno za penzionisanog sveštenika. Skromno, starinsko, i praktično u dvorištu crkve.

-Da – zamišljeno će Danijel. – Crkva je kao dete za njega. Morao je da se penzioniše pre dve godine, iz zdravstvenih razloga. Sad mislim da mu je još gore od kad je napustio svete dužnosti. Nisam siguran da će ikada prežaliti…

-Makar može da je vidi svaki dan – blago će Čarli.

-Da, makar nešto. Miler mu je bio štićenik, i ovo ga je zaista pogodilo. Otac Miler je jedan od retko pobožnih ljudi. Za njega svete dužnosti nisu bile samo dužnosti, stvarno je verovao. Zato su njih dovjica razvili posebnu vezu.

-I ja sam mišljenja da je Karson pokušao da mu smesti.

-Ja lično verujem – debeljuškasti poslužitelj zastade ispred jednih vrata i okrete se ka njima, – da je otac Miler nevin, za šta god ga neuki van crkve optuživali. Stigli smo. Bojim se da ćete morati da se zadovoljite jednim gostinskim apartmanom, svi ostali su zauzeti. Mnogo je gostiju stiglo, i nisu još svi otišli. Izvinjavam se.

-Sve je u redu – Krisund ga lako umiri. – Siguran sam da ćemo se snaći.

Didi nije bila tako sigurna.

***

Izgleda da reč dobrog poslužitelja Danijela daleko putuje, jer je niko nije ni pogledao dok se vraćala skoro istim putem do kola ispred kapije. Stvari su joj ostale u gepeku, a kako su njihovi domaćini isplanirali da ih ugoste na neodređeno dok se slučaj ne reši, čini se i da su samo svešteniku obezbedili preobuku. I to istu onu smešto sivo-belu. Nije hteo da kaže kom redu pripada ni zašto baš ta boja, ali uveravao ju je da će mu baš zbog toga sva vrata biti otvorena, a i njoj s njim. I bio je u pravu.

Nije pitala ništa za suptilne promene plana. Rekao je da će on govoriti i da će ih uvesti. I eto. Nije, dakle, imala na šta da se žali.

Dogovorili su se da neće previše pričati o planovima. Zapravo, uopšte. Osim u nekim neodređenim crticama i šiframa. Ponašaće se kao da ih konstantno nadziru. Ako pretpostave da se onaj koji je smestio svešteniku Mileru nalazi i dalje među njima, pored toliko gostiju naokolo, imali su i te kako razloga za opreznost.

A nije joj dozvolio da ponese oružje, pomislila je dok je otključavala gepek, stavljala laganu torbu na rame, i snažnije nego što treba zalupila vratima. Trebalo joj je njeno oružje, ne toliko u svrhu odbrane, koliko kao maska. Kao jedina stvar koja joj je ostala od dede, pored obuke.

Deda je verovao u Boga. U Božiju promisao i volju. Verovao je da je sve što se desilo njihovoj porodici deo većeg plana, i nije filozofirao kada je trebalo iskoristiti moći protiv sila zla. Nije ni ona, jedva dočekavši da postane dovoljno odrasla. Da su roditelji živi, verovatno bi je naterali da zavši fakultet pre nego što i pomisli da se zamlaćuje glupostima.

Ali, eto, život nije fer. A ona ima svoju misiju u Božijem planu. Ma kako sitna bila karika, bila je važna.

-Svaki život je važan – prošaputala je.

Neprimetno je izvukla sitan nožić iz džepa torbe, uvukla ga u rukav i rastvorila tako da joj je tanka oštrica legla na dlan. Mali pokret kažipsta, i jedna grimizna kapljica poče da bubri na jagodici. Stresla ju je ispred kapije omanjeg dvorca koji je služio kao parohijski dom. Drugu je pustila da kapne desetak koraka dalje, treću skoro na pragu.

Šetala je lagano, dokono razgledajući, i činilo se da je u stanju sasvim slučajno da zaluta u hodnike koji nisu vodili ka njenoj sobi. Malo po malo, ostavljala je otiske krvavih kapljica na mestima gde bi ih bilo teško primetiti, ako ne i nemoguće, osim ako ne bi znali gde da traže. Na donjim ivicama rukohvata. U pukotinama škripavog parheta. U naborima privezanih zavesa, s donje strane prozorskih okvira. Nehajno, oprezno i neprimetno. Baš kako ju je deda naučio.

Jer, vampiri jesu snaži, daleko snažniji od nje svakako. Ali nisu imali ni upola onoliko mozga koliko im one silne Holivudske produkcije pripisuju. A krotki će naslediti zemlju. Ona će im pomoći. Od kada su joj roditelji umrli, nije bilo dana kada nije poželela da bude lovac na vampire. Neka sveštenika i njegovog transvestita ljubavnika, neka rade šta žele. Ona ima svoje moći i svoje tajne, i pre nego što se ovaj slučaj okonča, ubiće svog prvog vampira onako kako Bog zapoveda.

nastaviće se

ostale Vampirske priče OVDE