Zove se Stiven, ali ni sam ne pamti da ga je neko tako pozvao već jako dugo, dugo vremena. Kada bi uspeo da prekopa duboko u zlehuda sećanja, našao bi da ga je majka svala Stivi, ili Stivenson Žerber Kardašijan kada bi bila ljuta zbog neke nepodopštine. Da bude potpuno iskren, jeste ih pravio mnogo. Kako drugačije dete od četiri godine zna iz prve da izgovori puno ime, onda kada bi jedva trebalo da pokaže prstićima koliko ima godina?

Uopšte, koliko god da je bio nemiran, misli su mu bile još nemirnije. I sve je išlo mnogo bolje jednom kada je majka shvatila da njegov talenat za rastavljanjem pseudoelktričnih na kvarkovima zasnovanih kućnih aparata koje je jedva uspevala da napabriči u dvorišnim rasprodajama neće uticati i na njegovo zdravlje. Mada, trebalo je neko vreme da primeti da nije opasan sam po sebe, i još malo više da nije opasan ni po okolinu. Uspeo je čak da sastavi komunikacijski centar nakon što ga je stručno rastavio samo zato što je majka jednom kasnila s posla. Ili nije, već je poluandroidna dadilja nakratko zaspala i potpno se rastravila kad ga je zatekla kako žonglira jezgricama elektronske fuzije i vrišteći istrčala da zove bilo koga da evakuiše područje. Dok se neko usudio da uđe i proveri o čemu jadna žena bunca, a moglo je proći par sati nakon što su utvrdili da umesto beličastog kratera ulica još stoji, sastavio je spravu i vratio je nazad na fuznim kolima impregniran zid i, kako je njegova majka primetila kasnije te  nedelje, uspeo da popravi omanji kvar oko čuvanja pozivnih brojeva. Više nije morala da se dere naglas ispred ekrana zahtevajući da vidi ovoga ili onoga – bilo je dovoljno samo da istipka ime. Nesigurno se sećao da su dadilju ismejali, ali zakon o zapošljavanju poluandroida branio im je da je otpuste zbog ružnih snova ili halucinacija, kako oni nisu bili uračunati kao sporedni ni neželjeni efekat fabričkog upotpunjavanja. Ali, kada je majka shvatila da je dadilja ipak bila u pravu, potrudila se da ga smesti u prvu Unapređivačku instituciju na kontinentu koja je htela da ga primi na reč. Zapravo, misli da je prvo pobelela k’o krpa i tek nakon što je popila par električno plavih bombonica visokog alkoholnog procenta, pri tom ga netremice gledajući dok je on gledao neke jako vintaž crtane likove zvane Štrumfovi, i tek je onda smogla snage da izađe iz kuće i obavi neophodne pozive. Nije morala da se brine hoće li njen sin čuti šta radi. Jednom kada je počela da ga gleda sa strahom umesto s ljubavlju, više se nije osećao ni dobrodošlo ni poželjno. Bio je dete i stranac u sopstvenom domu.

Kasnije je saznao da su mnogi Univerziteti hteli da se dočepaju nekoga njegovih talenata, ali majka je histerično zabranila bilo kakvo testiranje kod kuće, nešto što su svi smatrali obaveznim. Tek jedno neznatno razvijeno mesto, područje Belog grada na granici sa Velikom Bugarskom, pristalo je da ga primi. Čovek koji je došao da ga pokupi jedva da je vodio računa o pravilnom redosledu poslovanja, ali njegova majka je i tako bila dovoljno zbunjena da bi prigovarala. Uzela je plastificiranu karticu sa neznatnim sredstvima u nekoj banci Unije i potpisala za nju. Pokušala je da ga zagrli na rastanku, potpuno svesna da ga vidi zadnji put u životu, ali ispalo je nekako grčevito i nespretno.

Čovek ga je uhvatio za ruku i izvukao napolje. Osvrtao se dok je mogao. Zadnji prizor doma bila je majka kako poseže za još plavičastih bombonica.

Tad je imao devet godina.

-Pa, sad – čovek, čije su pojedinosti izbledele tokom dugih godina, sedeo je preko puta u nadzvučnom avionu i valjda premeravao hoće li mu malo dete plakati ili ne. – Ne izgledaš praviše žalosno.

Verovatno je slegao ramenima. Možda je čovek u njihovoj kući video više nego što je devetogodišnjem dečaku bilo moguće, tek skrenuo je pogled i dugo nisu progovarali.

-A šteta – reče dok su čekali da im firma odobri bezbedan prolazak kroz obezbeđenje aerodroma. Da su išli van granica Unije, morao bi da nabavi papire gde je on nadalje staratelj dečaka i gde se biološka majka odriče odgovornosti. Ovako je bilo lakše. Samo će firma Beogradskog sindikata za Unapređivanje potvrditi da ih očekuje. – Osim za nas, naravno. Ako je govorila istinu.

Stiven nije znao o čemu je njegova majka mogla da govori, te nije rekao ništa.

-Baš čudno prezime – prokomentarisao je direktor institucije malo kasnije. – Čini mi se da sam u nekim istorijskim emisijama čuo za tako nešto. Kao neko pominjanje o ispiranju mozga masama – nasmejao se. – Ovaj mora da je pobegao sa genetskog stabla.

-I sa kontinenta – dobroćudno je promrmljao čovek koji ga je dopratio, konačno ga predavši kao štafetu. – Biće ovo naš najbolji francuski ulov.

Saznao je i da su pokušali da ga reklamiraju kako bi podigli prestiž zaostalom Univerzitetu u još zaostalijoj zemlji, sve dok nisu shvatili da je i više nego što je majka ikada upela uspaničeno da izmuca. Nijedno normalno dete ne petlja sa fuzionim spravama i pre nego što prohoda, pogotovo ne toliko uporno i dugoročno. A on je, jednom kada su prevazišli zdravu dozu straha, u betonskom bunkeru nekadašnjeg predsednika nekadašnje države, uspeo da dokaže svoj talenat. Prvi i zadnji put u narednih pet godina da su ga pustili da priđe nekoj spravi pre nego što zaista nauči sve zakonitosti koje se kriju iza fabulozne nauke o pseudoelektrici. Jednom kada je shvatio da su centri za unapređivanje ništa osim škole za izuzetno nadarene, opustio se i počeo da uči. Došlo je vreme i kada su mu taktično objasnili da je za ostatak sveta mrtav i da više nikada neće videti porodicu, na šta je slegao ramenima. Ono što ga je ovde čekalo bilo je daleko zanimljivije.

Dok je došao do mladićkog doba, vazda mršav i viši od vršnjaka, počelo je da se priča da je reinkarnirani Nikola Tesla. Šapatom, naravno, i to tek uz dobru alkoholnu dozu koju su ovde još uvek nadopunjavali direktno iz boce. Jer nisu svi verovali u reinkarnaciju, a i papinska crkva je imala previše uhoda u društvu. Nisu zvanično kažnjavali jeres, ali su izopštavanja iz socijalnih krugova bila više nego stvarna.

Do tada je uveliko žonglirao projektima i inovacijama daleko kompleksnijim od šugave kom-konzole.

Do dvadesete se zaljubio barem tri puta, i promenio više ljubavnika i ljubavnica. Bio je skoro prihvaćen i u jednu zajednicu kao peti član, nešto što je uspešno zamenilo koncept arhaičnog braka, čak i onog istopolnog novijeg datuma, kad je došao poziv za posao sa Saveznog kontinenta. Odbio je, naravno. Dvoje iz zajednice ga je ipak nateralao da ode na razgovor, plavokosa Marija i nasmejani Živadin. Podozrevao je da se njih toliko živo sećao zato što su oni zadnji otišli, bez panike i s ljubavlju u očima. I zato što je njih dvoje najviše voleo.

Savezni kontinent nekada je pripadao najviše dvema državama, i dok se jedna održala, druga se raspala na dvadesetak manjih, mada su ostali u savezništvu protiv spoljnih agresora. Ali više nikada nisu imali nedoumica koji predsednik treba da ih predvodi i koje je zlo manje pri glasanju, od koga su obično pravili toliki cirkus da su se i dan danas sećali sa stidom. Sada su sudije vodile računa o narodu koji, kao svaki zdrav narod, nikada nije prestao da vodi računa o politici. Jedino su se dogovorili da ne diraju Centar za domovinsku bezbednost. Previše su iskustva imali sa kriminalcima koji su izvradavali sistem sve dok su mogli da pređu iz jedne državice u drugu. I upravo taj Centar došao je po mladog reinkarniranog Teslu, nudeći basnoslovno bogato zaposlenje. Što se više nećkao, to su ulozi rasli, sve do obezbeđenog života za čitavu njegovu zajednicu. U jednom trenutku pokušao je da zatraži pomoć od direktora, ali ovaj je nemoćno i zadovljno podigao ruke u vazduh. Tada je Stiven shvatio da je prodat kao najbolja alatka kojom su mogli da trguju da bi sebi kupili još malo egzistencije i da je sve ovo samo predstava. Rekao je da će razmisliti.

Kod kuće je bio previše uzrujan i ogorčen da bi mogao da suvislo razmišlja, ali naspram života u pašaluku Belog grada i svih sjajnih obećanja života u saveznim državama, drugi su odlučili mesto njega.

Njihov ultrasonični avion je nadletao okean kada je sve počelo. Ozbiljno previranje za koje je kasnije čuo da je uzelo maha na kopnu nije ni vazduh mimoišao. Jer da bi došli do zemaljskih ciljeva, vanzemaljci su prvo morali da uklone satelite oko Zemlje i sve smetajuće leteće objekte.

Razišli su se u tri kapsule za spasavanje. Četvrtu nisu mogli da odglave jer je predugo nisu upotrebljavali.

Agenti Centra mu nisu dozvolili da bude sa svojima. Spakovali su ga u kapsulu sa sobom i poverljivim paprima. Otimao se i morali su da ga uspavaju. Valjda mu je to i spasilo život na kraju. Neko se ipak setio na kraju dana da bi mogao da izvuče narandžaste kapsule iz vode. U njihovoj je davno ponestalo vazduha i agenti su se ugušili uzalud pokušavajući da odglave zakočeni mehanizam brave. Kiselo je pomislio kako su dobro sredstvo za spavanje smislili – bio je toliko duboko u komi, sa srcem koje jedva da je triput u minuti okinulo neki puls, da je jedini i mogao da preživi. Probudio se u koloni izbeglica razrušenog grada na obali nazavisne Kalifornije i danima pokušavao da pronađe ljude koje voli. Neutešno je ostavljao opise Marije i Živadina, Marka, Sonje i Rade, ponavljajući njihova imena kao mantru pred spavanje, ako bi uopšte zaspao. Niko ih nije video. Nisu našli ostale kapsule. Sažaljivo su ga gledali dok nije počeo da se pretvara da zaboravlja.

Pre će svoje ime zaboraviti nego njihova. Pre će se ugušiti sam u suzama nego da dopusti da tuđi dodiri zamene sećanja na njihove.

Pet ili šest godina je lutao obalom, sam ili u društvu, kako je ko dolazio i odlazio, potpuno ignorišući narastajuću krizu egzistencije. Nije ga bilo briga za vanzemaljce i njihove ciljeve, ni za ostatak civilizacije. Ni sva njegova umeća sa pseudonaukama više nisu bila od koristi, ali ništa mu to nije vredelo bez njih. Napustio je potragu tek kad su Agenti iz Centra počeli da šestare područjem. Pridržio se porodici koja je išla u unutrašnjost u potragu za rodnim žitnicama, a njima se pridružilo još nekoliko. Deca su ga zvala Ujakom a on im je zauzvrat pričao priče o voljenima. Jer kada on umre neko mora da ih pamti.

A uz te priče nepobitno su išli i naučni detalji, nešto što nisu svi stigli da upamte za mladog im životića. Takođe, može biti i da je previše puta ponovio određenu reč, tek prozvali su ga Struja.

Nije se potpuno izolovao iz zajednice u koju je došao, nesposoban za radni život bez fuzije i elektrike, ali nije sebi dozvolio da voli ikoga više. Nekako, senke prošlosti i priče o njima bile su sve što mu je bilo potrebno. A kada su proglasili da su konzervativna pravila davnog dvadesetog veka ponovo na snazi, samo je prestao da ih oslovljava pred drugima ikako drugačije osim kao porodicu. Večito mladi, lutali su mu po mislima i upotpunjavali dane. I ne, nije bio mrzovoljan, samo se iz petnih žila trudio da ih održi u životu, i mrzeo je kada ga prekidaju u tome.

Trenutno, nada se da će ova uzbuna potrajati i da ga niko neće uznemiravati dok luta hodnicima prošlosti. Sa sedamdeset i tri godine nije više pamtio kao nekad, a i vreme je brže prolazilo.

 

Priča spada u svet Crvenog Vuka iako joj vrlo dobro ide i samostalno