KAKO VREME PROLAZI

Straža je primetila tamne prilike još pre nego što su izronili iz dubina ruševina. Bilo im je naređeno da pomno paze na svaki pokret sa te strane, još od kada su bezuspešno pročešljali grad u potrazi za Fahom i njegovom štićenicom. Raportirali su i da se prilike nisu pomerile čitav dan. Kao i da ne liče na Garone.

Skoro svakog sata Kapetan se penjao uz stepenice do bedema i stajao zagledan u ruševine. Ponekad je neko od lordova Kasnera bio sa njim, tiho ga ubeđujući u nešto.

– Telmare – Teonil je ovog puta bio sa njim, ostavljajući prostora braći da smisle nešto što će izvući Telmara iz letargije. – Znaš li ko su to dvoje?

– Ne – tiho je odvratio, skoro nezainteresovano. Doduše, imao je dobru predstavu ko bi mogli biti.

Nakon nekog vremena, Teonil reče:

– Ne izgledaju kao Garoni.

Što je bilo očigledno njihovom izoštrenom vidu, pa je tvrdnja prošla bez komentara.

– Ne izgleda ni kao da im je neudobno tamo, ali možda bi trebalo poslati četu da ih pokupi – predloži Teonil.

– Možda – ponovio je čisto zato da nešto kaže. Nije verovao da bi četa bila odgovarajuće rešenje. – Bolje ne.

Jedna crna prilika odvajala se od saputnika svaki put kada bi izašao na bedeme. Bilo je besmisleno i pomisliti da bi neko mogao da ga vidi sa te razdaljine, ali osećaj povezanosti bio je uspostavljen tog jutra i činilo se glupo što pokušava da izbegne priznatito. Imao je želju da izađe tamo i uradi nešto konačno. Mislio je da će uraditi dobro. Ali nije. I nije znao zašto čeka.

Iznenadno saznanje praćeno navalom besa nateralo ga je da se ironično osmehne.

– Nećeš slati nikoga, ni ti, ni Desmar, ni Teoril – oštro reče. – Hoću da on napravi prvi potez.

Teonil podiže obrve, trepnuvši par puta. Za nekoga ko je u zadnje vreme izgledao potpuno nezainteresovan za sve što se nije ticalo Srca, Telmar je izgleda bio daleko bolje obavešten nego što su mislili. Hteo je da pita ko je to on, ali u kakvom mu se stanju brat nalazio, verovatno ne bi dobio odgovor. Stajao je pored njega, ponekad osmotrivši strelce na zidinama. Činilo se da su do sada navikli na Kapetanove posete pa su opušteno ćaskali. Nije izgledalo da ih preterano uznemirava narastajući vetar iz pravca ruševina. Ranije je ta vremenska pojava, pogotovo noću, bila povezana sa skorim napadom Garona. Zapravo, toliko skorim da bi ga verovatno trebalo očekivati te noći. Razmišljao je koje sve naredbe treba izdati za svaki slučaj. Do sada bi trebalo da su naučili lekciju.

– Osećam da noćas neće biti napada – reče Telmar. – Ipak izdaj naređenja.

Na prvom stepeniku pri silasku okrenuo se da još jednom pogleda tamne prilike. U sumraku ih je jedva razaznavao od stena u pozadini, ali bilo je dovoljno vidno da zna da su  tamo.

Pogledao je brata koji je čekao da krene iza njega.

– Ako ujutro još uvek budu tu, upoznaću te s njima – ovog puta je zvučao smireno, i Teonil klimnu. Nema ništa bolje od jutarnjeg izleta.

Pri silasku ga je čuo kako mrmlja nešto o stenama i vetru.

***

– Šta je sad? – Danaila je zvučala nestrpljivo, što je bio tek blagi odraz onoga šta je osećala. Feorin se opet prekinuo u sred rečenice da bi se nacrtao par koraka ispred nje, mutno zagledan u tvrđavu. Uzdahnula je i čisto iz dosade pokušala da se usredsredi na istu tačku, ali nije imala dovoljno strpljenja. Nije imala ni dovoljno razloga.

Prošetala je nakratko, tražeći kamen dovoljno udoban da može da se izvali preko njega. Činilo se da će prenoćiti tu gde su. Odjednom se osetila više nalik svom bratu nego ikada ranije, ležerno zavaljena na nemogućem mestu, ne razmišljajući o smrti u sred rata ništa više nego kao o delu života.

Feorin se okrete prema njoj, pomalo natmuren. Mogao je biti besmrtan koliko je hteo, sa svim tim vilenjačkim obrazovanjem, ali bio je nestrpljiviji od nje. Imao je rešenje i hteo je da ga iskoristi što je pre moguće. U isto vreme se morao pobrinuti da ostanu slobodni da deluju onako kako žele, što ga je uglavnom nerviralo.

– Koliko još? – upitala je.

– Do jutra, pretpostavljam – slegao je ramenima. – Uvek je bio tvrdoglav.

– I šta onda?

– Ništa. Biće kako bude – seo je na zemlju, leđima naslonjen na kamen. Smešio se. – Jesi li znala da, kako vreme prolazi, jedino vetar i stene ostaju?

***

Danijel kapetan odreda Gardijana obazrivo je ušao u Kuću isceljenja. Nikada nije video čistiju i prazniju bolnicu za vreme ratnog stanja. Njegovi su ljudi mislili da će se do sada sto puta oprobati u borbi, ali sve što su dobili bilo je izvođenje zaštitnice koloni nesrećno zalutalih izbeglica koji su ionako bili pod Rekinovom i Ramikovom zaštitom. Što je, morao je da prizna, više nego što je iko drugi dobio, osim zadataka izviđanja, čega je njegova jedinica usled nepoznavanja terena bila pošteđena.

– Zadnja dvojica iz tvog odreda su otišla jutros u barake – namršteno će devojka umesto pozdrava, na šta se on osmehnu. Dve nedelje je obilazio ranjene u jurnjavi sa Garonima, i iako je u početku dolazio samo zbog njih i nešto malo dokolice, ubrzo je svima postalo jasno da dolazi uglavnom zbog sveštenice. Što ona nije najbolje prihvatila, ali se on nadao da bi mogla da se opusti ako je odvoji od svakodnevnog okruženja gospe Kanke i bolesnika. Setio se da su najteže povređeni bili Lamar i Gaston. Možda im i zahvali, ako sve prođe kako on želi. Jer su ostali mnogo duže u krevetima nego što  je trebalo.

– Drago mi je – osmehnuo se, pošavši za njom u sobu gde je popisivala lekovite preparate. Kada se nervozno napola osvrnula prema njemu, shvatio je da je popis čisto zamajavanje da ne bi morala da se posveti samo njemu, kao i da ona zna da je shvatio. Prestao je da se osmehuje, jer to je i inače činio samo zbog nje. Možda je bilo vreme da bude svoj makar jednom pre nego što joj da šansu da ponovo ignoriše njegova nastojanja za normalnim razgovorom. Naslonio se na radni sto, prekrstivši ruke preko grudi.

– Vetar je jak sa istoka – reče nakon nekog vremena. – Izdata su naređenja za pripremezaodbranu.

– Zašto onda nisi sa svojim odredom? – upitala je, udubljena u spisak u rukama.

– Kapetan ne veruje da će doći do napada. Priča se da su se pojavili Garoni na rubu ruševine i da možda žele da pregovaraju. Neki oštrijeg vida govore da su to ljudi, ali ne verujem da bi iko bio dovoljno blesav da radi sa čudovištima.

Zamišljeno je zastala, prvi put pomislivši da sigurno zna gde je Danaila.

– To jesu ljudi – reče, jedva mu posvetivši malo pažnje.

– Otkud znaš? – podigao je obrve.

– Kanka je ljuta – samo reče.

Ovog puta pretvorio se u znak pitanja, jer nije mogao da zamisli kakve veze ima Kanka sa izdajnicima, osim ako nije počela da besni i zbog globalnih stvari.

– Kakve veze… – počeo je, ali ga Keliša prekide:

– Ona je stalno ljuta kad Desmar izlazi napolje ili kada priča o tome – reče tonom kao da objašnjava očiglednodetetu. – Vetar duva, ali to nema značaja ako Telmar kaže da nema napada. Ako su stvarno ljudi tamo, onda ga čekaju i on će sutra izaći da razgovara sa njima. Trebalo bi to da znaš, kao jedan od kapetana. Sigurno ih je dvoje, zar ne? A Telmar će izaći sa braćom.

Slegnuo je ramenima kao da to uopšte nije važno, ne odgovorivši na njeno usputno pitanje. A ona je i dalje nastavila da ga ignoriše i činilo se da je njeno objašnjenje više bio monolog namenjen da joj raščisti misli.

– Keliša, voleo bih da možemo da pričamo o nečem drugom osim o ratu – otvoreno ju je gledao kada se okrenula, ali samo je prošla pored njega da proveri police iza stola. –  Na nekom drugom mestu, ako želiš.

– Ne vidim o čemu bismo mogli da razgovaramo – nezainteresovano je promrmljala. – Vidiš da sam zauzeta.

Suzio je tamne oči od besa, mirno se naklonivši.

– Onda vam više neću smetati, gospo – reče dok je izlazio. Možda je neke stvari radio nespretno, ali kako god da joj je prilazio ili pokušavao da priđe, odgovor je uvek bio isti. Ili, bolje rečeno, odgovora uopšte nije bilo, samo tupa nezainteresovanost i ignorisanje, što je smatrao uvredom. Na kraju krajeva, ona je imala dovoljan broj godina da može da prepozna neke stvari, i to što nije htela da ih nazove pravim imenom bio je sada već njen problem.

 

Ostale priče Poslednjeg vilenjačkog princa su OVDE