OBIČAN DAN

– Nekada je Savez imao šansu.

– Što ne znači da bi trebalo ponoviti grešku.

– A možda bi to upravo i trebalo uraditi. Sa malim izmenama kad dođe do problema, naravno. Ipak, niko ne garantuje da do problema neće dolaziti tu i tamo – entuzijastično će plavokosi vilenjak.

Feorin je ćutao.

– Vidi, razmišljao sam. Ako se i odlučimo na potpunu izolaciju jedni od drugih, to ipak neće potrajati večno. Jednom će morati doći do susreta i do kakvog-takvog sporazuma. Možda tek kad se u stotoj generaciji sećanja na mitove o zlim vilenjacima iz velikog grada sparuše u umovima ljudi mi dobijemo novu šansu. Ali…

– Shvatam – prekide ga Feorin. – Mnogo toga može u međuvremenu da krene naopako.

– Mnogo toga i hoće. Ali jednog dana iskupićemo se za naša nedela u očima ljudi. I u svojima, nadam se – Eliron pognu glavu, razmišljajući o javnom saboru gde bi svima objavio svoje namere, i razloge koji su doveli do nekih odluka. Morao je navesti svoj narod da shvati težinu situacije i da mu veruju onako kako su bili spremni da veruju Feorinu da je preuzeo presto. Brat mu je makar u jednoj stvari bio u pravu: narod se ne vodi u tami Vadrena, već razgovorima pod svetlom sunca. – Nadam se da ćemo makar uspostaviti izvesne diplomatske odnose odmah, sa dovoljno prostora da poradimo na sopstvenim greškama.

– Nadam se da će i Kasnere razmišljati isto – zamišljeno će princ. Možda ostave nekoga za sobom ko će biti rad da počne politiku mira. Ali po onome šta je video, sve misli u tom pravcu gubile su se u izmaglici nade. – Nego, koliko toga si čuo malopre?

– Od onoga što je Bramon pričao? Nisam obraćao puno pažnje, samo sam čekao da završite.

Nasmejao se na bratov pogled, skrenuvši u senke starih vrba.

– Odavno znam taj deo istorije – reče. – Nakon tvog zadnjeg odlaska, Bramon je odlučio da neke tajne ne smeju ostati skrivene. Rekao je da su nekada bile poveravane samo vladarima.

– Edara zna?

Eliron odmahnu glavom.

– Rekao je da je ona samo namesnik. Možda nije smatrao da je spremna da čuje takve stvari. Ona još uvek žali za našim ocem.

Pomen na tako dug period žaljenja nije zahtevao ćutanje iz pristojnosti.

– I nije ti bilo sumnjivo što te na taj način proglasio vladarom? – s osmehom će Feorin.

– Ne baš – kralj se nasmeja sopstvenoj gluposti. – Ne tada. Rekao je nešto oko toga kako mu majka previše diše za vratom i nije u stanju sam da ti prenese izvesna znanja, i kako se nada da ću ja biti u prilici. Da bi imao razloga da provodi vreme u tako dugim razgovorima sa mnom, proglasio me je svojim učenikom. Majka je malo besnela, posle se smirila.

– Uobičajen dan u Namarinu – reče Feorin, i obojica se nasmejaše. – Zbog toga si me tražio?

– Između mnogih stvari. Ali te tajne oduvek su bile sveštenikove.

– Ne zadugo – Feorin će, na šta Eliron klimnu. Bilo mu je drago što još uvek razmišljaju na isti način. – Uvek sam se pitao koliko je ciklusa Bramon preživeo.

– Mnogo – osmehnu se plavokosi vilenjak, jer nije bilo deteta koje se jednom u životu nije zapitalo to. Činilo se da je sveštenik uvek tu, nepromenjen. – Ali to je još jedna stvar o kojoj želim da pričamo.

Zastali su pokraj podzemnih izvora koji su u komplikovanoj šari okruživali vrt, samo da bi se opet vratili pod zemlju.

– Da li si primetio – tiho će Eliron – kako se deca rađaju, stare, a roditelji im ostaju isti?

Sagovornik klimnu. Još jedan problem očajnika.

– Ostaju nepromenjeni samo oni koji su bili prisutni u Namarinu kada se barijera podigla – reče. – Primetio sam da su tadašnja deca odrasla, ali ništa više od toga. Ta, pogledaj mene.

Gotovo da se nasmejao, ali Eliron ga je razumeo. Mogli su razmeniti osećanja u tišini.

– Narod Namarina nije napredovao za sve ove godine. Misli su im bile usmerene samo prema ratu.

– Ono što ljudi nazivaju Gohlama…

Obojica su se trgla kada su se misli o njihovoj pojavi uobličile.

– Slučajno otkriće. Još u doba kada ratovi nisu ni počeli kako treba. Hteli su da uplaše jedno dete Kasnera i oteli su neke ljude iz povorke koja ga je pratila. Pri prolasku kroz barijeru… Bili su predmet gnušanja većine, ali su ratni zapovednici odlučili da je tako najbolje. Štedeti živote vilenjaka, terati ljude da se bore jedni protiv drugih…

Klimnuo je, poštedevši ga daljeg pravdanje naroda. S druge strane, Eliron nije hteo da mu brat bude besan, ali neke stvari je i sam jedva tolerisao.

Nakon nekog vremena, Eliron reče:

– Znači, odlaziš.

Feorin resko uzdahnu, shvativši da su najzad došli do onoga o čemu je kralj želeo da razgovara. Tu zaista nije bilo mnogo toga da se kaže, još manje da se objasni. Samo je klimnuo.

Pre nego što su ušli u dvorac, kralj skoro nehajno dobaci:

– Nadam se da će kraljevski gardista uskoro stupiti na dužnost.

Feorin se lecnu, jer se nadao da Eliron neće saznati za njegovo istresanje besa. Ali vilenjak jednostavno nije hteo da odustane sve dok jedan od njih ne bude mogao da stoji na nogama. Prva krv jednostavno nije bila dovoljna.

– Dođi, da te upoznam sa Danailom – reče. Usput će mu objasniti sve o njoj.

 

DAN   60

STRPLJENJE

PONEKAD JE BILO lakše čekati u redovima ispred državnih kancelarija radi nekog papira ili potpisa čiji mu je smisao u slagalici onoga što je iz nekog razloga povremeno trebalo skupljati i predavati službenicima bio onoliko nepoznat koliko i tim službenicima. Jeste, bilo je i ljubaznih, ali to i dalje nije umanjivalo nelagodu dugog čekanja, geganja u gužvi svaki put kad se neko ispred makar malo pomeri, svađa oko toga ko je došao prvi i ko je izašao iz reda samo da ode do toaleta, ukombinovano sa povremenim tučama. Zaista, nikada u životu se nije toliko zabavljao kao kada je u genretskoj kancelariji za opšte poslove čekao tri sata za trgovinsku dozvolu, samo da bi ga poslali pred vrata trgovinske komore zajedno sa sitnim dežmekastim čovekom od koga je trebalo da preuzme robu, a ovi ga negde predveče poslali opštinskom komesarijatu – koji je, naravno, bio zatvoren već šest sati. Sutradan mu se činilo potpuno idiotskim jučerašnje ruganje ljudima koji su poznavali opštinske i oblasne kancelarije poput sopstvenog džepa, a nikad nisu bili u stanju da dobiju ono po šta su krenuli, pogotovo kad je i sam počeo da daje savete i uputstva slučajno zalutalima. Srećom, čovek je bio stranac koliko i on, pa su nakon tri beskonačna dana naizmeničnog čekanja, objašnjavanja i jurcanja najzad došli do dogovora koji im je obojici odgovarao. U toj tački smatrao je suvišnim bilo kakvo pominjanje da se on od početka zalagao za dogovor takve vrste.

Ljudi su bili čudni, nestrpljivi, i odnedavno vrlo nepoverljivi. Nisu verovali jedni drugima, a pogotovo nisu verovali Vilenjacima.

Sa Telmarom je bilo posebno teško, jer on je bio jedinstven po merilima obe rase. Njega je bilo najteže čekati, jer nije znao šta da očekuje jednom kada se suoče bez maske.

Eliron je nakon svega hteo da mu obezbedi pratnju, ali nakon malog bratskog natezanja, složili su se da bi to bio suvišan potez. Ako se Kapetan Segeola uopšte pojavi, neće imati izbora nego da povede najbolje ratnike sa sobom. Što znači da će uskoro krv biti na okupu. Zadnjih dana nije imao puno prilike da razmišlja o bilo čemu osim o uklanjanju barijere i završetka jednog poglavlja sveta, tako da mu je bilo teže da se usredsredi kao obično kada je Danailaupitala zašto su Čakeri pokušali da otmu sveštenicu Lekirne i predaju je Garonima. Trebalo mu je par sekundi da se seti da je ona bila greškom zamenjena i pronađena skoro mrtva, a da nikakva objašnjenja još uvek nisu dobili.

– Ne znam – rekao je. Nije ni bio u prilici da pita. – Možda su mislili da bi mogli izvući neke informacije. Čakeri nisu dugo prisutni na svetskoj sceni. Možda su Garone tražile podatke, a ovi su mislili da bi najbolje bilo izvući ih iz Lekirne.

Nijebila zadovoljna odgovorom, ali on nije znao bolji. Samo neiskusan odred vilenjaka bi se upustio u savezništvo sa nepouzdanim ljudskim plemenom i očekivao rezultate. Osim ako im cilj nije bio da privuku neku četu iz Segeola, što bi značilo da su uspeli, kao i da nisu baš pametno postupili.

– Da li su i oni znali legendu o šest besmrtnika? Možda su mislili da Lekirne znaju gde je neko od Natora – rekla je.

Nije je čuo, zagledan u daljinu daleko od ruševina. Na horizontu koji je polako tamnio stajala je siva tvrđava. Možda je njegov vid mogao da detektuje ljude na bedemima, možda čak i nekog od Kasnera, jer se ponekad isključivao iz traljavog razgovora samo da bi par koraka dalje od srušenih zidina nepomično stajao. Bila je to napola beznadežna situacija, doći doSegeola i očekivati da se Telmar samo tako pojavi. Ali nije bilo drugog načina, osim ako nisu hteli da se pojave pred kapijama grada i dozvole da budu zarobljeni i ispitivani. Zato su čekali.

 

Ostale priče Poslednjeg vilenjačkog princa su OVDE