SAVEZ MOĆNIKA

Bramon je, kao i svaki sveštenik, voleo osećaj lelujavih plamenova sveća u noći. Mislio je da su ostali tumači Malekove volje raspoređeni po šumskim carstvima prešli na upotrebu fluorescentnog kamenja, i iako nije bio u pravu, nije mu smetalo da se oseća posebno. Zbog tajni koje je čuvao, želeo je da održi takav zid oko mira svoje duše. Ali jedna tajna je uskoro morala biti otkrivena, i sada je palio sveće radi mira duše nekog drugog. Ta osoba je strpljivo čekala.

– Pretpostavljam da si našao mesto. Inače ne bi došao do mene.

– Skoro. Pretpostavio sam da ga ti znaš.

Sveštenik se osmehnu, rekavši davno zaboravljeno ime.

– I šta sad? – upitao je.

– Sada hoću da znam.

Nekako je očekivao da mladi Vilenjak viče, ali Feorin nije bio ljut.

– Proročanstvo koje si davno pročitao u originalnoj verziji bilo je diktirano kao pismo, u ono vreme nezamislivoj osobi na vilenjačkom dvoru – tvojoj tetki. Tada je bila mlada i sklona poverenju. Pismo je bilo sastavljeno malo drugačije i govorilo je o izdaji i posebnoj važnosti koju besmrtnost četvorice skoro rođenih smrtnih dečaka donosi Segeolu. Kako je prorok rekao, rat je neizbežan i samo će oni biti u stanju da ga završe.

U tišini jedva da se čuo lagani šum vode sa Malekovog oltara. Bramon je pričao polako, ponekad praveći pauze da bi naglasio mirnoću mesta. Želeo je da Feorin ostane do kraja, kao da nije svestan koliku Moć i sam poseduje.

– Vidiš, sve ove godine Edara je krivila sebe što je bila dovoljno naivna da poveruje u neminovnost izvesnih događaja za koje veruje da ih je sama izazvala. Nikada nije stvarno mislila da je tvoja krivica. Mislim da nije uspela da oprosti sebi što te načinila takvim kakav jesi.

– Ja sam ono šta sam izabrao da budem – rekao je. Nije bilo teško biti miran kada se osećao delom klupe na koju se naslonio. Zaista mu se nije sedelo nakon biblioteke.

Stari Vilenjak zaklima, sa osmehom kao da gleda u dete koje je upravo otkrilo da planeta nije ravna ploča. Malo je prošetao, našavši posla među cvećem pre nego što je opet progovorio.

– Znaš, ta posebna boja očiju koja toliko vidno čini lozu Nama’Reth nije potekla iz vilenjačkih gena. Davno, davno ranije, kada smo svi živeli kao deca prirode, i sa mnogo više nasilja, jedan čovek pojavio se u životu Vilenjaka. Priča pamti da su mu oči bile toliko neobično lepe da se ćerka vladara zaljubila u njega. Nije bila jedino dete i nije bilo potrebe da njen brak bude politički, te joj se želja ostvarila – stupila je u brak sa čovekom i imali su srećan život i lepu decu.

Feorin je razvio usne u poluosmeh, svestan da ga ovaj deo priče ne dotiče previše. Možda bi neko drugi poricao besmislenost tvrdnje, ali on je predugo živeo s činjenicom da ne pripada nigde upravo zbog izmešanih gena.

– Vladar i njegovi sinovi poginuli su u ratovima, i ona udata za smrtnika postala je predvodnik klana. Kao svaka majka, htela je da opasnost po njenu decu prođe i da borbe prestanu. Htela je i da njihov klan bude bezbedan. Dugo je razmišljala pre nego što je odlučila da primeni znanje koje joj je muž preneo. Jer on je poticao iz drevne loze graditelja i znao je mnoge tajne, i bio je jedini preživeli iz svog klana. I tako je povela svoje sledbenike, izabrala savršeno mesto i sagradila grad-tvrđavu.

Sveštenik zamišljeno potapša kameni zid pored koga je prolazio.

– Malo mesto, dovoljno za njen klan, ali veliko u očima drugih. Skoro niko se više nije usuđivao da ih napadne, i ostali su polako dolazili da traže zaštitu i dom unutar zidina. Namarin je porastao u očima drugih i nije prošlo dugo pre nego što je postao centar vilenjačkog carstva.

Sada je Feorin izgledao kao da sluša starog profesora, budan više nego što mu se sviđalo. Sveo je osećaj svoje aure na minimum, tek toliko da se zna da je živ. Samo su oči zagledane u bele latice cveća svetlucale.

– Prošlo je opet puno vremena, rianFeorin – stari Vilenjak položi šaku na njegove grudi, nateravši ga da podigne pogled. Srce mu je udaralo jako i duboko, a sveštenikov pogled bio je tužan. – Vilenjacisu postali nemilosrdni i oholi. Nije ih više zanimao mir, samo dobit i osvajanje. A onda su se pojavili ljudi.

Feorin jedva da se pomerio. Sva istorija koju je znao o svom narodu svodila se na početak saveza sa ljudima pa nadalje. Ni istorija drugih klanova nije govorila bolje, ali netrpeljivost prema građevinama u umovima daleko izolovanih šumskih Vilenjaka iznenada dobi novi smisao.

– Bili su mladi, ponosni, snažni, poput svežine prolećnog vetra. Bili su kao deca, veseli i naivni, a Vilenjacima je bilo dosadno. Odnos koji je proistekao iz toga mogao se pre opisati kao odnos gospodara i ljubimca. Lutajućem plemenu ljudi dozvoljeno je da se nastani u njihovoj blizini. Nije bilo bolje prilike za izučavanje ljudskih navika ako su hteli da ih pokore.

Mlađi Vilenjak se osmehnu.

– Čini mi se da je taj plan pošao naopako, znajući da smo ih u stvari naučili svemu šta znamo – reče.

Od kada je došao u Namarin, jedva da je par puta upotrebio zamenicu mi u smislu ja i Vilenjaci. Postojali su očigledni razlozi za ostajanje po strani i razgraničavanje tipa vi i oni. Sada se samo setio kako je i on nekada pomagao, dok ljudi nisu naučili da se čuvaju pomoći stranaca.

– Veruj mi, u to doba nismo znali za pomoć nižoj rasi. I svakako nam nije bilo ni na kraj pameti da uradimo nešto toliko glupo i sentimentalno kao što je uzdizanje ljudi. Znanje je uvek bilo moć, više nego bilo kakva količina dragog kamenja koja se mogla naći. A Vilenjaci Namarina su svoje ljubomorno čuvali. Namerno su zaboravili da je jedna strana njihovih predaka bila smrtna kao i oni protiv kojih su kovali zaveru. Možda su i primetili da nijedan klan Vilenjaka nema tako različite ambicije o vladanju i veličini kraljevstva kao Nama’Reth, ali nije bilo teško ućutkati političke protivnike.

– Ali, Feorine, i ovo moraš da znaš – sveštenik ga ozbiljno pogleda. – Nije to bila loša ambicija, ali dosada, nepoverenje i ulagivanja slabijih vremenom su učinili svoje. A u prirodi je ponosnih da uče na sopstvenim greškama.

– Ponekad – reče Feorin. – Ponekad nauče.

– Skupljanje znanja – Bramon upre prstom u njega. – Video sam ljubav prema znanju kao nigde drugde, a to nije u prirodi šumskih Vilenjaka. Oni žive za jedinstvo sa prirodom i ništa izvan njihovog staništa ih ne zanima. Rekli bi da je to najlepši život koji se može poželeti, ali ja bih rekao da ti znaš i bolje. Priroda i svet žive oboje u miru u vašim srcima, i samim tim bih rekao da ste dobili najbolje od obe rase.

– Ako je to trebala biti uteha – tiho će Feorin, – hvala. Ali, savez…

– Mnogo toga izdešavalo se brzinom par ljudskih generacija tada. Znaš, Univerzum ima čudne načine da se osveti onima koji njegove darove koriste u pogrešne svrhe. Isto tako bilo je čudno gledati kako se stvari vraćaju na početak.

Bramon je zvučao kao da sada već priča iz sopstvenog iskustva, što, kada bolje razmisli, i nije bilo teško za poverovati. Sveštenik kao da nije ostario ni dana od kada je on bio dečak, a još tada je bezuspešno pokušavao da sazna njegove godine.

– Bilo je lako zaljubiti se u ljude, jednom kada bi se našli među njima. Bili su tako mladi i neobuzdani i večito nasmejani. Onda, bila je prava retkost da se među njima rodi neko bez sposobnosti da razvije Moć u sebi i oseti je u drugima. Odjednom su planovi vladajućih postali besmisleni.

Možda je napravio pauzu da bi se prisetio, a možda i da bi našao prikladniji način da opiše ono šta je sledilo.

– I tako je ubrzo došlo do razdora u samoj vladajućoj lozi, a onda i do rata.

Tišina je ovog puta bila dovoljno duga da čuje tihe korake negde u pozadini, kao i sveštenikovo uzbuđeno disanje. Pognuo je glavu da ne bi osramotio Bramona videvši suze na njegovom licu.

– Tada je oformljen Savez, Feorine – najzad će stari Vilenjak. – Ono šta je ostalo od Nama’Reth loze bilo je dovoljno da počne vladavinu iz milosrđa i samilosti. Ali, ako smo bili dovoljno arogantni da zaboravimo odakle potičemo i kakvi treba da budemo, onda smo i zaslužili da platimo tako visoku cenu. Savez sa ljudima trebalo je da nam služi kao podsetnik, novi početak,da ispravimo sve što je do tada bilo pogrešno. Podelili smo znanja, naučili ih svemu šta smo znali, posebno o gradnji. Ponosni Segeol bio je kruna našeg Saveza, mesto gde smo živeli zajedno.

– Videli smo i kako se taj mir završio – poluglasno će Feorin. – Znaš li da ljudi svoju tvrđavu sada zovu Segeol?

– Zaista? – sveštenik će. – Nisam to znao. Ali Segeol je trebalo da bude njihov. Samo, ljudi su bili velikodušni, i ko je mogao da ih odbije? A onda, ljudi i vilenjaci počeli su da se mešaju, i kroz par generacija postalo je vrlo zbunjujuće ko gde pripada. I umesto da uživaju u zajedništvu, postavili su pravila.

Feorinov poluosmeh mogao je značiti bilo šta. Jer istine ove vrste teško da su bile prenošene dalje, i bilo je to još nešto o čemu ranije nije čuo. Pored toliko godina provedenih u potrazi, mreže tajni jedva da su počele da se raspliću.

– I ja sada gledam u izuzetak od tih pravila – Bramon mu se osmehnu. – Dragi moj Feorine. Toliko toga si pretrpeo, a ništa nije bila tvoja krivica. Stvoren si da ispraviš naše greške, i ni za sekund nisi zastao da se zapitaš moraš li to baš biti ti. Niti smo mi učinili bilo šta da ti olakšamo breme.

– Pretpostavljam da sada ne govoriš samo o barijeri – mirno reče. Već odavno je odlučio o toku svog života i prestao da žali za onim šta neće imati, i svaka naknadna priča o tome bila je bespotrebna.

– Sam Univerzum nam postavlja puteve koje treba pratiti. Mi smo se više puta ogrešili. Možda smo do sada nešto i platili, ali kada smo nakon svega šta je trebalo da naučimo i znamo izabrali da se ogrešimo o ljubav između tvojih roditelja, zagazili smo u neoprostiv greh…

– Bramone – prekinuo ga je, odmahnuvši glavom. Mislio je i da se sa tim pomirio u duši, ali iščašene sudbine svih koji su patili zbog toga bolele su više od njegove.

Pogledali su se, i znali su da Feorinov oproštaj ne znači ništa na vagi Univerzuma. Previše je vremena prošlo da bi čisto pokajanje rešilo bilo šta.

– Ono što ja mogu da uradim jeste da vas oslobodim novim početkom. Isto kao i ljude, jer ni oni nisu… Uostalom… – uzdahnuo je. – Tako mora biti. Od vas zavisi šta će biti dalje. Možda malo više posvećenosti prirodi umesto svetu…

– Mudro si se pobrinuo za naslednika – iznenada će sveštenik, udaljavajući ga od zbrkanih misli o onome šta ima doći posle.

– Taj presto i tako nikad nije bio moj.

– Nisi imao osećaj. Ali, inače…

– Ne – čvrsto je odbio. Da je bio raspoložen, mogao se makar zahvaliti sagovorniku na veri iskazanoj prema njegovim sposobnostima. To bi bilo ljubazno, i vilenjački s njegove strane. Čak bi i ljudi tako postupili u nekimsituacijama. Ali sveštenik samo zadovoljno zaklima, skoro kao da pozdravlja nekog iza njega. Stegao je prekrštene ruke, jedva izdržavši da se ne okrene. Ako ne može biti bezbedan u domu gde je odrastao, u hramu Malekovom, gde može?

– Reci mi – tiho će Feorin. – Mogu da razumem zašto nisi želeo da iko sazna da si bio učitelj većini ljudskih Moćnika, ali mogao si makar reći nešto za mesto sastajanja.

Zapravo je došao da vrlo ljubazno zatraži objašnjenje za nepoverenje koje je izgleda toliko dugo vladalo među njima kada se sveštenik nije mogao odlučiti sve do zadnjeg trenutka da mu otkrije znanje za kojim je tragao pri svakoj poseti, osim kada nije pričao o miru. Ali videti Bramona skrhanog nečim tako dalekim, čak i za nekoga ko je živeo tako mnogo ciklusa, nateralo ga je da poveruje da je sveštenik možda pokušavao da ga zaštiti bola čuvanja još jedne tajne. Sam Univerzum zna sa koliko je mraka pratilo i ono malo istine što mu je bilo dopušteno da zna o svojim roditeljima.

– Zato što moraš da znaš razlog. Tvoja sudbina je tek jedna od mnogih, ali ti si jedini koji ima dovoljno snage da je promeni, i sa više Moći nego što je iko ranije imao.

– I Kasnere imaju Moć. Da li im je Edara i to dala?

– Rekao sam ti, ljudi su nekad bili moćni kao i mi. Njihova krv je jaka.

– Oni su jedini koji još uvek imaju Moć.

– Oni su besmrtni, Feorine. Univerzum samo pokušava da vrati ravnotežu. Vilenjaci i ljudi moraju ponovo naučiti da žive zajedno.

– Ili ne – mlađi vilenjak se strese. – Kakva je to ravnoteža ako oni ostanu bez ikoga sa znanjem da koristi Moć, dok nema deteta među nama koje sa prvim koracima ne uči osnove Moći?

A opet, bila bi šteta kada bi ostali udaljeni, braća po mnogo čemu a ipak toliko različiti. Plakao je kada je otkrio da će i Kasnere morati krenuti sa njim na poslednje putovanje do izbavljenja. Sada je samo bio ogorčen.

– Možda bi to trebalo da prepustiš meni – mrk glas iza leđa natera ga da se okrene. Da nije ostavio oružje u svojim odajama, ne bi bio siguran da može da se kontroliše da ne baci jedan od noževa.

– Elirone.

Pokušao je da shvati koliko toga je plavokosi vilenjak čuo, da bi sekund kasnije sve odbacio uz gnušanje. Bili su braća, a refleksi stečeni među ljudima ovde nisu smeli doći do izražaja.

-Treba da razgovaramo – kralj se slabašno osmehnu. – O mnogo čemu.

 

Ostale priče Poslednjeg vilenjačkog princa su OVDE