DAN 58

PROROČANSTVO

BULJENJE U PRAZAN papir nikad nije imalosmisla, pogotovo ako je u pitanju bila bela poleđina mape. Nikada nije voleo nerešene zagonetke, a ovu je mrzeo još više od kada je njemu palo u udeo da je reši. Prevrnuo je ćošak, čisto da se uveri da je na pravu stranu okrenuo mapu, gornja strana tamo gde treba biti, i tome slično, i ponovo je bacio pogled na par rečenica jedva vidljivih sa druge strane. Očito da nije mogao doći do otkrovenja ni na jedan usmeren ili nemaran način, te je smatrao da je odustajanje sasvim primereno.

– Atorine – pozva ga visoki crni Vilenjak s druge strane biblioteke.

– Ništa, Feorine – odvratio je, trljajući slepoočnice. Trzao se svaki put kada bi princa oslovio samo imenom, ali ovaj je tako zahtevao.

– Reci mi opet, ni’tar – Vilenjakinja sive kose nazvala ga je bratom, mada on nije bio siguran da je iko pomenuo da princ ima drugih rođaka osim zapovednika Eris i kralja Elirona. Ali njene oči govorile su o prisnosti svaki put kada bi ih uperila u njega, što je išlo u prilog nekim glasinama na koje nije hteo da se obazire.

Feorin je sijao od kada je ona počela da ga prati, svaki put više kada bi mu se obratila, obavijajući je aurom nežnosti. Kada joj je predložio da ga prati zbog sopstvene bezbednosti, nije se nadao da će tako rado prihvatiti. Sada je izgledalo kao da su zajedno u ovome od početka.

– Pravilno usmerena Moć šest besmrtnika pokrenuće otkucaje Srca u zori novog stvaranja. Nestaće svetovi i mnogi će umirati dok se drevni ne vrate.

– I to je sve? Za sve ove cikluse?

– Toliko piše na mapi, i na svim ostalim spisima tog doba koja govore o proročanstvu – reče Feorin.

– Za sve ove cikluse – Atiron će, osmehnuvši se jer je mislio da jedini vid pomoći koji ona može da im pruži jeste povremeno preslišavanje u časovima beznađa – stvoreno je toliko teorija, od kojih je većina služila da opovrgne narodno predanje o proročanstvu po kome će barijera biti uništena. Manji broj teorija služio je samo sebi, i nije imao nikakve veze ni sa čim smislenim. Procesom eliminacije, to sam prvo pregledao. Feorin zna da tu nema apsolutno ništa.

Tamni vilenjak sleže ramenima, prevrnuvši par spisa po policama.

– I ti misliš da proročanstvo govori o Vilenjacima Namarina koji će uništiti svetove ljudi radi osvete, jednom kada se oslobode barijere? – okrenula se prema njemu.

Pretpostavljao je da su srećni što je pristup odajama biblioteke na kraljev zahtev zabranjen do daljeg. Koliko je on znao, i sama ideja da mir možda neće biti moguć bila je dovoljno mučna za obične stanovnike njihove skučene tvrđave, i bez pominjanja beskonačnog rata protiv čitavog sveta, ni manje ni više.

– Ako želiš tako da ga protumačiš, onda govori – Feorin će, na trenutak je pogledavši da se uveri da je mislila ozbiljno. – Ali morala bi prvo da poznaješ narod Namarina da znaš da je tako nešto nemoguće.

– Čini mi se da bi svet ljudi lakše bio osvojen transformisanim odredima, ako iznenađenje i strah nose pola pobede, pored snage i brzine. Mora da postoji razlog zašto to do sada nismo uradili, zar ne? – Atiron će. Ako je i bio skeptičan, činilo mu se da ima razloga.

– U takvom obliku vilenjacima je nemoguće da koriste Moć, zar ne? – za trenutak je izgledala kao da proverava podatak u knjizi, što je bilo smešno. – Ko zna šta je slobodnom umu moguće…

Možda je mislila i na izreku o slobodnim ljudima i besposlenim željama. Bio je siguran da je svojevremeno čuo dovoljno takvih priča od učitelja Madorena. Nikada nije mislio da je priča toliko važna, koliko sama pouka. Ali jedno je bilo sigurno – znajući Feorinovu reputaciju, ovaj nikada ne bi otvoreno tražio način za oslobađanje od barijere da se pre toga nije osigurao da će slobodni umovi vilenjaka ostati na stazi mira, jednom kada bude definitivno uspostavljen.

– Zar ti nisi bio ovde pre barijere? – pogledala je Feorina, tek blago zaintrigiranog.

– Čini mi se da sam tada imao jedva osamnaest ciklusa – rekao je, – i da mi je bilo dozvoljeno da idem kuda želim, svakako ne bih hteo da se nađem u društvu Moćnika.

Atorin se skoro nasmejao, pre nego što se setio u čijem se društvu nalazi.

– Ova biblioteka nije uvek bila ovde, zar ne?

To je bilo čudno pitanje u tom trenutku, te je obojica pogledaše.

– Originalna biblioteka nalazila se u centru Segeola – reče Feorin. – Kad je razaranje počelo, obe strane su nosile šta su mogle.

Atorin frknu, nesposoban da razmišlja o ljudima kao o skupljačima znanja. Opet, nije ništa rekao, znajući za prinčevu sklonost ka ljudima. Samo se naslonio, bez ikakve želje da se meša u dalji tok razgovora. Prisustvo ove vilenjakinje nije vodilo ničemu.

– Dakle, uglavnom nasumice. Što znači da bi negde ovde mogao biti spis na jeziku ljudi koji možda govori o tome gde su se njihovi Moćnici sastajali. Feorine, stvarno ne vidim koja je poenta u iščitavanju tolikih proročanstava i njihovih tumačenja, osim ako ne znaš kako da upotrebiš Moć jednom kada se nađeš na tom mestu i očekuješ da nađeš neke smernice.

– Pa, pretpostavljam da se moglo desiti da pokupimo i neku knjigu na njihovom jeziku – opušteno reče, sevši na sto. – Znam da su oni uzeli dosta vilenjačkih spisa, ali u to doba neki od njih mogli su i da ih čitaju.

Protivno svim pravilima, Feorin je pre nekog vremena zatražio ručak u biblioteci. Bio je to skroman obrok naspram onoga što su mogli dobiti da su se pridružili ostalima u trpezariji, ali on je svejedno odbio da jede, ponosan na tradiciju i pravila. Zbog onoga šta je princ predstavljao novom poretku Namarina, stoički je istrpeo da ih ne sluša i ne gleda, zatrpan nepotrebnim spisima na drugom kraju višestepenih odaja. Nalazio je mape na jeziku ljudi, i mape drugih svetova za koje je čuo da više ne postoje kada je Feorin došao do njega. Ako je istrpeo nemarnost takvog ponašanja, mogao je da istrpi i sve ostalo. Ali nikada nije uspevao, za sve ovo vreme, da izbegne prinčev pogled kad god bi se nelagodno promeškoljio. Već mu je jednom rekao da je došao da ih oslobodi i da prvo moraju naučiti da budu slobodni u sebi. Sa smehom je dodao da se takve stvari ne mogu bolje naučiti nego kad se krše pravila i tradicije. Očito da je mislio i da je pristojno sedenje na stolici previše sputavajuće.

Feorin i Danaila jedva da su ga pogledali. Izgledalo je kao da gunđa, a mnogim vilenjacima bilo je ispod časti da se ponašaju tako ljudski. Još uvek su se dostojanstveno klanjali bivšem nasledniku, čekajući da im se osmehne i kaže da imaju mir. Šta je on sve ređe radio od kako je Atorin izgledao sve više obezglavljeno. Nije mogao da radi ako je njegov glavni pomoćnik – istoričar, geograf, arhitekta i bibliotekar  – gubio živce. A polako ih je gubio i on. Trebalo je da zatraži od Keliše da položi račune o onome šta je društvo Gardijana odnelo iz Segeola. Mrzeo je i samu pomisao da će morati da se vraća u tvrđavu ljudi samo zbog toga.

– Postojala je jedna studija o Moći koja se javljala ljudima – reče Feorin. – Nešto o tome kako je morala makar malo biti drugačija od vilenjačke. U toj knjizi bio je opisan i jedan od ljudskih Moćnika zvani Aron. Imao je proročanske vizije i njegov učenik se ponekad trudio da ih zabeleži. On je prvi upotrebio termin Srca, jedva objasnivši da je to mesto gde se Moćnici sastaju. Natpisi na mapama pripadaju njegovom učeniku Samiji, što se pokazalo kao velika greška. Da ne bi naškodio ostvarenju samog proročanstva smatrao je da ne sme biti određenog pominjanja ciklusa, ali to je sve o čemu je Samija razmišljao. Natpisi inače nemaju nikakve veze sa ratovima i osvetom vilenjaka, dati su samo kao pokazatelj velikih promena u međuvremenu.

– Ljudski je grešiti – reše Danaila.

Feorin klimnu, tek toliko da se složi, mada je to isto mogao reći i za vilenjake. Mogao je da doda i da je Samija bio uobraženi vanbračni plemićki sin, ništa više od pisara jednom starcu koji je pred kraj života jedva video kuda hoda – kad bi mislio da to ima neku primenjenu važnost. Ali Danaila je već pokazivala naznake teorije po kojoj bi on trebalo da bude živa enciklopedija svega šta se dešavalo u proteklih hiljadu i nešto ciklusa samo zato što je živeo u tom periodu, te je oćutao.

– Postoji proročanstvo o nama koje nikada nije prevedeno na jezik Namarina – rekao je, zaškiljivši u pokušaju da se priseti tačnih reči. Edara je bila previše ponosna da nauči jezik neprijatelja, a i da ga je znala, bilo je trenutaka kada bi uprkos tome spalila takve knjige, uz sve počasti. A to je mogao da kaže za gotovo sve Moćnike iz tog doba. – Govori o spajanju Moći besmrtnika iste krvi koji će ukloniti barijeru nakon dugog vremenskog perioda. Pomenuta je fraza o tome kako će pravda biti zadovoljena. A u ono doba, bilo je bitno da pravda bude zadovoljena na istom mestu na kom je izvršen zločin. Ciklus ravnoteže i ostalo – nehajno je odmahnuo glavom kada ga je upitno pogledala. – Ono što je sve ostale zbunjivalo, jeste poređenje Srca sa Mestom Moći. A Mesto Moći je Mesto Moći čak i kada je razoreno. Kad bolje razmisliš, shvatićeš da je Srce samo figurativno značenje u smislu izvršavanja pravde na određenom mestu. Početak i kraj svega ovoga.

– To nam nikada nisi rekao – zapanjeno će Atorin.

– Naravno da nisam – Feorin se naceri. – Do sada mi nije bilo dozvoljeno da upotrebim znanje u tom pravcu, a neke tajne su bile sigurnije kod mene. Uostalom, misliš da, uz ovo šta sad znaš, možeš da iskopaš nešto više odavde? – osvrnuo se po ogromnoj riznici znanja, nemoćnoj pred zahtevom koji je postavljao, isto kao i Atorin koji se samo bledo osmehnu.

– Onda – Danaila ga je gledala kao da se pita kako mu do sada nije sinulo rešenje, pored svega što zna, – ako je u pitanju samo mesto sastanka Moćnika… Zašto ne pitaš nekog vilenjačkog Moćnika? Neko je bio živ u to vreme, zar ne? Vi ste besmrtni.

Duboko je disao, shvativši da se smeje tek kad mu se devojka osmehnula. Bio je to samo novi pravac u istraživanju, ne rešenje, ali bilo je podjednako dobro. Mogao je da sazna uobičajeno mesto sastanka Moćnika. Mogao je i da pretpostavi da su, sigurnosti radi, ljudski Moćnici odlučili da čin izopštavanja Namarina sprovedu na nekom drugom mestu, a opet, nije moglo biti boljeg mesta za buđenje Moći nego onog na kome su već navikli da rade takve stvari.

 

Ostale priče Poslednjeg vilenjačkog princa su OVDE