DAN 52

NEZAMISLIVO

– RIAN FEORIN. VREME je.

Glas nije pripadao nikome koga bi mogao trenutno da se seti, i zato je čitavih pola minute nepomično ležao, čvrsto zatvorenih očiju, misleći da je u pitanju nešto dovoljno nevažno da bi zaboravili na njega.Osećao je i svetlost dana na kapcima, zapitavši se zašto mu se toliko spava. Nekako je smogao snage da misli dovede do dovoljnog nivoa budnosti da bi se setio da je sve do zore maltretirao dvorskog arhitektu u vezi jedne određene građevine, dovoljno nezanimljive da se niko nije potrudio čak ni da je uništi. On je za to vreme samo slušao i razmišljao, dok je Atorin skakutao po velelepnoj biblioteci, dovodeći se do očaja pri svakom novom Feorinovom pitanju. Ostavio ga je frenetično budnog kad je odlazio, i sada mu je bilo žao.

– Koliko je sati?

– Sati, gospodaru? – glas zazvuča ljubopitljivo i uslužno.

Trgao se, shvativši da je govorio naglas i da nije čuo korake koji bi vlasnika glasa sa početka njegove sage buđenja odveli napolje. Vilenjaci nisu brojali sate u danu.

– Mislio sam – i dalje je odbijao da otvori oči – vreme – za šta?

Bilo je dana kada je i budan sanjao vilenjačke glasove oko sebe, njihovo nerazumevanje onoga šta je postao, navika koje je poprimio. Toliko toga na njemu više nije podsećalo ni na šta ljudsko ili vilenjačko, i snevanje o susretima vrsta dovodila su ga svojevremeno do sumornih raspoloženja.

– Elroh Eliron je uputio poziv – mogao je da oseti kako se vlasnik glasa predusretljivo klanja. “Elroh? Kralj. Naravno.“ Naglo se okrenuo, samo da bi shvatio da je sve vreme bio u pravu – vitki Vilenjak se zaista klanjao, onoliko uslužno koliko je mogao pored potisnute znatiželje. Još jedan fenomen na koji se nije navikao – sretali su ga samo da pitaju da li je istina da je Vadren zaključio mir. I odjednom bi bili blaženo srećni i puni zahvalnosti.

Razložno je zaključio da nema smisla pitati kada ga Eliron očekuje, i umesto toga samo je upitao gde. Dobro pitanje bilo bi i zašto, ali teško da bi to iko znao do samog kralja. Osim ako nije zbog konstantnog izbegavanja kraljevog prisustva, šta je stvari činilo još težim. Nije hteo da se suočava sa nekim stvarima, sem ako baš nije morao. A nije smatrao da mora.

Rekao je uslužnom vilenjaku da će se potruditi da pronađe mesto, ako ikako stigne, i vrlo ljubazno je izbegao njegovu pomoć oko pronalaženja mesta na kom su ga čekali.

Čekali?, zapitao se kad se našao sam u nekom hodniku, siguran da nema nikoga okolo ko bi mogao da zna gde bi on sad trebalo da bude. Ko je to još mogao da ga čeka? Pored svega čime se trenutno bavio i razmišljao, makar je jedno bilo sigurno – nimalo nije bio raspoložen za iznenadne razgovore uzaludne prirode, makar poticali i od Elirona. Pogotovo ako potiču od Elirona, odlučio je nakon kraćeg razmišljanja. On je, pored Telmara nekada, bio jedini sposoban da pronikne u dubine njegovih misli. Samo što bi se Telmar složio da su žrtve ponekad potrebne, dok Eliron nije hteo da pravi nijednu.

– Rian Feorin.

Gotovo da je poskočio od tona reskog ženskog glasa koji ga dočeka iza ćoška. Eris je u zadnje vreme stalno tako zvučala, ogorčeno i pomalo razdraženo, s pogledom kao da svi oko nje učestvuju u nekoj zaveri. Možda je bila takva i zbog njega, jer nije mogao da je zamisli tako raspoloženu duže od dva-tri dana, koliko je uspeo da sastavi u Namarinu. Prošli put je jedva izdržao pet.

– Eris – osmehnuo se, zastavši ispred nje. Nije davala znake da želi ikakav fizički kontakt sa njim, te nije pokušavao da joj pruži ruku ili je privuče u zagrljaj. Osmeh mu je bio žalosno snishodljiv kad je pognuo glavu, jer to je bila još jedna razlika između nje i brata – nikada nije pokazivala ništa više do netrpeljivosti prema njemu, ponekad i gnušanje kada je držao govore o miru i ljudima. – Znaš da ne moraš tako da me zoveš. Osim toga, sada je to samo formalna titula.

– Rian Feorin – tvrdoglavo je ustrajala. Pokazala mu je da krene, i za sekund je pomislio da je ona tu da se osigura da će doći na sastanak. Ali Eliron nikada ne bi poslao sestru da obavlja takve poslove. Krenula je uporedo sa njim, držeći distancu. Pomalo mu je bilo zabavno, pored toga što ga je i nerviralo, ali do sada je imao vremena i načina da se navikne na takve vrste ponašanja. – Moramo da razgovaramo.

Nije zvučala kao da uopšte zna za Elironov poziv. Kad ju je bolje osmotrio, ispod oka naravno, jer bi inače dobio neku zajedljivu primedbu, izgledala je kao da nije spavala još od noći Vadrena.

– Važi – rekao je. – O čemu?

A onda se ugrizao za jezik, ona jedva da je to primetila. Vilenjaci su voleli da o stvarima, bilo čemu uopšte, razgovaraju smireni, na mirnom izolovanom mestu, namenski određenom u tu svrhu. Samo su ljudi da delili naređenja po hodnicima i dobacivali važne stvari onako uzgred, smejući se. Jedine razgovore koje su oni ugovarali i pažljivo spremali bila su beskonačna naklapanja ministara.

Duboko udahnu, prisećajući se gde se nalazi i s kim priča.

– Gde želiš da razgovaramo? – reče.

***

Eris nikada manje nije pazila na manire Vilenjaka, još manje na manire dvora. Nije vikala, ali je povišen glas drhtav od besa govorio dovoljno.

Nije bio toliko zapanjen koliko je ona očekivala da će biti. Vilenjacima nikada nije bilo teško da zaborave na njegova drugovanja sa ljudima jednom kada bi došao, ali se ona trudila da tu činjenicu konstantno drži na umu. Očito da ipak nije znala šta se tačno podrazumeva pod tim, jer on nije bio iznenađen njenim stavom. Ako ga i jeste iznenadila novostima nije to pokazao, mirno ju je slušao, to i nju natera da se smiri. Previše je svađa video i u previše ih je i učestvovao, ali je sve bilo nevažno pod svetlom saznanja da su u zadnje vreme na njega mnogi vikali i držali mu predavanja. A on je ipak bio princ.

Namršteno je stajao, slušajući iznenadnu tišinu. Trepnula je sabirajući misli, a on se okrenu prema njoj i osmehnu se. Ipak, nije mogao da sakrije zabrinutost.

– Eris niraja. Nemam ženu, i nemam decu. Nikoga nisam svesno doveo sa sobom. Ako je neko i došao… Pa, mogu da zamislim zašto bi ona želela da vidi…

Slegao je ramenima, možda malo začuđen što ga nije prostrelila pogledom, kao što je inače činila kad god bi je nazvao sestrom. Jednim delom bilo mu je i smešno što smatra da se već odrekao besmrtnosti zarad porodice i da je doveo kćer sa sobom. Nekako, nikad nije pomišljao na tu mogućnost u svom dugom životu.

Iznenada, bilo mu je dosta optužbi i gubljenja vremena. Pre nego što je stigla da uobliči pitanje, rekao je:

– Ronarin je dobila kćer odmah nakon raskola. Danaila Natora je poslednji potomak njene loze. Kada pronađem mesto Srca, ona će biti sa mnom.

Nije zastao da upita gde su je smestili, dobro je poznavao nepromenjivi sistem.

 

Ostale priče Poslednjeg vilenjačkog princa su OVDE