SNAŽNA SRCA

Slavili su, oduševljeni borbom koja ih nije koštala nijedne žrtve. Slavili su, uprkos tome što se vest o sceni ispred kapije proširila poput požara. Niko nije brinuo zbog Kapetanovog neodobravanja. Par boraca je izašlo bez naređenja, pa šta? I samo toliko bilo je dovoljno da porazi omanju četu neprijatelja. Nada da će preživeti ovaj ciklus ratovanja sa mnogo više živih na svojoj strani bila je naglo udvostručena. Niko nije imao pravo da im to oduzme.

Klicali su jednu jedinu reč već par minuta, navijajući da vide lik onoga ko je postao deo borbene sile Segeola, na tako neviđen način demonstrirajući svoju veštinu.

Iza leđa zamaskiranog Sivog ratnika, Faha je revnosno skupljao opklade, pijano se kikoćući.

– Da se kladimo da je Sivi ratnik žena? – pitao je.

Smejali su se i prihvatali.

– Da li sam se kladio sa vama? – mladić se nalakti na sto gde su sedela tri ratnika sive kose.

– Nisi – Teoril se naceri.

– I nećeš – oštro će Teonil, naknadno se iskezivši. Navodno su se zabavljali, ali nisu mogli da se ne pitaju kakva će biti reakcija kada ratnik najzad skine masku. Oni su imali mnogo načina da prepoznaju lice ispod.

– Čije lice želiš da vide? – ratnik se nagnu ka Teonilu. Glas je mogao pripadati bilo kom polu.

Slegao je ramenima, impresioniran njenim maskiranjem. Mora biti da je koristila neku vrstu Moći.

– U ovakvim situacijama, najvažniji je govor – napola poverljivo će Teoril. Naravno, zato su i bili ovde. Nikako zato da se pobrinu da se očeličeni ratnici ne pretvore u pobesnelu rulju kad prepoznaju „sveštenicu“.

Ratnik ustade, a Faha joj uslužno podmetnu stolicu, gestikulirajući da treba da stane na nju da je bolje vide. Kada se popela, tišina je bila potpuna. Svi pogledi se uperiše u onaj prorez odakle su se videle tamno-plave oči. Faha je blesavo zurio naviše, kriveći vrat pod skoro nemogućim uglom. Jedan blizanac bio je zauzet prazneći čašu do dna, a drugi je vrlo ozbiljno vrteo palčevima.

– Ovo će biti zanimljivo – neko je veselo šapnuo.

Ruka koja se podigla do kopči bila je ukrašena jednim prstenom u obliku glave vuka. A kada se okovratnik ogrtača najzad razmakao, trebalo im je nekoliko sekundi da shvate da gledaju lice žene. Lepe mlade žene kojoj nije bilo mesto na bojnom polju.

– To je moja mlađa sestra! – ponosno će Faha, iznenadivši ih u tišini.

Teoril se nasmeja, a za njim i ostali. Teonil joj dodade čašu plavog pića, a ona ga bez ustezanja ispi do kraja.

– Danaila! Sivaratnica! – čulo se klicanje iz grupe koja je okruživala Ramika i Rekina. Ako su njih dvojica nazdravljala u njenu čast, onda su to radili i ostali.

– Za snažna srca – i dobro oružje! – nazdravila je i ona, a blizanci se samo pogledaše.

Kasnije je Faha bezuspešno pokušao da naplati opklade.

– Eh, nije važno – reče kad je najzad digao ruke. – I tako sam samo hteo da vidim vaše face.

Blizanci su isparili daleko pre njega. Za njim je krenula i ona.

A krčma Kod Starog bila je puna do zore.

***

Suočen sa još strožom zabranom izlaska, koja je odjednom uključivala i zabranu preskakanja zidova, Faha se slatko nasmejao i propustio Telmara na njegovom redovnom putu do biblioteke. Ostao je da gleda za njim, pitajući se koliko su te informacije zapravo važne i da li vredi da sam bude uhvaćen zbog njih. Iz nekog razloga, Telmar je odlučio da ignoriše svaku manifestaciju njegove sveznajuće strane, pripisujući to svojim vizijama o Feorinu. Sa njegovim očito fizičkim moćima se pomirio smatrajući ih neizostavnom ispoljavanjem ostatka vilenjačkih gena. Nije bilo nimalo laskavo što nije ni pokušao da proćaska sa njim o tome, osim onog jutra. Svoje pretpostavke uzimao je zdravo za gotovo, menjajući ih sa okolnostima, ali nikada se ne trudeći da ih dublje ispita. Zato se Faha i zabavljao, mada sve manje kako je vreme prolazilo i kako je postajalo očigledno da Telmar izbegava uspomene vezane za prošlost. Već odavno je sva njegova energija bila usmerena na pronalaženje Srca Segeola i neizazivanje daljih čarki sa neprijateljima. Što je bilo za svaku pohvalu, osim što se nakon toliko vremena malo koji dogovor mogao postići na obostrano zadovoljstvo.

Ono malo pića što je tako teatralno popio u cilju privlačenja pažnje lagano je izvetrilo kad se našao na svežem vazduhu. Uz malo sreće, počeće da ga traže tek sutra naveče, a i to čisto rutinski. Vođa njegove čete i tako nije imao ništa pametno da mu zada, da ne pominje da je izbegavao susrete sa njim. Teško da je bilo boljih uslova za nestanak iz tvrđave.

Igrom sudbine, odabrao je baš onaj tajni prolaz kojim je i Telmar onda krenuo. Shvatio je to kada se našao na trgu, ispred bašte ograđene drvećem. Kupola hrama Maleku bila je napravljena od davno nestalog materijala koji je reflektovao sliku neba u svako doba dana i noći. Prošao bi pored ne primetivši još jedan deo neba, da nije čuo slabašno pojanje. Pojali su svaku noć u ovo doba kao uspomenu na Visokog sveštenika Madara. Priča o njegovom životu bila je puna čudesa, a zadnja je bilo o njegovoj smrti. Iznenadni poriv da meditira noću pred veličanstvenim oltarom bio je jači od umora i pravila. Niko od njih nije noću ulazio u glavnu odaju hrama. Pričalo se da ih ponekad posećuju duhovi, demoni zastrašujućih očiju, i da ne odlaze pre zore. Kao i da je sveštenik Madar više puta ignorisao to saznanje. Kažu i da mu je duša nečujno napustila telo, bez borbe i žaljenja, i da je njegovo lice obasjano jutarnjom svetlošću krasio oslobađajući osmeh.

Mogao je ući, i imao bi prava da oda poštu tom starcu koga je poslednji video živog. Ali on nije bio kao Telmar, nije mu trebalo božansko odobrenje. U njemu je bilo previše energije i besa da bi smirene reči molitve mogle išta da mu znače.

***

Neviđena gomila knjiga i spisa bila je naslagana oko stola gde je Desmar odlučio da zauzme busiju čekajući Telmara.

– Rekao bih da smo sve ovo pročitali davnih dana – zamišljeno reče kad mu se stariji brat napokon pojavio na vratima biblioteke.

– Znam – seo je na ivicu stola, podelivši ozbiljan pogled između brata i knjiga. – Ali nešto mi je uvek promicalo, i mislim da bi trebalo još jednom da ih pređem.

– U ovo doba? – Desmar podiže pogled. Teško da je mislio na činjenicu da je par sati do polovine noći i da nijednog bibliotekara nije bilo na vidiku. Kapetan je i tako znao sve šta se moglo znati o tim knjigama koje su oni tretirali kao jedinu istinitu svetinju iz prošlosti, možda i zato što su Kasnere bile odgovorne za njihovo preživljavanje tokom Prvog ciklusa ratovanja.

Stariji brat sleže ramenima.

– Mora se početi odnekud – reče. – A i tako nemam bolju ideju. Osim da ponovo pokušam da pitam…

– Ne – odlučno ga prekide Desmar. – Preći ćemo ih zajedno. Dve glave bolje misle od jedne.

Bilo je to lakše reći nego uraditi. Sve te knjige davno su pročitali, iskoro ih znali napamet. Ali kada se radilo o ovako osetljivom predmetu istrage, puko prelistavanje i podsećanje nije bilo dovoljno. Ubrzo su bili zaglavljeni u starim legendama, mapama rasprostrtim preko tri susedna stola i simbolima za rešavanje istih. Još uvek nije došlo vreme kada jedan od njih dvojice gubi nerve na nerazumljivim sitnicama, ali polako je počinjalo da ih nervira odsustvo tragova. Gubili su vreme, i nisu mnogo odmakli kada se blizanci pojaviše u dovratku četiri sata kasnije.

– Možda će četiri glave misliti bolje od dve – Teonil će, nakon misteriozne razmene pogleda sa bratom.

– Ali ako potraga do jutra ne odvede nigde…

– …odgovor ćemo tražiti na nekom drugom mestu.

– Makar to značilo obnovu pregovora sa neprijateljima.

Telmar i Desmar takođe razmeniše poglede, svesni da protiv ozbiljnosti i rešenosti blizanaca ne vredi nikakav argument. Pogotovo onda kada su jedan drugom završavali rečenice.

Telmar im samo pokaza hrpu spisa.

 

DAN 48

PRSTEN VUKA

– MILOST! – POVIČE TEORIL. – Tražim pauzu!

Odavno su prošli sati kada su uživali u rovarenju po prašnjavim koricama i dobacivali jedan drugom šta su zanimljivo našli. Možda nije tako izgledalo u podzemnim odajama prepunim veštačke svetlosti, ali napolju je svitalo, i nedostajao im je hladan vetar.

Po iznerviranim izrazima lica kada su ostavili stranice nad kojima su se gurili više od pola noći, bilo je više nego očigledno da niko nije uspeo doći ni do najmanjeg traga o tome da Srce Segeola uopšte postoji.

– Telmare – Teonil se zaljulja na stolici. – Ovo o Srcu je usmeno predanje, zar ne?

– Šta onda tražimo ovde? – Teoril se ljutnju.

– Neku građevinsku informaciju, bez sumnje – ni Desmar nije bio u boljem raspoloženju.

– Ako nešto postoji, znači da je sagrađeno – nepokolebljivo će Telmar, iako je i on bio umoran. – Sagrađeno je negde, nečijim rukama, i treba da postoji makar nešto…

– To je tajno mesto Moći – Teonil će. – I ne bih da zvučim beznadežno, ali da je takva informacija ikada postojala u ovom podrumu, mi bismo je odavno našli. Zar ne misliš tako?

– Možda to mesto postoji u astralnoj ravni – Teoril je pokušao da se našali. – Tvrđavu smo i tako prešli uzduž i popreko.

– Mislio sam – Telmar ih pogleda – da možda uopšte nije u tvrđavi.

– Hm – učini Desmar. – To bi objasnilo mnogo toga.

A opet, to nije objašnjavalo ništa, osim što je donosilo još pitanja. Za drevne Majstore moći, svetilište je moglo predstavljati bilo šta.

Jedna knjiga koju je Teoril neodlučno prelistavao još od početka i kojoj se vraćao svakih pola sata nosila je porodični grb vuka na koricama. Nije im trebala ni za šta, ali on je ipak dodade Telmaru.

– Ovakav prsten nosio je Sivi Ratnik – reče tiho.

– Biće da se ti sećaš bolje nego mi – Teonil se nadoveza na prizor bratove zbunjenosti, – ali unutra stoji slika vladarskog prstena Kasnera. Taj se prenosi sa oca na najstarijeg sina.

– Taj nikad nismo našli – Desmar se nagnu ka knjizi sa zanimanjem, sam prelistavajući stranice ispred Telmara. Ovaj je sada delovao kao da mu je neprijatno. – Čak ni posle njegove smrti.

– Isti takav imala je ona – Teoril lupi prstom po slici izuvijanog sivog prstena sa glavom vuka na mestu gde obično stoji kamen. Vučje oči bile su sužene, zubi ogoljeni u režanju.

Telmar je mogao samo da bulji u stranicu, sileći se da ne pogleda braću. Uprkos tolikim godinama koje su proveli zajedno, neke stvari jednostavno nije mogao da podeli sa njima. Kao kada su prvi put potegli pitanje tog prstena, a on nije mogao da im kaže da ga je jedini i zadnji put video na lancu oko vrata njihovog polubrata Feorina onog dana kada ga je pustio da ode.

– Ona? – Desmar ih prodorno pogleda.

– Siva Ratnica Danaila, naravno. Šta si ti mislio?

– Biće da se neko od nas još uvek seća bojnog pokliča Kasnera – podsmešljivo će Teoril. Od kada su se Kasnere od dugačke i razgranate loze svele na njih četvoricu, izvesne porodične stvari postale su nepotrebne.

– Za hrabra srca i dobro oružje? – Desmar podiže obrve.

– To je bila njena zdravica kad je skinula masku.

– I Faha je objavio da je ona njegova mlađa sestra.

Ustuknuli su kad Telmar naglo ustade, prebledeo i vatrenog pogleda. Ne gledajući ih, izašao je napolje žustrim korakom.

– Telmare – uzviknu Desmar, okrećući se za njim.

Blizanci su stajali, gledajući svuda osim jedan u drugog. Iz nekog razloga, bilo im je neprijatno.

 

Ostale priče Poslednjeg vilenjačkog princa su OVDE