ODREŠENE RUKE

Nije bilo mnogo stvari koje su mogle da se urade jednom kada je Selik dobio odrešene ruke. Svi ministri i zapovednici sazvani su na hitno Veće, ali on nije bio među njima. Njegovi ljudi su lovili sitne ribe, one kojima će verovatno biti oprošteno, ali bez kojih ne bi bilo moguće sklopiti mozaik optužnica. Možda su Kasnere mogli da rade kako žele, ali iz nekog razloga su hteli da sve bude po propisu. Psovao je i zakone, i pravila i propise, i sve one običaje kojih je mogao da se seti, ali radio je to s užurbanošću, srećan što je Telmar najzad doneo odluku.

Mada, danas je bilo malo vajde od trčkaranja njegovih ljudi po ulicama. Uvaženi ministri su se potrudili da njihova zavera ostane što je moguće više intimna, upućujući samo najbliže saradnike i samo u neophodne stvari. Ali, on ne bi bio on kada ne bi već odavno imao ljude i među njima. Sve što je trebalo da uradi jeste da pošalje poruke. I da čeka obavest nekog Kasnera da sve njih, jednog po jednog, izvede na svetlo dana.

***

– Naš Kapetan je napadnut – u mukloj tišini objavi Desmar. Belina njegovog lica davala je izjavi tragičnu notu. – Drugi put u toku ove nedelje.

Za neke je taj drugi put bio novost, te zagrajaše. Neki se ponadaše još crnjim vestima.

Desmar usmeri pogled prema sedištima četrnaest zapovednika. Nisu svi bili tu, i imali su pravo da ne dolaze na ovakve sastanke. Ministri i zapovednici se kao predstavnici dve kaste nisu podnosili. Zapovednici su primali direktna naređenja od Telmara, i nisu im trebali dugi sastanci da bi odlučili šta treba uraditi. Uprkos razlikama u godinama i stilovima, uglavnom su bili ljudi od dela, malo skloni objašnjavanju i priči. Da su oni vodili zaveru protiv Telmara, pobuna bi bila okončana mnogo brže i ko zna na koji način. Srećom, svi su bili odani Kapetanu. I svi do jednog su bili upućeni u ovo šta se danas imalo desiti. Tihi i mrzovoljni, izgledali su ljuto kao da ne znaju šta će ovde, i malo je pažnje, kao i uvek, bilo upućeno prema njima.

– Ko je odgovoran? – AtironKanisden je stajao u podnožju stepenica koje su razdvajale vladarski presto od ostatka amfiteatra. Njegova garda imala je jako dobar izgovor za paranoično ponašanje, te su svi nosili oružje. On sam nije znao da je sve pod Korinedovom upravom. – Zašto garda nije obaveštena o tome?

Desmar ga samo pogleda.

– Kako treba da vas štitim ako mi ništa ne govorite? – Atiron ljutito prasnu.

– Postoje stvari, Kanisdene, koje se ne saopštavaju olako. Osim toga, za našu bezbednost zadužene su naše čete.

U punom amfiteatru ljudi, nije se trudio da razlučuje čije su emocije čije. Sve one istrage koje su sprovodili svako za sebe u ovom trenutku bile suzavršene.

Očekivana graja je izostala. Samo uzbunjeni pogledi i gurkanja, poneki šapat koji bi sablasno odjeknuo. Još uvek su čekali da im kaže da je Kapetan TelmarKasner mrtav. Desmar se tužno osmehnu, jer više ništa nije trebalo reći. Oni koji su bili krivi znali su da su uhvaćeni, a oni koji su prisustvovali sastanku Veća samo da se ne bi dosađivali kod kuće, odjednom su želeli da su tamo i ostali. Pretvorili su se u tihe neprimetne senke na stolicama, čvrsto se ukopavši u naslone. Toliko je bila zastrašujuća Moć Kasnera odjednom puštena, da ni nevinini krivci nisu imali šta reći.

Teonil i Teoril ušli su na druga vrata. Bez ikakvog znaka s njihove strane, ljudi iz četa koje su ušle za njima znali su šta treba da rade. Kada su im vođe bile ovako tihe i napete, bilo je najbolje ne pitati ništa. Postavili su se po spoljnjem krugu amfiteatra, iza leđa nervoznih zamenika ministara. Na Korinedov znak, gardisti se postaviše po unutrašnjem krugu, okruživši sto sa ministrima. Za to vreme, zapovednici su se u tišini postrojili iza Desmara. Uprkos zabrani, kod njih odnekud iskrsnu oružje.

– Kanisdene – zvonkim glasom će Desmar.

Sa stavom gorke pomirenosti, kapetan garde kleče na jedno koleno.

Nekada su zapovednici njihovog oca tako klečali dok su primali zapovesti. Mislio je da je Telmar iskorenio taj uslužno-pokorni stav.

– Pozivam te kao glavnog svedoka protiv zavere koja je imala za cilj Kapetanovu smrt.

Zapanjen, Kanisden podiže pogled širom otvorenih očiju.

DAN 35

PRECI

UČINILO MU SE da gleda trake sunčeve svetlosti kako plivaju po sobi, i neku sivu senku na mestu gde je bio siguran da stoji stolica. Pomislio je kako mu je muka od Kuće isceljenja i zatvorio oči. Kada ih je ponovo otvorio, nije znao da li ima razlog da se osmehuje.

Nije bio u Kući. Njegova spavaća soba nikad nije izgledala lepše nego pod čarolijom hladnog sunca. Za trenutak je imao osećaj da je ponovo dečak i da je preživeo tešku bolest. Neverovatno je bio vraćanje sećanja na te dane, i ponovo se osetio osveženim i živim.

Na šuškavi zvuk okretanja stranice skočio je kao oparen.

– Toliko o tome da treba da se odmaraš – filozofski će mladić.

Sedeo je u fotelji na drugom kraju sobe, s jednom nogom prebačenom preko naslona. Čitao je knjigu sa police pored i, osim ako nije grdno grešio, učinilo mu se da je obučen u Desmarovu tamno zelenu odeću za svečanosti.

Iznenada je postao svestan da mu srce lupa kao ludo. Bez reči se bacio nazad na jastuke.

Faha ga je posmatrao par minuta, a onda mirno nastavio da čita. Nije bilo njegovo da mu priča o Desmarovom teatralnom hvatanju sedmorice ministara. Niti o Selikovom delovanju iz senke, ili Atironovom iznenadnom pokajanju. Selik je zaista verovao da je kapetan garde zaverenik, i da Faha nije napomenuo Desmaru pravu prirodu njegovog mešanja, čovek bi sada visio u kavezu na trgu, čekajući Kapetanovu presudu. Znajući šta Atiron misli o Fahi, Desmar ga je samo pogledao. Nije ga pitao čak ni koliko je siguran.

– Šta čitaš? – prenu ga Telmar.

– Šta god nađem – reče s laganim osmehom. – Pregledao sam grad uzduž i popreko, i nisam našao gde je biblioteka, osim ako nije u nekom podrumu.

Prevrnuo je još jednu stranicu, propustivši sagovornikov usiljen osmeh.

– Baš je mirno jutros – reče nakon što se Faha opet udubio u ćutanje.

– Da – potvrdi crnokosi mladić, potpuno nezainteresovan za nastavak razgovora.

– Faha. Hvala ti.

Ovog puta ga mladić pogleda.

– Nije mi delovalo kao da ti treba pomoć – tiho je rekao. – Ali drago mi je da sam bio tamo.

Telmar sede, prebacivši noge preko ivice kreveta. Zamišljeno je pognuo glavu.

– Da li ti je iko rekao da ličiš na Feorina? – upita.

– Koga? – zainteresovano ga je pogledao preko otvorene knjige.

– Tvog pretka.

Bio je siguran svakim minutom sve više. Boja očiju i senke oko njih odmah su ga podsetile na davnog prijatelja, ali trebalo mu je dosta dok je shvatio da pored sebe ima njegovu sliku i priliku. Mogao bi se zakleti da on i jeste Feorin, da nije nedostajao osećaj prisustva Moći. To su nekada delili.

– Ma daj – Faha se nasmejao. – Ljudi dobijaju svakakve ideje tokom godina, pogotovo kad su besmrtni. Treba da napišeš knjigu.

Telmar klimnu glavom sam za sebe. Da, kako bi to bilo romantično.

– Osim toga, Feorin mi liči na vilenjačko ime – mirno će mladić. Iščekujuće ga je gledao, ali Telmar je prevideo njegov pogled.

– Da – samo je rekao, ustavši da se obuče.

DAN 36

PRESUDA

DA NIJE BIO PRISUTAN kad se Telmar svađao sa braćom, pomislio bi da je čitava predstava o izricanju kazne kao i sama presuda Telmarova ideja.

Nisu shvatali zašto je i dalje insistirao da većini poštedi živote. Rekao je neka ih, zavela ih je prazna priča, ne znaju za bolje, na šta je Desmar odvratio oduzmi im imovinu, rasporedi ih u čete. Umreće svakako, kao obični ljudi, ali s mačem u ruci i za Segeol. Za ratnike, smrt u bici imala je posebnu draž; dozvoliti izdajnicima da se iskupe na tako častan način bilo je nečuveno, ali Kapetan je odbio da poveša blizu hiljadu i po ljudi. Čak su se i blizanci složili da bi bilo naporno organizovati tolika pogubljenja.

Ministre je hteo da protera. Njih sedam od dvadeset, trećinu narodske vlasti. Braća su bila oduševljena idejom, dok nije objasnio da planira da ih čuva bezbedne u kućnom pritvoru do kraja rata. Možeš da ih proteraš  odmah ili povešaš na trgu, rekao je Desmar, a blizanci su ga podržali. Ako ti nećeš, ja ću.

Telmar je izabrao milostiviju varijantu.

Pred okupljenom masom pročitao je nedela i objavio kaznu na koju su bivši ministri osuđeni. Glas mu je bio čvrst, pogled strog i lišen saosećanja. Neko je povikao Milost!, ali nije se daleko čulo, nadglasano psovkama i vređanjem. Ljudi u prvim redovima do podijuma nisu se libili da pljunu u pravcu sedmorice.

Faha je shvatao njihovu ljutnju. Nije bila stvar samo u izdaji – u bilo koje drugo vreme fenomen bi bio prihvaćen s interesovanjem, krivci bi nestali preko noći i niko se ne bi uzbudio zbog toga. Ali izdaja u ratno vreme budila je masovni prezir i osudu. Da im je Telmar uskratio prizor javnog pogubljenja, verovatno bi se suočio s pobunom. Ipak, pokušao je, i Faha je shvatao i njega, možda više nego ostali. Ljudski životi bili su previše kratki i krhki da bi se olako bacali. I jedna smrt je previše ako je besmislena.

Trojica su se dostojanstveno suočila s omčom, mada su im misli panično jurcale u svim ovo se ne dešava varijacijama. Faha nije mogao da se ogradi od njihovih emocija, od Regikove mržnje, Rolakove panike, Hikimove prestravljenosti. Njihove misli gurale su se u njegovoj glavi poput oluje. Osetio je mir Jasdernove duše, pridruživši se sopstvenom molitvom.

Na Kapetanov znak, ratnici poteraše ministre na hoklice. Dvojicu su morali da podignu. Čak se i u Jasdernovu molitvu uvukao strah i jedva je zakoračio. Regik se koprcao, što je bilo besmisleno. Šta je iko od njih, ruku vezanih na leđima, mogao da uradi protiv naoružanih ljudi, a potom i gnevne mase?

Navukli su im crne vreće preko glava, a onda i omče. Jedan ratnik je cimao grede da proveri koliko su stabilne. Faha je poželeo da se sve sruši.

Telmar je stajao nepomično čitav minut pre nego što je konačno klimnuo glavom. Ratnici šutnuše hoklice.

Plesali su poslednji ples, ples smrti, u mukloj tišini. Trebalo je da se sete da im vežu noge, ali ovo je bilo prvo javno pogubljenje za vladavine Kasnera. Ne bi bilo ni crnih vreća da ih Faha nije predložio. Utroba mu se grčila a um odzvanjao od nemuštih krikova. Trebalo je da nađe neki izgovor, da pobegne sa podijuma, ali Telmar je hteo da bude tu sa njegovom braćom i sada nije imao kud. Stisnuo je pesnice, pokušavajući da ulovi misli Kasnera. Sve je bilo bolje od misli umirućih.

A s te strane – tišina. Nisu skretali pogled, nisu se nelagodno premeštali s noge na nogu, niti razmenjivali komentare. Ponašali su se kao da prisustvuju službi Maleku. S druge strane, i jesu predavali duše Tvorcu.

Kad se konačno završilo, Telmar se prvi okrenuo da ode. Braća su ga pratila, a za njima i Faha. Nije mogao da se otrese bola u Telmarovom pogledu, siguran da ga je jedini primetio. Razumeo je više nego što je želeo, jer je i sam mislio isto – oni koji ne mogu da umru nisu smeli da nameću smrt drugima.

Ostale priče Poslednjeg vilenjačkog princa su OVDE