OBEĆANJE

Podrum u kome je Selik živeo i ponekad radio bio je pretrpan papirima i svakakvim rekvizitima razbacanim po otvorenim kovčezima i po podu okolo. Prostorija je ličila na skladište propalih predstava, osim što je skoro sve bilo pažljivo namešteno da baš tako izgleda svakome ko bi slučajno zalutao. Nije mogao priuštiti čuvare, jer bi to privuklo previše pažnje. A ni ključeve, jer je mislio da bi bio prevelik rizik kada bi bio uhvaćen sa predmetom koji bi eventualno doveo do njegove baze. Bez obzira što je bio dobar i bio uhvaćen samo jednom, na početku svoje karijere od strane Telmara, nije se zavaravao. Najbolje je bilo ostati oprezan.

A onda se pojavio ovaj čudni mladić koji je skoro odmah prozreo njegovu masku. I uprkos tome, uspeo je da ga potceni.

– Mislio sam da treba da nađeš grupu koja napada seljake? – reče dok je sedao na jednu stolicu. Faha je samo stajao, razgledajući okolo, previše miran za nekoga u kome je vrilo od besa. Ćutao je čitavim putem, i Selik je računao da će ga bilo koje pitanje izbaciti iz ravnoteže.

– Ide malo teže od kada sam zamoljen da ostatak svog života provedem kao čuvar Kuće – hladno se osmehnuo. – Pa sam mislio da odmah nađem vođe.

Selik ga pogleda, onako prašnjavog, ali mnogo manje nego što je on bio. I nijedna ruka mu nije bila oblepljena paučinom kao njegova.

– Kako? – upita.

– Nemoj mi reći da ti je promaklo da su par puta pokušali da me ubiju? – Faha ga oštro pogleda. – Izvukao sam taj deo od jednog od njih.

– Nismo našli ničiji leš – napomenu Selik.

– Nisam nikoga ubio – Faha se pokrenu da prouči par razastrtih mapa po stolu. – Nije bilo potrebe. Mada bih rado završio sa Heldonom.

– Ne – Selik je podigao glas više nego što je nameravao, ali se smirio kad je ponovo seo. – Ne. Rečeno ti je da miruješ.

– Da mirujem? – glas mu je bio opasno tih. Sa crnim pramenovima kojisu mu padali preko lica dok je bio sagnut, više nije mogao da prepozna veselog Fahu. – Bojim se da više ne primam naređenja.

– Šta? – opet je skočio, vrlo uzrujan. – Dobio si naređenje, i kršiš ga? Kapetan grada ti kaže da miruješ, i vođa tvoje čete, a ti to ignorišeš? Ja sam obaveštajni kapetan i kažem ti da miruješ. Razmisli ponovo o odgovoru pre nego što dobije izdajnički prizvuk.

– Zašto? – pogledao ga je. – Svako naređenje koje sam dobio do sada je izvršeno, a nakon toga su moji rezultati ignorisani. Ne vidim razloga da pratim još neko besmisleno naređenje bez objašnjenja.

– Ti!

– Šta? – Faha se okrenu prema njemu bez straha. Nije posezao za oružjem ali Selik iznenada oseti potrebu za čvrstim osloncem poput mača u ruci. – Poslao si me za bandom, a onda se nisi udostojio ni da saznaš šta se desilo. Zašto bih ti verovao? Četiri dana sam bio ispred tebe, i da nisam čekao do sada bi sve ovo bilo gotovo.

Selik duboko udahnu.

– Faha, ovo je iznad tvoje moći. I ti to znaš. Jedini problem jeste što si svestan sopstvene vrednosti, a isključuješ tuđe. Ako misliš da zaslužuješ objašnjenja, verujem ti. Pitanje je samo da li ćeš ignorisati, ili poslušati naređenje.

Mladić ga procenjivački pogleda.

– Hoću tvoju reč da ćeš poslušati Telmara i ostati u Kući. Tek onda imaću dovoljno slobode da ti kažem sve što želiš da znaš.

– Dobro – nevoljno je procedio. Tražio je obećanje umesto slepe vojničke poslušnosti, a to nije mogao tek tako da ignoriše. Naravno, da je imao bilo kakav izbor, ne bi naseo na nagli izliv poverenja.

– Eh. Valjda si do sada shvatio da si sklonjen radi sopstvene zaštite. Svi napadi na seljake vođeni su sa ciljem da ti budeš okrivljen. A kao što si dole čuo, i dalje si glavni akter novog plana koliko i starog.

– Samo što sad nema potrebe da ostajem u Kući – ne prekidaj me, znam šta sam rekao, ali razmisli: Kuća je puna Kanisdenovih ljudi. Kako se to podudara sa mojom zaštitom?

– To je jedino mesto na kojem si bezbedan jer je Telmar naredio da ostaneš tamo. Niko od njih još uvek ne sme da ide protiv njega. Zato neće ništa pokušavati dok god si u Kući. Shvataš?

– Verujem da će mi se javiti negde u snu – progunđa Faha. – Učinilo mi se da itekako rade protiv Telmara.

– Ono što te više zanima, verujem, jeste ona banda koju si pratio. Vođa je mrtav, ubijen od svojih, iste večeri kada je ubijen onaj seljak. Biće da se grupa raspala. Uostalom, jedina svrha bio si ti.

– Selik – mladić ga strogo pogleda. – Pričaš mi ono što znam. Reci mi zašto je ovim ministrima dozvoljeno da se baškare i skupljaju sledbenike dok smo pod opsadom? Ni na koji način mi ne deluje kao pametan potez.

Čovek se nasmeja, više od muke nego što mu je stvarno bilo do smeha. Nije smeo zaboraviti šta je obećao.

– Zato što Telmar tako hoće.

– Ne shvatam! – više nije mogao da stoji na jednom mestu. – Kako može…

– Zato što je to on. Jednostavno. On je Kasner. Pretpostavljam, čuo si priče o njima?

Faha se tužno osmehnu.

– Oni koji ne mogu umreti – reče. – Čuo sam sve o tome. Ali to nije razlog…

– Oni imaju svoje razloge. Možeš da pretpostaviš šta hoćeš, ali ja volim da mislim da se klone olakog prolivanja ljudske krvi upravo zbog sopstvene besmrtnosti. Misle da nije fer što žive tako dugo, kad ostali moraju da umru.

– Ali ne klone se ubijanja Garona, zar ne? – skeptično će mladić. – Koliko dugo ovi ministri žele vlast samo za sebe?

Selik se lagano prošeta do jednog ćoška gde je držao pića.

– Hoćeš čaj? – upita. – Može biti da je malo hladan, i da ga nema mnogo. Ali, bolje i to, nego…

Za tren se okrenuo ka Fahi, ali ovaj je samo stajao.

– Rekao si da kasnim četiri dana. A ustvari sam četiri godine u prednosti – presuo je zelenu tečnost iz par kantica u jednu šolju. Nakon toga je bezuspešno pokušavao pronaći drugu šoljicu. – Heldon i Regik već odavno žele istu stvar. Uvek ima onih koji rade protiv vlasti i to nije ništa novo. Ja sada samo pokušavam da utvrdim ko je sve sa njima. Za dan kada Telmar najzad odluči da deluje.

– U proračunatost mogu da poverujem – mračno će Faha, okrećući se ka vratima. – Trebalo bi da znaš, ako je Telmar voljan da čeka, ministri nisu. Nakon što uhvate mene, sve će biti spremno.

– Čekaj – Selik se zagrcnu. – O čemu ti to pričaš? Nisi mogao čuti više od mene.

– Pitam se – Faha zastade na vratima, – ako dođe do borbe u Kući, šta želiš da uradim sa Korinedom?

Nasmejao se jer nije očekivao odgovor, niti je mislio da mu treba.

Kasnije mu je bilo žao što je bio tako zao prema osobi koja je mislila da štiti nemoćnog mladića. Bio je zaboravio na svoju ulogu.

DAN 24

LOVCI

BILI SU NALIK DREVNIM lovcima, hitri i nečujni. Promišljeno su prelazili iz jednog dela teritorije nadrugi, nepogrešivo opažajućibilo kakvu anomaliju u mislima, osećanjima ili delima onih koje su štitili. Jer zver koju je trebalo naći ovog puta bila je u ljudskom obličju i daleko opasnija od svake druge koju su do sada tražili. Bili su brzi jer je vremena bilo malo, a i osećaj opasnosti koji ih je to jutro probudio pokrenuo ih je bez odlaganja. Zver nije smela biti upozorena da su joj blizu i da znaju za nju. Sve je moralo biti brzo i neupadljivo, onako kako su samo oni bili u stanju da urade. Bili su lovci, kao i njihovi preci koji su uz pomoć Vilenjaka naučili veštinu građenja gradova, a ipak su zadržali veštinu lova, i bili su obdareni istim znanjem kao oni nekada. Njihove moći bujale su poput požara na letnjem suncu. Lovci nikad nisu skrivali svoje sposobnosti, samo pojavu, i u tome su uživali.

Povremeno bi se pogledali, osmehnuvši se zbog misli koje su delili. Krasila ih je savršena pokretljivost i želja za akcijom, makar i ta gde su izigravali plen. Saznanje da će se situacija okrenuti i da će lovina postati lovac bilo je toliko prijatno da nisu mogli prestati da se osmehuju. Reči im nisu bile potrebne. Znali su da nisu izgubljeni. Moć se uvek budila jača nakon uspavanosti.

U njihovo stanje spremnosti uskočilo je osećanje zlovolje, a onda i besa. Nije bilo ništa alarmantno, jer takva su osećanja mogli pokupiti skoro svuda kada se radi o velikom broju ljudi zatvorenom u tako mali prostor, ali su ipak zastali na ivici krova, pogledavši se. Negde naulicama ispod njih neko se spremao za nasilje.

Ostale priče Poslednjeg vilenjačkog princa su OVDE