Da je Poslednja bitka knjiga koju držite u rukama… Da se razumemo, na prvom mestu se uopšte ne bi tako zvala. Poslednji vilenjački princ, vrlo verovatno, ako u međuvremenu ne bi iskrsao zvučniji naslov koji u isto vreme vrlo lepo govori o tome da je knjiga o vilenjacima i da samim tim spada u žanr epske fantastike. Da, znam, još nismo stigli do vilenjaka, a ipak da nije njih ne bi bilo ni ove priče.

Dakle, držite knjigu u rukama, fantastično odrađenih korica jarkih boja, ilustracija neke srceparujuće scene, slova naslova opervažena srebrnim sjajem – ipak su Vilenjaci mesečev narod – prelistavate posvetu koja nikad, ali baš nikad nije namenjena vama, a ni zahvalnica ne obećava mnogo. Iskreno, šta vas briga što neko želi da zahvali mami što ga je rodila pa je stigao da napravi toliko gluposti u životu da ih pretoči u knjigu? A ne, to je posveta, pardon. Zahvalnica je onaj uvlakački verbalni naklon izdavaču i ostatku ekipe.

E, pa – toga ovde nema. Nema ni one mudre srceparujuće izreke koja je u stvari citat neke još mudrije osobe čije su se kosti davno raspale pa nema kad da se okrene u grobu što predstavlja vodeći autoritet za svakakve gluposti. Nije da kažem da je knjiga glupost, ali vi to ne znate jer niste još ni korice otvorili kako treba.

Ahm.

Mapa. Sva dešavanja iz čudnih nestvarnih svetova imaju mape. Ja ne znam da crtam tako dobro, a ono što biste u prvi mah videli svelo bi se na svu moju kartografsku veštinu – jedan veeeliki, ali baš veliki krug, i dva manja sa suprotnih strana. Trvđave stražare, tek omanja naseljena mesta naspram neobične veličanstvenosti velelponog velegrada, centra civilizacije u srcu oaze mira koji je u stvari onaj baš veliki krug. Nekada okružen zapanjujuće pristalom vegetacijom, šumama i potocima, uopšte svim onim što bi nekoga pri samom pogledu nateralo da duboko udahne i smiri sve uzavrele strasti. Dobro, možda ne baš sve (ne bi ni valjalo). Elem, godine su prošle i krajolik se izmenio, mada toga na mapi nema, zato je dobro što vam ovako objašnjavam. Taj veliki krug, ono što se nekada zvalo Segeol, sada je tužna ruševina gde više niko ne zalazi, a kula stražara koju su ljudi zauzeli nosi ime Segeola. Da se ne zaboravi, valjda. I zato što je tako teško izbrisati nečije postojanje iz kolektivnog sećanja ljudi. Dobro, niste glupi, znate da je ostala još jedna tvrđava, i sada se pitate ko tu živi – Garone ili Vilenjaci. Nema veze, ostavićemo to za sada. Devojka mora da zadrži neke tajne 😉 A i vrlo je bitno za ostatak priče, ono što još niste pročitali.

U jednom ćošku mape nalaze se planine, čitav lanac, to se ne vidi baš dobro, ali nije bitno, samo ih zapamtite jer neke veličanstvene životinje dolaze odatle, kao orlovi recimo. A i sama pustinja na obodima planine prepuna je stenja, jer kuda bi se čete Segeola provlačile, jedna tražeći svog vođu, a druga brata svog vođe? Sećate se žene u kavezu i plemena Čakera?

Ostalo je pustinja.

Ima tu i nekih kućica, naselja i jedan manji gradić daleko van dohvata Segeola i previše blizu one druge tvrđave da bi mogli biti adekvatno branjeni, i otuda kolone izbeglica. I Faha je posetio neke zemlje kojih se rado seća.  Ali ta mesta se gotovo ne vide na mapi. Zapravo, uopšte.

Prva stranica nakon mape i neko misteriozno proročanstvo, koje i nije baš toliko misteriozno, ali eto niko ne uspeva da ga reši. Treba valjda skupiti sve elemente zajedno, poravnati sve zvezde pod punim mesecom i ostala čuda, i onda neko pametno zaključi da je Srce neko mesto a ne metafora. Možete se vratiti na mapu još jednom, ali baš taj središnji deo je, kako to obično biva, uštinut u knjigovezačkom naporu da sačuva knjigu od raspadanja pod mnogobrojnim prstima, i ne vidi se baš ono što vas zanima. Nema veze, čitajte dalje. Mapa vam više ne treba i sa njom više nećemo smarati. Osim ogromne kule u centru, sa stepenicama na spoljašnjoj strani. Telmar ponekad sanja te stepenice i pogled odatle.

Sama priča ipak nije o Vilenjacima. Sve je to samo jedna velika disfunkcionalna porodica koja pokušava da preživi dok svako vuče i otima sebi što veći deo može. Tako da je pisac knjige politički potpuno korektan – porodični problemi podjednako snalaze i ljude, i Vilenjake, i male i velike, i dobre i loše. I one opasne po danu i zle u noći. Osim što familijarne nesuglasice onih na vrhu vrlo često postanu problem i svih ostalih, pa je i to donekle razlog što ova priča ovako dugo traje. Zapravo, počela je davno, davno pre nego što smo se mi uključili, a ovo što držite u rukama (šarene korice, srebrna slova, meki povez, nikad ranije otvarano i tome slično) samo je kulminacija.

Znači, prelistali smo do kraja,  jer tamo je index imena (i podaci o piscu: rođen, odrastao, školovao se, napisao masu stvari za koje niko nije čuo, umro, i koga to još zanima), dakle ono što ćete najviše prelistavati kad naiđete na nepoznati izraz izmišljen samo za potrebe ovih stranica, ili na lika koga ste potpuno zaboravili. Ili više ljudi nosi slična imena, jer u malom pašaluku ne možeš izbeći da se desetina ljudi ne zove Radoje, Rade, Radojica, Radomir, Rada i Radojka i… pa, to je sad i mene zbunilo. Ali tako stoje stvari. Imena su porodično nasleđe kroz generacije.

Nećemo ići azbučnim redom, ni po redu pojavljivanja, ni po Tolkinovom vilenjačkom pismu.

Idemo od najzanimljivijih.

Kanka – zmaj-gospa iz Kuće Iscelenja, neprikosnoveni gospodar vitalnih funkcija svega što diše i govori u njenoj blizini. Mada je bolje da ne govore. Njena je uvek zadnja. I uvek je u pravu. Makar za sad. Nismo daleko odmakli, možda se i promeni. Svom dušom voli Desmara, ali izgleda nije romantičan tip osobe. Ali je zato ljubomorna.

Keliša Kaeli – sveštenica reda Lekirne, pretvarala se da je Sivi ratnik (iz najbolje namere). Deluje obično i bezvezno, osim par opasnih fix ideja, ali ne bi to bilo to da i ona nema neku jezivu tajnu.

Gefaz – jedini čovek koji jeste ono što kaže za sebe – špijun i trgovac i kobajagi Gardijan, i dobar sa decom, i vešt sa ljudima, dobročinitelj i mudar, hrabar i … U redu, u redu. Bez smejanja. Nije čovek kriv.

Kad smo već kod toga, nismo još razradili lik kapetana gardista pa njegovo ime nije iskrslo, ali zapamtite ga. On će se zaljubiti.

Teonil i Teoril – blizanci, povezani i dušom i mislima. Isti u svemu, čak su obojica muzikalni. To jest, Teonil voli da peva i svira, a Teoril da sluša. Stariji brat je ozbiljan, mlađi vickast, tako da njima ostaje da slušaju, i posmatraju. Oni zaista vide sve.

Desmar – voli Kanku. Jako je bitno označiti zaljubljenog čoveka kao takvog. Iz ljubavi se rađaju potpuno suluda dela. Takođe je i jedini koji uspeva da je smiri. Tako makar kaže legenda. Još niko to nije video.

Telmar – neprikosnoveni, jedini i večito izabirani vođa u doba rata, znači skoro stalno. Najstariji od svoje braće. Ok, sad ide onaj zakučasti deo – znate ono kad njegov zapovednik gradske straže stoji pred njim i referiše nešto jako bitno, pa ide jedna insinuacija o tome kako ga je Telmar gledao kako odrasta i tome slično, iako je čovek sredovečan? Možda vam je promaklo, ko veli, šta ova trabunja, mora da je greška u kucanju, pobrkala zamenice ili tome slično. A ne, kakvi. Samo vas polako vodim ka činjenici da je Telmar besmrtan. Mislim, svakako je čovek, ali eto, ispade da je besmrtan. Kao i njegova braća. Dok Desmar nema ništa protiv toga, a blizanci žive sa tim kao da tako treba, on ne želi da živi zauvek. Mrzi to. Ima previše bolnih sećanja koja nisu bila bolna kad su nastala, naprotiv, i namerno ih je zaboravio, ali ponekad se javljaju u obliku snova ili, još gore, iluzija iz kojih ima poteškoća da se probudi. Jedan od tih snova ste već videli. Sad sam u onoj fazi kad se bojim da čovek ne poludi, ali valjda neće.

Danaila, Dea – Sivi ratnik. Shvatili ste to, a? Telmar još nije. Njena krv nosi Moć, nešto drevno, čarobnjačko, no – moćno, baš kao i Kasnere, ali ona je definitivno smrtna. Za sada se čini da je svoju moć koristila samo da se samoisceljuje, pošto je i ovako dovoljno opasna, mada njena prijateljica Keliša i o tome ima neku manijakalnu ideju. Sležem i ja ramenima. Cura je uporna, pa šta? Stići ćemo i do toga. Lekirne, uostalom, svašta znaju.

Faha – meni lično najzanimljiviji lik, ne znam kako vama? Počeo je pod maskom dečaka i polako raste kako se oseća sigurniji. Prepun je noževa, ali da mu dozvoljavaju, nosio bi dva ukrštena mača na leđima. Instant se zamerio ministrima, iz dosade se pridružio šefu špijunske organizacije, i uglavnom baza okolo i ne radi ništa, i onda smara Telmara. Ovaj nikako da ga se reši. A opet, ako niste primetili, Faha ima neke empatske sklonosti (to je ono kad Telmar misli da je pričao naglas, ili kad zastane pored ministara ispred Telmarove kancelarije i kao nešto osluškuje), i uvek uspeva da se nađe na pravom mestu u pravo vreme. I ko zna šta još krije u rukavu i šta će na kraju ispasti od njega. Pripazite.

Atiron Kanisden – kapetan gradske straže, i tolika poštenjačina da se to graniči s glupošću. Njegove akcije će same za sebe govoriti o njemu.

Selik – vođa špijunske organizacije. Njegova dela neće govoriti o njemu, jer on je senka, nevidljiva sila u službi Kasnera. Voli čovek da se šunja, pa to ti je, a onda, ko veli, bolje da to radi za vlast pa da bude plaćen. Uhvaćen je samo jednom, i to od strane Telmara. Valja zapamtiti da ga nije tražio zbog Selikove znatiželje, tako da to shvatite kao predodređenost. Selik ima sina, i mali je pljunuti otac. I ne samo likom.

Korined – Selikov sin. Niste ga još upoznali, i nećete ga puno ni sretati. Dovoljno je reći da je dobar čovek, a dobrim ljudima se ponekad dešavaju dobre stvari. Stvarno!

Rekin i Ramik – braća po ocu, glavni sporedni likovi. Zamenici u Teonilovoj četi. Svako od njih ima svoju životnu priču, nešto što ih oblikuje kroz život, pogotovo u malim sredinama. Njih će vam biti žao.

Da nismo nekoga zaboravili?

Naravno da imamo vilenjake, sreli ste ih odmah u prologu, imaju kraljicu i gomilu mudraca u savetu, sve po redu i kako dolikuje. Čekaju svog princa kome su obećali da neće ratovati dok se ne vrati kući. Čim ovaj kroči preko praga, ovi su već trk napolju. Ali, da je ovo knjiga kao što nije, videli biste da se sastoji iz dva dela – jedan izgleda pripada ljudima, a drugi očigledno Vilenjacima. Strpljenja, moliću. Ne želim da stavim u Index likove koji se još nisu pojavili jer volim iznenađenja.

Red je da se pozabavimo plemenima i narodima i nekim zakonitostima koji ih povezuju, i onda smo skoro završili.

Dakle, bez obzira što se Segeol prostro na krajnjem šaru ljudskog postojanja na kontinentu na kojem smo (u tom svetu, naravno, ali mapa ni u primisli nije toliko široka da bih vam znala reći kako se zove), trgovina je večito prisutna, sa njom i zakonitosti i neke sile koje se staraju da se ti isti zakoni ispoštuju. Otuda Gardijani. Nisu oni stalno bili ovo što su sad, požrtvovani čuvari i služitelji zakona, čini mi se da su skoro bili zatrti jednom prilikom kad su probali da budu nepošteni. Posle više nikad nisu probali.

Lekirne – misteriozni sveštenički red sveznalica. Pitajte Kelišu, ona izgleda zna sve o tome.

Primetili ste i čitavu četu ministara čija su imena izostavljena? A zašto da ne? Recite mi, ko još normalan želi vlast? Pa još kad k tome neko dođe iznad njih? Nema veze što je rat, oni nastavljaju svoje, vuku i grabe za starim ovlašćenjima, traže nove, jer izgleda da ima i takvih ljudi kojima je u prirodi da brinu samo o sebi. I sa tom silom uvek valja računati, jer samo zato što ga ne vidiš, ne znači da će neprijatelj mirovati. Za sada su samo bezopasna dosadna gomila, pozadinska buka u većim planovima Kasnera. Jel’ treba da podvučem ovo za sada?

Imamo i Čakere, ali oni su samo lutajuće pleme plaćenika, bez morala i ne naročito bistri, iako pohlepni. Njih smo zatrli u početku. Ta kombinacija osobina i tako nije mnogo obećavala na duže staze, a Kasnere ne podnose glupost.

Dakle, ono što smo svi čekali – Garone, glavni nemezis ljudskom postojanju, razlog zbog koga okolni gradovi i zemlje šalju pomoć u ljudstvu i naoružanju kad Telmar pozove. Kad su nastali i od kuda su se probili životinjski gipke prilike, isto toliko životinjski prolepšani, niko se više ne seća. Ali odavno su našli mesto u bajkama za plašenje male dece.

A one Gohle, deformisani ratnici Garone, bez mogućnosti smislene komunikacije, koji su nosili improvizovanu zastavu Segeola kao da im život od toga zavisi i koji su svi do jednog poginuli pred zidinama grada? Da znate kako su nastali, slomilo bi vam srce, baš kao što je i Telmaru.

Legendu o zabranjenoj ljubavi i o tome kako je grad izgledao dok je još disao životom čućete čim nađem nekog vilenjačkog sveštenika dovoljno starog da se toga seća.

I za kraj, želim da znate da je svaka sličnost sa stvarnim osobama i mestima skroz namerna. Život je uvek inspiracija, na dobro ili loše.

Sofija