Tri žene njegovog života

Neko je morao da ispašta. Pa zašto onda ne bi bio neko koga niko ne poznaje? Svakako će svima biti mnogo lakše da žive sa blagostanjem jednom kad ga zaborave, a hoće, time brže što je bio potpuni stranac.

Molitva nikada nije pomagala, naučio je to dok su ga vodili na vešala. Jednostavno nije imao sreće, mada je to moglo i drugačije da se postavi. Eto, sudbina je htela da se nakon toliko vremena vrati kući, da ne zatekne nikog svoga ko bi ga prepoznao i dočekao. Mada je bilo neke poetske pravde u smrti od strane sopstvenih sunarodnika, iako njima ništa nažao nije uradio.

 

Koraci su šuplje odzvanjali u njegovom umu, teški i njegovom crnom srcu. Da je mogao naći makar jedno poznato lice u stotinu onih koji su ga ravnodušno gledali, nisu čak ni bili gladni njegove krvi, bilo bi mu lakše da umre.

Neko izgleda nije želeo da se on petlja po starim zgarištima i traži lopove i ubice. Kao da bi iko i hteo taj posao, on ga je samo prihvatio zbog para da može da se vrati kući. O, kakve li slatke ironije!

 

Stao je ispod naznačenog mesta. Mislio je da će biti ukočen kao ovo drvo od koga su tako ponosno isklesali vešala prethodnog dana, sve žureći da ih ne bi zatekla kiša, a u stvari je želeo da se kreće, da nikad ne stane. Kako je slatko bilo pokretati noge, i kako čudno u isti mah, znati da nešto pripada tebi, kao što je oduvek i bilo, samo njegova volja, a sada nema kontrolu ni nad čim.

Stao je. Ipak. Čekao je.

 

Kišica je počela da rominja dok je sveštenik bulaznio neke gluposti o bogu i večnom životu, pokajanju i ostalom o čemu sveštenici obično pričaju. Nije to bilo zbog njega, koji je stajao uskoro kao mokar miš, i to ne samo zbog ovo malo vodice što ih škropi sa nebesa, niti zbog sebe, koji nije imao skrupula ni žaljenja u pogledu ovog božjeg dela koje su pripravni da izvrše, već zbog ovog okupljenog naroda koji su svim srcima, njegovim i svojim, žalili zbog sebe. I njega. Njima je trebala uteha. Nešto što on sam nikada nije nalazio na svojim putovanjima.

 

Davao im je svoje srce, sve što je imao a što se moglo dati mislima, on je davao i nije tražio ništa zauzvrat osim ovog jadnog života koji je jedva bio njegov. Zvao je, kumio, molio, ali čuda odavno nisu postojala. On nikada nije video da neko priča bez jezika.

Svi ljudi sa kojima je radio su govorili da može i ubicu sa vešala pričom da izvuče. Šalili su se, naravno, jer da je tako sada ne bi ovde stajao. Možda je i sam bio kriv. Pri pogledu na poznate zvonike koje je sanjao skoro svako veče od kako je pobegao, jednostavno mu se jezik zavezao u čvor. Nije shvatao da plače dok nije čuo kako jeca, brbljajući nešto o domu i porodici. Sećao se da je pitao za oca. Što je bilo smešno, umirao je već godinu dana pre nego što je on otišao. Sestra je morala sama da ga sahrani. Nije je video ovde.

 

Nije je ni tražio. Zašto bi, kada ni sebi ne bi želeo da se nađe dole, među ljudima, čekajući da neko umre. Da se samo spusti nečija ruka, i ništa više… Kao da nikada nije ni postojao. Jednom je bio prisutan kada su odrubljivali glavu nekom izdajniku, činilo se da je odlučio da poveća svoju platu bez gazdinog znanja. Smučilo mu se pri pogledu na bledo lice krvavih očiju. Povraćao je satima iza šupe. Kasnije se ispostavilo da je momak ipak govorio istinu da je zlato nosio gazdinoj verenici čiji je otac bio u nekim nenadoknadivim gubicima. Posle su i njega obesili, a devojka se otrovala. Ostavila je i oproštajno pismo, neka srceparujuća priča o sramoti i izneverenosti. A njen verenik je poludio.

 

Nije se sećao sestre baš najbolje, osim da je imala tamne oči, kao i njihova majka, ali nje se uopšte nije sećao. Dok su ljudi još pričali sa njegovim ocem, govorili su da je bila lepa žena, a on je voleo da zamišlja da je bila baš kao Marija. Njegova sestra za koju više nije znao ni kako se zove. Sigurno nije Marija, to je sad izmislio samo da ne bi morao da se seti, jedna žena se tako zvala a ona je htela da mu rodi decu. Ako se smiri, prestane da luta. A kako je ikada mogao da prestane kada je to jedino što ga je teralo da živi, da makar pokuša da zaboravi.

 

Bila je lepa, kao nijedna koju je do tada upoznao, sušta suprotnost svakoj ženi koju je ikada video. I htela je njega. Pričali su da je budala i da je jedini koji hoće nju jer joj nije bio prvi, a možda ni jedini, ali nije ga bilo briga. Zaista je bio spreman sve zaboraviti uz nju, skrasiti se. Možda da proputuju zajedno kroz još koji grad, nađu sopstveno mesto, ali to bi bilo to. Nikada više, tako joj je obećao.

Dok ih smrt ne rastavi, zapomagao je sveštenik, smešeći se. Smešio se i kada su je sahranjivali, trabunjajući nešto o ljubavi i pepelu.

I ovaj ovde se smeškao, ali ga više nije slušao. Stvari su i tako bile previše naopake.

 

Neko je vrisnuo, i za kratak ludi očajni trenutak pomislio je na sestru. Zar niko nije video kako se trgnuo kad je ta žena, stara i ružna, povikala na svoje dete da ne trči previše blizu vešala? Ovde su još uvek verovali da glava može da otpadne ako je pad previše nagao. Ali zar niko ne vidi da mu je stalo, da ne može biti kriv za ono zbog čega ga optužuju, šta god to bilo? Kako neko kome je stalo do tuđeg deteta može biti ubijen?

Njegova sestra je imala dete. Nije zapravo bilo njeno jer ga nikada nije želela, plakala je kad god bi mislila da je niko ne vidi, a otac ju je stalno udarao. Danima je kao lud tražio onoga ko se ogrešio kada je uzrok njenog straha postao vidljiv, čak je i batine jednom dobio. Jedva je ostao živ, i zapravo je smešno kad se seti.

 

Rekli su mu da krivca traži u sopstvenoj kući. Dobacili su mu i nož, uz toliko otvoreno gnušanje da je on bio zgrožen. Nazvali su ga jadnim izgovorom za ljudsko biće, a to isto mu je rekao i otac kada se dovukao kući. U to isto vreme i ljudi su prestali da dolaze, otac je prestao da izlazi. Sestra je plakala, a on se vukao po imanju, vukući i onaj nož grimiznog balčaka kao poslednji teret na srcu. Jednom ga je zatekla kako se igra njime, i te je noći još više plakala, sve dok se otac nije proderao.

 

Prošlost je bila tako davna da je morao da je preklinje da se vrati. Jedno je ipak bilo sigurno – sa ili bez sećanja, on je mrzio sebe. Mrzio je ovu odurnu gomilu što se povećavala svakim otkucajem zvona zbog obećavajuće zabave dok budu vešali jednog otpadnika, i ovog licemernog božjeg sveštenika. E, njega je mrzeo više od svih. Ljudi su mogli da greše, i on je pogrešio, ali čovek sa nožem – on je znao. Božji ljudi nisu morali da znaju, ali trebali su joj biti poslednja uteha. A nisu, iz nekih glupih licemernih razloga, i on tu nije mogao ništa. Otac se smejao na njenom pogrebu, proklet da je bio! Voleo bi da ga je zadavio kad je odlazio, ali svi su bili u pravu – on je bio kukavica.

 

Da je mogao da je vrati… Da je pita da li će se smejati ako ga ubije. Da li će umreti u miru, bez straha. Gde god da je, a nije verovao sveštenicima po tom pitanju, morala je biti na nekom lepom mestu, bez patnje i slobodna, bez lepote, bremena, samo ona i ništa osim nje zauvek. Oni koji pate zaslužuju društvo anđela, kada već nisu pazili na njih u ovom životu.

Neko mu je jednom rekao da nevini nakon smrti postaju anđeli. Neko drugi je s podsmehom i piljeći u izbočinu na tkanini rekao kako teško da je njegova sestra bila nevina.

 

Naredno jutro osvanuo je mrtav i ukočen, ali on to nije znao dok nije sreo farmere iz okoline već dosta daleko od kuće. Rekli su i da je njegov otac mrtav, da je umro u mukama. Možda su pomenuli kako je pola noći nekoga molio za milost, ali niko se nije usudio da priđe i proveri sve do jutra. Našli su starca izubijanog i krvavog, polomljenog i raščerečenog. On je samo slegnuo ramenima, istog trena zaboravivši. Možda je rekao da su svi oni bili mrtvi onog trena kada je odlučio da ode i da par sati kasnije ne predstavlja razliku. Naravno da mu nije palo na pamet da se vrati zbog sahrane. Ljudi su ga pravdali govoreći da je hteo, iako nije, ali dobio je groznicu to veče a do vremana kada je stao na noge, sve je već bilo obavljeno. Tako da je opet uzeo put pod noge, i nestao za neko vreme. Govorili su da je buncao užasne stvari, stvari koje su ih terale da se čudno zagledaju i krste kad god bi mu pomenuli ime. Samo je čovek sa nožem bio miran, ravnodušan. Za njega niko nije znao.

 

Niko nije tražio njegovo lice u gomili, samo on. Makar njegovo ako ničije. Ona je pominjala njegovo ime. Zvala ga je one noći kada je umirala, a potom plakala i vrištala još jače. Tražila je nož da okonča muke, buncala da je tu zbog nje. Nije je shvatao, nije želeo da je shvati, preklinjao ju je da ostane sa njim. Da ga ne ostavi kao majka.

– Ubico! – neka žena je vrištala, masa je zagrajala, a sveštenik je morao da sačeka dok kapetan umiri masu. Ranije bi se ponadao, zahvalno ih gledao zbog najmanjeg odlaganja, ali… Šta je ovde bilo njegovo, osim smrti? Tamo gde je sve počelo, tamo će se i završiti.

 

Nebo je bilo boje smrti, lica ljudi su bila lica smrti. Zar smrt plače?

Koliko toga je još zaboravio?

Kada se dete rodilo, modro i crveno od plača, da li je već bilo mrtvo ili ga je ona ubila, držeći ga u naručju kao malu živu igračku? Tada nije plakala, mala napaćena duša – ko li mu je to rekao, neko je to rekao na njenom grobu u sumrak, sećao se samo odsjaja grimiza – bila je mirnija od same smrti, tada je mislio. Smrti su drugačije, njegova nije mirna, njegova smrt mrzi čitav svet, koprca se iz inata i jedva čeka da požnje svoje. I svima im se smeje, što je dobro. Dobro je. Zatvorio je oči.

Da li je otac vrištavo kleo kad su došli po njeno telo i po zamotuljak od deteta koji su sahranili sa njom? Nešto o tome kako je ubila sopstveno dete, a on ga je samo čudno gledao. Nije znao zašto, ali gledao ga je. Gnušao ga se. Zar nije mogao da joj dozvoli ni pristojnu sahranu na kraju? Koliko mržnje može biti u nekom tako koščatom, isušenom, malom u očima univerzuma?

 

 

Marija. Zvao je njeno ime jer se nije sećao nijednog drugog. I svoje ime je zaboravio, ime ovog grada, ime boga koji dopušta takve stvari, sve… Sve je zaboravio. Jer ih je sve mrzio, i to s tolikim olakšanjem da nije verovao da je moguće sve dok se nije setio.

Zvao bi i majku da je mislio da ima svrhe. Nekako nikada nije verovao da je tu negde, da pazi na njega kao što bi trebalo iz priča starijih žena, jer ona nikada nije bila tu, ama baš nikada, i zašto bi onda verovao da takvo biće, nestvarno kao iz bajke, uopšte postoji? Gnusoba koja je živela u njihovoj kući nije zasluživala dobrotu anđela. A oni su živeli sa njim.

Da li se zato vratio? Zato što je hteo da još jednom vidi sestru, sretnu i… I sa majkom, možda. Da najzad i nju vidi, da zna šta je voleo i oplakivao sve ove godine.

 

Marija. Da li je i njen stomak počeo da raste par meseci pre smrti ili je i to bila obmana uma, kao što je i svaka sreća bila?

O, kako ju je ljubio to veče kada mu je rekla! Kako ju je samo voleo! I ona je plakala, ali nije se setio da je još neko ikada plakao u njegovom životu sve dok nije bilo kasno. Rekla je da je to od sreće.

A naredno jutro je bila mrtva.

Nije hteo da misli o njoj.

Nije hteo da misli o putu do crkve i nazad, u praznu kuću gde je nekad ona hodala. Nije se smejala ni mahala suknjama, samo je mirisala. Na svež sneg i ljubav, na divlju sreću.

 

 

Gospode, kako je želeo da je sada sa njom! Kako je želeo da je mrtav!

Nasmejao se shvativši da sveštenik završava uvertiru ka njegovoj trenutno najvećoj želji, ka slobodi, ka žudnim osobama, uvek nedovoljno voljenim.

Ponudio mu je da poljubi krst, što se pravio da ne razume, ali čovek nije odustajao. Na kraju je ostavio samo krvave ugruške na izanđaloj pozlati. Potpuno tupo, upitao se koliko ih je još poljubilo taj isti bezvredni komad nakita pred smrt i koliko li je vremena trebalo svešteniku da završi ribanje krsta nakon toga, u privatnosti svoje kapele? Zašta će mu hrišćanska sahrana kad Marija nije tako sahranjena? Marija. Mari. Meri. Marija. Marija, puna milosti… Kćerka je dobila ime po majci. Majka je umrla jedne noći pod mesečinom, bez glasa. Utopljenike nisu pričešćivali.

 

 

– Neka poslednja želja, momče? – čovek u oficirskoj uniformi ga je sažaljivo gledao.

Nije ga čuo. Nije čuo više ništa, ništa nije video osim tri žene. Bile su odmah tu, u prvom redu, gledale su ga i nisu plakale. Čekale su ga. Bile su mirne i spokojne. Osmehnuo se jer ih je prepoznao.

Osmehivao se i kada je stari kapetan dao znak i kada je pod pod njim srušio čitav svet.

 

Te noći neko  je, uprkos zabrani, ukrao njegov leš i propisno ga sahranio. Nije stavio krst jer nije verovao da je pokojnik verovao u tako banalne gluposti, i zato nisu ni mogli da ga nađu misleći da je neko namerno hteo da se ogreši o crkvena pravila. Ali dela prekršioca nisu imala nikakve veze sa crkvom. Zaista, nije ga moglo biti manje briga. Samo je mislio da mu toliko duguje.

Pri bledoj mesečini jedva je bio vidljiv odsjaj grimiza kada se čovek okrenuo da ode.

– Počivaj u miru, kada to već nisi mogao za života – tiho je rekao. Možda se nadao da će njemu neko reći iste reči na grobu, jednog dana.

 

 

 

Stari kapetan je pio vino stojeći iznad kamina, vrlo uspešno se pretvarajući da njegov voljeni sin jedninac koji je upravo došao s puta nije okoreli razbojnik koji ne preza ni od ubistva. Vrlo uspešno, jer je danas morao da obesi jednog za koga je iz dna duše verovao da je nevin za svaki optuženi zločin.

– Kako je bilo na putu? – pitao je kao da je u pitanju neka trgovačka konferencija kojoj pošteni sinovi uvaženih ljudi inače prisustvuju po par puta mesečno, pogotovo u mestima sa dobrim krčmama.

– Dobro – slegao je ramenima. – Kako je bilo ovde?

– Zanimljivo – kapetan šmrknu. – Obesio sam nevinog čoveka, a onda je neko ukrao njegovo telo.

Njegov sin sleže ramenima, sedajući za sto da večera.  Bolje priznanje za upletenost nije mogao dati, i njegov otac sede sa njim za sto.

– Bio je to brat one devojke koju si hteo da oženiš pre toliko vremena – nehajno je rekao, ali na sinovljevo trzanje usnama besno skoči, lupivši šakom o sto. – Proklet bio, dao si mi reč da nećeš više misliti na nju!

Podrugljivo se nasmejavši, čovek samo ustade i izađe iz trpezarije. Ne, nije bio ljut na oca, deset godina je prevelik period za tako nešto, samo nije mogao da zaboravi kako mu je zabranio da se ženi dok ne bude napunio dvadeset jednu godinu. I kako je posle odbio da poveruje da je dete koje ta devojka čeka njegovo i u potpunosti odbacio bilo kakvu mogućnost da se takva prljavuša nađe pod njegovim krovom. E, pa – krov i sve pod njim pokretno i nepokretno može zauvek pripadati njegovom ocu, ali on više nikada. Jednom je bio kukavica, kada je lepuškastom mladiću dobacio jedan od svojih noževa nakon što je iskalio svoj bes na njemu, i naredna četiri meseca koje je proveo skrivajući se po šumama severa. Ali glasovi su ipak dolazili, i stigao je prekasno. Ili tačno na vreme, kako se uzme. Plakao je na njenom još otvorenom grobu zajedno sa petnaestogodišnjim dečakom koji je bio izgubljeniji nego ikad. Trebalo je tada da mu pruži ruku, ali bio je previše obuzet besom koji se dizao preteći gore nego ikad da ga uguši.

– Sunce moje – da nije izgubio sposobnost da plače, sada bi bio pravi trenutak za to. Jedna kurva iz susednog grada mu je znalački rekla da on plače iznutra, na šta ju je gadno ošamario.

– Jadna mala dušo – buljio je u pramen sunčeve boje koji se gnezdio u medaljonu oko njegovog vrata. – Jednog dana.